Izazovi digitalizacije audiovizuelnih i pisanih arhiva u kulturi

Digitalizovani sadržaji umetnosti i kulture prisutni su još od sredine 90-ih godina 20. veka – primeri su, recimo, Microsoft Cinemania, kao multimedijalni CD, neka vrsta preteče današnjeg imdb.com, a u našim okvirima, Mrđan Bajić kreira 1999. godine virtuelni yugomuzej.com, zatim Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu izdaje 2001. godine CD "Leksikon filmskih teoretičara" (ur. Dušan Stojanović i Nevena Daković), a Centar za kulturnu dekontaminaciju i Fond za otvoreno društvo objavljuju multimedijalni CD "Ostavština Danila Kiša" i sajt danilokis.org (ur. Aleksandar Lazić i Predrag Janičič, sa komentarima Mirjane Miočinović). Ipak, digitalizacija u kulturi je prilično mlad proces, koji se sistematski odvija tek od pre jedne decenije.

Digitalizacija kao proces obuhvata:

- digitalizaciju građe (prenošenje građe iz analognog i digitalni oblik, odnosno pretvaranje analognog objekta, sastavljenog od slova, brojeva, simbola, grafičkog ili audio/video zapisa,  u digitalni dokument/objekat)
- razvoj alata (uključujući i pravnih) za obradu i zaštitu kulturnog nasleđa
- dugotrajno čuvanje digitalizovanog kulturnog nasleđa (kao i rešavanje problema promene formata fizičkih nosača)
- povezivaje mreže informacionih sistema o digitalizovanom nasleđu
- obezbeđivanje pristupa digitalizovanoj građi  
- multimedijalno predstavljanje digitalizovanog kulturnog nasleđa

Osnovna terminologija:

Digitalni dokument podrazumeva skup podataka (datoteka) sastavljen od bitova koji predstavljaju brojeve, slova, simbole, grafičke, zvučne ili video zapise – tekst, slika, zvučni zapis i video zapis.

Digitalni objekat je digitalna reprezentacija analognog objekta ili pak on može biti stvoren odmah u digitalnom okruženju – on se sastoji od digitalnog dokumenta i odgovarajućih metapodataka za taj dokument.

Metapodaci su tekstualne informacije i hiperlinkovi koji služe da se identifikuju, pronađu, tumače, čuvaju digitalni sadržaji i da se njima upravlja.  Svrha metapodataka je interoperabilnost – sposobnih različitih hardverskih i softverskih i interfejs sistema da razmenjuju podatke sa minimalnim gubitkom, kao i dugotrajna zaštita elektronskih izvora.

Digitalna zbirka predstavlja skup digitalnih objekata organizovanih po određenom principu – putem sadržaja i formata.

Digitalna biblioteka je skup digitalnih zbirki.

Izazovi u procesu digitalizacije

Jedan od prvih izazova sa kojim se suočavaju ustanove kulture jeste nedostatak popisane građe. Tek sledeći koraci se tiču same digitalizacije gde su izazovi:
- određivanje prioriteta i opsega digitalizacije
- selekcija i priprema građe i izvora (vrednost građe za kult. nasleđe, učestalost korišćenja, mogućnost pristupa, fizička obeležja i stanje originala, obezbeđivanje saglasnosti nosilaca autorskih prava)
- uspostavljanje sistema metapodataka
- kreiranje digitalnih dokumenata
- formiranje digitalne zbirke
- dugotrajno čuvanje digitalnih objekata
- obezbeđivanje pristupa digitalnoj zbirci – digitalni objekti su ili u fizičkom prostoru ustanove ili u virtuelnom prostoru na internetu.

Digitalizacija u kulturi deo je celovitog paketa u okviru EU Strategije 2020, kao deo strateškog plana razvoja EU.

Europeana, projekat pokrenut 2008. godine uz podršku Evropske komisije, predstavlja evropsku digitalnu platformu za kulturno nasleđe, tzv. meta-agregator za izlaganje evropskih digitalizovanih dela. Digitalni objekti se ne čuvaju na centralnom hard disku, već su u institucijama kulture i na njihovim mrežama. Otvoren je pristup nasleđu – muzika, knjige, filmovi, likovne umetnosti... Muzeji, galerije, biblioteke i arhivi digitalizuju svoje zbirke i kada su one dostupne onlajn moguće ih je istraživati i koristiti za učenje i kreiranje novih sadržaja.

Različiti su standardi katalogizacije sadržaja u muzejima, bibliotekama, arhivama, audiovizuelnim zbirkama, ali postoji zajednički standard – Europeana Semantic Element (standard meta podataka). Takođe, korišćenjem alata za standardizaciju kao što je Europeana Data Model, institucije kulture lakše dele svoje kolekcije sa globalnom publikom.  Kolekcija Europeane broji više od 50 miliona digitalnih objekata. Na tom portalu su, recimo, dostupni sadržaji iz zbirki Narodne biblioteke Srbije, Arhiva Jugoslovenske kinoteke i Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu.

Sama digitalizacija kulture je samo jedan deo segmenta sveobuhvatne digitalizacije u Srbiji, počev od formiranja e-uprave. Ministarstvo kulture i informisanja Srbije je, kao deo Predloga strategije razvoja kulture 2017-2027, definisalo digitalizaciju kulturnog nasleđa i savremenog stvaralaštva u dokumentu "Smernice za digitalizaciju kulturnog nasleđa RS" sa definisanim koracima za sprovođenje procesa digitalizacije. Time bi trebalo da se postigne uniformnost u radu ustanova (ujednačavanje metodologije, definisanje kvaliteta digitalnih kopija za trajno čuvanje, načini prezentacije, pretraživost digitalnih sadržaja).

Namera resornog ministarstva je da se formira nacionalni agregator koji će pretraživati baze u ustanovama kulture i generički digitalni serveri koji će biti dostupni građanima – digitalni vodiči, digitalne biblioteke. Agregator je organizacija koja sakuplja, fotmatira i upravlja meta podacima. Institucije kulture koje su uključene u proces digitalizacije su biblioteke, muzeji i arhivi. Za sektor zadužen za digitalizaciju u Ministarstvu kulture prvi korak je bio povezivanje institucija kulture na nacionalnom nivou povezivanjem na optičku mrežu putem akademskih mreža Srbije, a sledeći zadatak/izazov je da se obezbedi prostor tj, hardver za skladištenje podataka koje te ustanove proizvode u procesu digitalizacije, što je obezbeđeno u državnom data-centru u saradnji sa Kancelarijom za IT i e-upravu. Hardveri postoje, ali problem su specifični softveri, tj. programski paketi za obradu teksta, fotografija i druge građe u ustanovama kulture, a najveći problem su ljudski resursi. IT stručnjaci nisu spremni da rade za plate koje su u kulturi, pa se eksterno angažuju po projektima. Jedan od problema su i lokalne samouprave koje ne prepoznaju potrebe ustanova u kulturi (posebno kada je digitalizacija u pitanju) i imaju druge prioritete. Ministarstvo kulture te ustanove finansira projektno u odnosu na budžet koji ima za projekte u oblasti digitalizacije, a on je jako mali. Za zaposlene u kulturi u lokalu često digitalizacija znači nabavku računara, čak ne ni bazične opreme (kao što su, recimo, skeneri), što je prilično daleko od samog sistematskog procesa digitalizacije.

Digitalizovano kulturno nasleđe je javno dobro koje treba da bude dostupno najširoj publici, a da se ne narušava pravilo zaštite intelektualne svojine – 70  godina nakon smrti autora delo može da bude dostupno za javno korišćenje, a ukoliko to nije slučaj, mora se dobiti saglasnost ili od autora ili od njegovih naslednika ili institucije koja baštini njegovo delo – npr. Zadužbina Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Branislava Nušića, Branka Ćopića, itd... Kulturno nasleđe treba da bude organizovano tako da se omogući njegovo istraživanje i primena u nauci, obrazovanju, umetnosti.

U procesu digitalizacije kulturnog nasleđa neophodno je slediti principe i standarde definisane na nacionalnom nivou usklađenje sa međunarodnim smernicama (UNESCO, Savet Evrope...).

Prilkom kreiranja digitalnih dokumenata potrebno je razlikovati:

1. master (arhivsku) kopiju namenjenu za dugotrajno čuvanje
2. kopije za druge potrebe.

Jedno od ključnih pitanja je digitalna prezervacija, čuvanje, postojanje adekvatne strategije čuvanja digitalizovanog materijala. Jedno je fizička zaštita, skladištenje i čuvanje, a drugo je softverska, odnosno vezana za različite formate u kojima se materijal čuva. Oni se menjaju i to stalno treba pratiti – Muzej primenjene umetnosi u Beogradu. je, recimo, digitalizovao neke materijale, a sada ne mogu više da otvore te formate, jer nisu ispratili promene. To je pitanje za rešavanje na nacionalnom nivou jer pojedinačne ustanove nemaju kapaciteta da to rešavaju. Kancelarija za IT upravu će se baviti dugotrajnim čuvanjem i zaštitom podataka od nacionalnog značaja gde spadaju i podaci digitalizovanog kulturnog nasleđa.

dr Vesna Perić Momčilović

*Tekst je deo predavanja u okviru projekta Vodič kroz digitalizaciju kulture u Srbiji, koji SEEcult.org realizuje u saradnji sa Centrom za medijsko obrazovanje i kulturu, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije