Jako sumnjivo

Criticize This! - "Sumnjivo lice", Branislav Nušić, režija Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište, premijera 9. april 2012. Scena "Ljuba Tadić"

Piše: Nikola Skočajić

Nakon izvesnog vremena, "Sumnjivo lice" Branislava Nušića, u režiji Jagoša Markovića, vraća komediju na veliku scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Programska politika JDP-a prethodnih godina bila je neobična. Naravno, ne zato što na repertoaru JDP-a nije bilo komedije, ali između ostalog svakako i zbog pojedinih uspelih ili neuspelih pokušaja revitalizacije nekih, s razlogom zaboravljenih dramskih tekstova: "Sanjari" Roberta Muzila, "Izgnanici" Džejmsa Džojsa, "Iz junačkog života građanstva" Karla Šternhajma (koji se doduše nalazi negde između Nušića i Kreca) itd. "Sumnjivo lice", kao komad za koji se čini da se ne nadovezuje na dosadašnju kulturnu politiku JDP-a, iako je umetnički direktor ostao isti, na scenu je postavljen u trenutku smene Branka Cvejića i dolaska Tamare Vučković na direktorsku poziciju pozorišta. Ako je pitanje bilo čime privući publiku, onda možda Nušićeva komedija i jeste dobar odgovor. Dobro reklamirani Nušić je svakako još bolji, jer je Jugoslovensko dramsko pozorište, valjda poučeno primerom Ateljea 212, za ovu svoju produkciju svakako izdvojilo ozbiljne finansije i u marketinške svrhe. O svemu tome – ništa loše.

Međutim, režija Jagoša Markovića se čak ne dodvorava ni širokoj publici. Kao alibi za postavku klasičnog teksta, po pravilu se uzima njegova aktuelnost, ali se Markovićeva režija, pod okriljem klasike i u sigurnosti koju klasika pruža – obraća isključivo samoj sebi. Ovaj put, Jagoš Marković čini čak i dobro poznatu komediju krajnje nekomunikativnom. Ne čini se čudno to što se političke implikacije "Sumnjivog lica" koje bi mogle da komuniciraju sa savremenim gledaocem, ostavljaju po strani. Režiser je i svoju prethodno režiranu predstavu, ni manje ni više nego Krležine "Gospodu Glembajeve", uspeo da očisti od političke problematike (ne samo u smislu implikacija teksta u sadašnjem trenutku, već i njegove političnosti uopšte), tako da je za njega "Sumnjivo lice" svakako bilo manji problem. Tema korumpirane vlasti se u Nušićevom tekstu vezuje za Obrenovićevu Srbiju tj. za trenutak u kojem je tekst i pisan. U Markovićevoj postavci, bez obzira na povremena namigivanja, osavremenjivanje je suštinski izostalo. Iako osavremenjivanje nije preduslov za komunikaciju sa savremenim gledaocem, neka vrsta analogije svakako jeste. Čak i ako usvojimo da se Nušićeva kritika nesposobne vlasti lako primenjuje na Srbiju danas, Marković svojom režijom ni na koji način ne revalorizuje tekst koji uprkos kultnom statusu nesumnjivo gubi na značaju. Ono u šta se režiser uzdao, kao i u prethodnoj predstavi, isključivo je glamur sopstvene režije koja je očigledno dovoljno prikladna da bi doskorašnji predsednik mogao na premijeri da sedi u publici i aplaudira. Od satire ništa.

Bez obzira što Marković itekako računa na komički potencijal Nušićevih likova, kojima dozvoljava da ne čine ništa više od zabavljanja publike, on takođe formalno izmešta atmosferu iz miljea o kojem se radi. Formalno, u smislu da se jedino na vizuelnom nivou, radnja ne dešava u seoskom srezu. Komiku ove satire, dakle, ne dovodi u pitanje, ali u estetskom smislu menja kontekst u kojem se žanr odvija. U tome je mogao da bude kvalitet ove predstave, ukoliko je ovo izmeštanje imalo svoju nameru, ali namera je ostala nejasna. Scenografija, koju takođe potpisuje režiser, tek romantizuje atmosferu: drvena konstrukcija na više nivoa po kojima povremeno šetaju glumci, zatim predimenzioniran pisaći sto oko kojeg se dešava kompletna radnja predstave i neprestano, tokom cele predstave uposlena dim-mašina. Ako je namera bila da se Nušić približi apsurdu, to je svakako bio težak zadatak i ostao je neispunjen. S obzirom na gomilu prosutog papira na proscenijumu, može se jedino nagađati da je Markoviću bio zanimljiva kritika birokratije kao mogući aspekt ove komedije, ali ni na to teško da je obraćeno dovoljno pažnje. Ukoliko je pak, zaista tako tj. ukoliko je Markoviću to bila namera, jedino što se bar sa vizuelne strane čini tačno, je kostim Stefana Savkovića koji u nekoj meri odaje utisak određene kafkijanske uniformisanosti.

Stilska eklektičnost, kojoj je režiser generalno sklon, ovde teško da može da se dovede u vezu sa samom radnjom. O gomili simbola koje Marković plasira, jedva da može i da se nagađa. Već pomenuti, preterano dugačak sto na sredini scene, garderoba koja se na početku i na kraju predstave, na vešalicama spušta sa plafona, po sceni razbacane cipele i bicikl na kojem mladi ljubavnici na kraju, na žicama preleću preko scene – ne mogu se pripisati ni Nušiću, ni Kafki. Mogu se pripisati isključivo Jagošu Markoviću, koji zarad oneobičavanja prosto navodi na krivi trag. Razlike u glumačkim igrama je moguće prepoznati, iako su sve u svrsi komedije. Nebojša Glogovac u ulozi Jerotija, u njemu karakterističnom intenzitetu igre, kao da pokušava da psihologizuje lika kojeg igra. U želji za klasom, Glogovac kao da prepoznaje i nešto drugo što publici ostaje nedostupno. Bojan Dimitrijević kao Žika, još jednom ponavlja karikaturu na koju je publika od njega i navikla. Zauzimajući značajan deo u drugom činu, ta karikatura takođe ostaje nejasna i usled te najasnoće, značajno naporna. Dragan Mićanović u ulozi Alekse, stilski potpuno odudara od ostalih. Kao gradski đilkoš u vojničkoj uniformi i sa bombama oko pasa, za razliku od ostalih pripada našim generacijama. Ostaje nejasno zašto se baš u Aleksi, ali ne i u drugima, prepoznaje Nušićeva komunikacija sa sadašnjošću. Svi ostali ostvaruju manje-više korektne uloge, pogotovo Vlasta Velisavljević i Janoš Tot. Međutim, sva glumačka ostvarenja više govore o samim glumcima nego o likovima koje igraju.

Iako nije da Nušićevo "Sumnjivo lice" nema kafkijanskog potencijala, barem u tematskom smislu, pa i vizuelni identitet ove predstave čini se da govori da se o tome koliko-toliko razmišljalo – u potrazi za apsurdom u Nušiću, Marković pravi jednu poprilično apsurdnu predstavu.

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.