Kad je umetnost imala kritiku

Kontinuirana kritika umetničkih dela, koja se pritom svakodnevno izlažu i od kojih umetnici mogu da žive,  danas u Srbiji zvuči kao bajka, a to je zapravo bila uobičajena pojava pre gotovo sto godina, kada je umetnost bila važna u društvu – rečeno je na nedavnom vođenju kroz izložbu “100 dela iz zbirki Muzeja savremene umetnosti. Jugoslovenska umetnost 1900-1945” u Muzeju istorije Jugoslavije.

“Nije bilo intelektualca u prvoj polovini 20. vela” koji nije našao za shodno da nešto kaže o umetnosti i umetnicima”, rekla je kustoskinja MSUB-a Aleksandra Mirčić na tematskom vođenju kroz izložbu, koje je praćeno predavanjem “Slika i reč srpske avangarde” naučnog savetnika u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu dr Bojana Jovića.

Među mnogobrojnim intelektualcima prve polovine 20. veka koji su pisali o umetnosti bili su estetičari Milutin Borisavljević i Bogdan Popović, istoričari umetnosti Miloje Vasić, Božidar Nikolajević i Svetozar Radojčić, kritičari Bogdan Popović, Todor Manojlović i Milan Kašanin, književnici Jovan Dučić, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski i Rastko Petrović, tvorci pojedinih poetičkih i umetničkih ideologija Ljubomir Micić, Dragan Aleksić, Marko Ristić, slikari Nadežda Petrović, Moša Pijade i mnogi drugi.

         Sava Šumanović, Pijana lađa, 1927.

Intelektualci prve polovine 20. veka pisali su tekstove u mnogobrojnim časopisima, kao što su “Misao”, “Umetnički pregled”, “Život i umetnost”, “Srpski književni glasnik”, “20. vek”, “Letopis Matice srpske”, “Stožer”, avangardni časopis “Zenit” i drugi. Takođe, pisali su kritike u novinama, kao što su “Politika”, “Pravda”, “Vreme”, “Štampa”, “Republika”…

“Kada poredimo sa današnjim vremenom, u kojem gotovo ne postoji umetnička kritika i ne postoji gotovo nijedan časopis koji se bavi savremenom umetnošću, ovo zaista fascinantno zvuči. Ceo taj period između dva svetska rata i prve polovine 20. veka je jedno zlatno doba naše culture”, istakla je Aleksandra Mirčić, navodeći da su rasprave o umetnosti dosta pomagale i samim umetnicima, ali su im na neki način bile i ograničenja.

“Ovo je ipak bila jedna mala građanska sredina, vrlo konzervativna, ali je imala velike intelektualce koji su nalazili za shodno da raspravljaju o umetnosti i da je stave u prvi plan. Kako vidimo, tada je umetnost bila očigledno mnogo važnija za društvo nego što je to danas”, dodala je Aleksandra Mirčić.

         Avgust Černigoj, objekat “EL”, 1924. 

Rasprave su vođene na različitim poljima, a neke od njih se i danas vode, kao što je pitanje da li umetnost treba da služi nacionalnom identitetu i da se vodi konzervativnijim i tradicionalnijim momentima, ili treba da bude autonomno delo koje će živeti neki svoj život.

“To je ono što se prvi put pojavljuje u ovom periodu, to su te nove ideje koje vode naše umetnike i koje možemo da vidimo među svim ovim umetnicima, gde se umetničko delo više ne posmatra kroz temu i kroz ono čemu će služiti - religiji, politici ili nacionalnom momentu, već se bavi elementima same slike, samog dela, kao što su forma, boja, umetnik dolazi u prvi plan, njegovo emocionalno stanje, njegovo viđenje sveta i umetničko delo postaje zapravo potpuno odvojeni svet za sebe”, navela je Aleksandra Mirčić.

        Petar Palavičini, Rastko Petrović, 1922.

Upravo o tome raspravljali su i vodili polemiku svi kritičari prve polovine 20. veka, bili da su bili književnici, istoričari umetnosti ili estetičari.

Najviše i najdalje u modernističkom pogledu na umetnost otišli su književnici, koji su, kako je navela Aleksandra Mirčić, najbolje umeli da kažu šta misle, rasterećeni svih nekadašnjih stega umetnosti.

U to vreme, kako je istakla, gotovo svakodnevno su se otvarale po dve-tri izložbe.

“Sve ono što umetnik naslika u svom ateljeu bilo je bukvalno sutradan već viđeno. Imalo je o čemu da se piše”, navela je Aleksandra Mirčić.

Umetnička dela su bila otvorena i svima dostupna.

“Umetnici su, naravno, od toga i živeli tako da su negde i svoja dela morali da prilagode i sredini. A na tu sredinu su dosta uticali i svi tekstovi i rasprave koje su pisani svakodnevno”, dodala je ona.

To je bilo “junačko doba, ali ne u pežorativnom smislu busanja u nacionalne grudi, već je to bilo doba kada je posle jedne od najvećih katastrofa koja je zadesila ovo podneblje, nova država, sa novim odnosima i novom umetnošću stupila na snagu”, rekao je naučni savetnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu dr Bojan Jović, koji je posetiocima izložbe održao zanimljivo predavanje o slici i reči srpske avangarde.

Jović je predavanje započeo rečima Miloša Crnjanskog o mladim umetnicima, koje su i danas aktuelne, iznevši još niz zanimljivih istorijskih detalja koje možete poslušati u VIDEO PRILOGU.

Gotovo sve radove na izložbi MSUB-a u MIJ moguće je, inače, upoznati i kroz knjigu “Eseji i kritike” Rastka Petrovića, u izdanju MSUB-a.

(SEEcult.org)