Kako biti zdrav i uravnotežen
Predstava “Kad je Niče plakao”, prema romanu Irvina Jaloma, u dramatizaciji Jordana Cvetanovića, biće premijerno izvedena 14. februara u Ustanovi kulture “Vuk Stefanović Karadžić” u Beogradu, a reditelj i glumac Goran Jevtić kaže da postavljanjem na scenu tog bestselera želi da progovori o ljudskim osećanjima i suočavanju savremenog čoveka sa svetom unutar sebe i oko sebe.
Drama se odvija kroz sećanje i neku vrstu samoanalize bečkog doktora Jozefa Brojera, koji je 80-ih godina 19. veka postavio osnove lečenja razgovorom, odnosno psihoanalize.
Brojera igra Ljubomir Bandović, a ostali likovi su filozofi Fridrih Niče (Goran Jevtić) i Lu Salome (Katarina Marković), Brojerova supruga Matilda (Vanja Milačić), pacijentkinja Ana O (Sara Pejčić) i mladi asistent Sigmund Frojd (Dimitrije Stajić).
“Obožavam roman ‘Kad je Niče plakao’. Ta snaga u spoju jednog lekara i pisca javlja se prvi put posle Čehova upravo kod Jaloma, ali on ima dosta težak jezik i bilo je komplikovano napraviti dramatizaciju”, rekao je Jevtić 11. februara na konferenciji za novinare.
Kako je istakao, pravi ključ je pronašao Cvetanović, koji je odsustvovao, jer je ovih dana na festivalu u Berlinu.
“Dugo smo zajedno radili na ovome. On je našao ključ koji je otvorio predstavu. Nije samo popakovao scene nego je napisao autorski tekst, po motivima Jaloma. Obeležava se stogodišnjica rađanja psihoanalize i hteli smo da se vratimo na početke, a Jordan je napravio priču u kojoj se doktor Brojer priseća i mi gledamo kao u polusnu, u fantazmagoriji, ono što se dešava u njegovom mozgu”, objasnio je Jevtić.
Podsetivši da 1882. godine, koju su u Evropi zvali i “godinom opsesije”, u Beču kreće prvi tramvaj, dešava se druga industrijska revolucija – početak ozbiljnog suprotstavljanja mašine čoveku, Jevtić je primetio da je to “trenutak, kada naša religijska ubeđenja i sve ono što su bile stege i konvencije tog veka počinju da dovode ljude do ozbiljnih bolesti, a da se pritom nije znalo zašto”.
“Kasnije će se uspostaviti ono što danas zovemo super ego ili naučene konvencije, govoriće se o nagonima i između svega toga o egu koji je tu da zadovolji ove dve stvari da bi čovek bio zdrav i u ravnoteži. Mi se bavim ovim delom ega, kako napraviti balans da čovek bude zdrav i uravnotežen”, izjavio je Jevtić.
Prema njegovim rečima, sada u četvrtoj industriijskoj ili IT revoluciji ponovo imamo mašinu, odnosno kompjuter suprotstavljen čoveku, a pred nama je i peta revolucija, sa robotima.
“U tom otuđenju i brzini ponovo se zaboravlja da zapravo jedino čovek može da pomogne čoveku, da ništa ne može da zameni dva živa čoveka u susretu”, naglasio je Jevtić.
Predstavu “Kad je Niče plakao”, u koprodukciji Kultorocilina i UK “Vuk”, ocenio je kao repertoarsko osveženje za beogradska pozorišta.
“Nije čovek i nije pozorište samo društveno i politički angažovano. Naš utisak je da je repertoar preopterećen, ponekad se osećate kao da ste samo političko ili samo socijalno biće. A niste. Od te tolike šume mi smo odlučili da se bavimo drvetom, dakle, čovekom, jednom najobičnijom pričom koja nema nikakvu zaleđinu. Ovo je čisto pozorište. Bavili smo se ljudskom dušom, psihom, zdravljem, prevencijom, time koliko je sve više maski i koliko su nam frustracije sve veće. Nadam se da će ljudi tokom predstave da uživaju, a posle da preispituju sebe i da se bave više sobom, a ne politikom i dnevnim problemima”, izjavio je Jevtić.
Komentarišući svoj lik, Jevtić je rekao da se Niče i Brojer u stvarnosti nisu sreli, ali da je Ničeova filozofija, “to kopanje po sebi i preuzimanje odgovornosti za sopstveni život, bez maski, nešto na čemu će Brojer, Frojd i kasniji psihoanalitičari napraviti svoju nauku”.
Ljubomir Bandović je rekao da se “u komadu radi o tome da saznamo zbog čega smo posebni”.
“Svi imamo u sebi i mračnu i svetlu stranu. Koliko si monah toliko si i ubica. Potencijala postoji za sve, samo je pitanje okolnosti. To vreme (iz komada) je bilo odlično u smislu okolnosti da čovek počne da se vraća sebi. Ovo vreme u kojem danas živimo i ono koje nas očekuje još glasnije će nas prizivati sebi, a da bi o sebi nešto saznali treba nam neko prekoputa i to ne bilo ko, nego neko sa poverenjem”, rekao je Bandović. Brojer i drugi su, kako je dodao, ostavili svoje naučne radove “kao legat čovečanstvu, da shvati da je bavljenje sobom, razumevanje i ispravljanje sebe - ključ za ljudski suživot jednih sa drugima”.
Vanja Milačić je primetila da je 1882. godina i začetak feminizma, ali da postoji i kontrast i da je za Matildu Brojer najvažnija porodica.
“Matilda je stub porodice, a samim tim i stub društva. Danas imamo sve manje porodica, pa se i društvo klima. Matilda je bila supruga, majka petoro dece i držala sve na okupu. Imam veliko poštovanje prema njoj. Ima i danas puno takvih žena, samo se ne vide, a one su temelj muževljeve karijere”, izjavila je Vanja Milačić.
Katarina Marković je rekla da je divno dobiti priliku da “što više svojih iščašenosti staviš u službu lika”.
“Lu Salome je bila veličanstvena žena, hrabra, slobodoumna, misleća, radoznala i šašava, temperamentna, vrcava, duhovita. Bilo je – široko mi polje, šta mogu da koristim i kojim bojama da bojim ovaj lik”, rekla je Katarina Marković, dodajući da Jevtić i ona imaju prilično sličan glumački senzibiltet i temperament, pa im je bilo zavodljivo i lako da rade.
Dimitrije Stajić je napomenuo da se u istoriji ne zna mnogo o mladim danima Frojda i otkrio da “u komadu Frojd, koji je tek završio fakultet, gleda u Brojera kao svog mentora i pun je ambicije, one megalomanske po principu hoću sad i hoću sve”.
Sara Pejčić je rekla da se njen lik Ane O (što je bio pseudonim pacijentkinje Berte Papenhajm) pojavljuje kao Brojerova opsesija, kao neko priviđenje.
“Prisutna je sve vreme u njegovoj podsvesti. Bilo mi je zanimljivo da pristupim liku sa te strane koja nije realistična”, dodala je ona.
Jevtić je istakao da su mu u radu na predstavi pomogli glumica i psihoterapeutkinja Rialda Šebek i Patrik Lazić, diplomac na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Egona Savina.
Patrik Lazić je najavio predstavu koja nije hermetična: “Gledali smo da pitko predstavimo sukob nagona i onog naučenog, da to bude prijemčiva priča o nagonima i strastima koje muče svakog čoveka”.
Afirmisani glumac Goran Jevtić ranije je režirao “Kralja Ibija” u Staroj ciglani i Direnmatove “Fizičare” kao diplomsku predstavu svojih studenata na Akademiji umetnosti.
Za predstavu “Kad je Niče plakao” rekao je da mu je do sada najsloženiji projekat i da je u njemu okupio deo svoje umetničke porodice.
Scenografiju je kreirala Vesna Popović, kostime Stefan Đoković, kompozitor je Draško Adžić, koreograf Miloš Isailović, a autor video rada je Nenad Dodić, koji je koristio motive Egona Šilea.
*Fotografije: Matija Jovanović
(SEEcult.org)
