Kokan Mladenović: Srpski prekarijat i druge priče
Reditelj Kokan Mladenović smatra da nas u postkoronarnom vremenu čekaju mnoge promene. Između ostalog, i pozorište će morati da se reorganizuje, da bude mnogo pametnije, primamljivije i radikalnije, jer rutina proizvodnje i igranja predstava više neće biti dovoljna da bi neko kupio kartu i nešto gledao. Ako se to ne desi, Mladenović u intervjuu za portal SEEcult.org navodi da će pozorište postati okamenjena umetnost. Deo problema vidi i u umetničkim akademijama koje su loša simulacija vojnih škola na modelu kulture. Povodom pandemije, Mladenović kaže da smo se podosta "naneradili" u njoj, jer to prosto ide uz ovdašnji mentalitet – da nam svaka pošast bude alibi za nerad. Ali, moraćemo da se menjamo i sami ako hoćemo da se menjaju stvari oko nas. Država, prema njegovom mišljenju, očigledno neće promene, a ne odgovaraju joj ni kulturniji građani jer takvi, kako smatra, ne bi hteli ovakvu vlast.
Deci i mladima treba pokazati da nema ništa bolje od putovanja i otvorenosti granica, jer je to ujedno najbolji lek protiv fašizma, kaže Mladenović, koji je nedavno, jednu za drugom, režirao predstave o problemu nasilja u društvu (Deca Paklene pomorandže u Novom Sadu) i o patrijarhalnim patologijama koje ga razaraju (Poslednje devojčice u Subotici). Mladenović smatra i da je trajno zloupotrebljavanje sistema državnih institucija – dugoročna sramota i znak večitog puberteta naroda nedoraslog demokratiji.
– Kako živite u ovoj epidemiji, kako živi pozorište u Srbiji pod njom, koje se posledice trenutno vidljive, a koje ćemo tek osetiti? Koliko će korona u budućnosti biti izgovor da se ne radi onako kako treba?
Kokan Mladenović: Pozorište mora da se reorganizuje u ovom postkorona periodu koji nas čeka. I ono stabilne pozorišne publike što smo imali – a svi znamo da je to uvek mizerni procenat stanovništva u narodu koji nema više nikakve negovane kulturne potrebe – od strahova, panike i diskontinuiteta odlaska u pozorište, odvikao se od njega. Teatar bi sada morao da bude mnogo pametniji, primamljiviji i radikalniji, jer rutina proizvodnje i igranja predstava više neće biti dovoljna da bi neko kupio kartu i nešto gledao. Samo sa posebnim elanom i posebnim odabirom onoga što želimo da kažemo u tom postkovid svetu možemo da privučemo publiku. Teatri su uglavnom radili onoliko koliko su mogli da rade, a opet, uz taj naš mentalitet ide da svaka pošast, pa i korona, bude dobar alibi za nerad. Tako smo se i tu naneradili koliko god smo mogli. Mislim da se tim povodom stvari polako privode kraju.
Pozorišta očekuje neki potpuno ozbiljan period za rad i to se već vidi po nekim premijerama u poslednjih mesec-dva. Generalno, mora da postoji svest o tome da ne možemo biti isti kao pre kovida, jer ćemo izgubiti mnogo.
– Ko će pokrenuti te promene o kojima govorite? Odakle treba da krene ta inicijativa razmišljanja o drugačijem pozorištu?
Kokan Mladenović: Moramo da ih pokrenemo mi sami. Naš sramotni budžet za kulturu je i dalje sramotni. Sistem negovanja, tj. zapostavljanja institucija kulture je do te mere razrađen da je iluzorno očekivati da će vlast poželeti da ljudi budu kulturniji, jer onda u tom slučaju ljudi neće ovakvu vlast, samim tim ta računica mi je potpuno jasna. Bio je pre mesec dana jedan odličan intervju Dubravke Vrgoč o postkovid teatru i šta nas to čeka... Naivni smo ako mislimo da je to mala promena. Kovid je pokazao koliko je svet uistinu mali, jedno selo u kome se, ne samo informacije, već i bolesti i virusi, prenose neverovatnom brzinom, i da je u tom smislu svet zajednica koju je lako ugroziti, a koja sebi dodatno otežava život mržnjom, ratovima, kapitalom, itd. To neko pozorišno sagledavanje sveta posle kovida nam svakako treba, jer ti naši naslovi za lektiru i to promišljanje da nešto radimo koliko da bismo radili moraće da postane prošlost – ukoliko želimo da potrajemo. Teatar će, definitivno, ukoliko se ne promeni, postati kao opera – okamenjena umetnost standardnih formi, u koju idu neki ljudi koji to posebno vole, ali ne da bi nešto sad radikalno kazali i doživeli, već im je to više neka kulturološka navika. Te promene zavise od onih koji vode naše kuće, a njih vode uglavnom bezidejni ljudi, ili političke kukavice, tako da – videćemo šta će od toga biti...
– Korona je razotkrila mnoga nasilja, svedočili smo raznim novim fenomenima, ili starim koje je epidemija pojačala, između ostalog i "cancel kulturi" koja je u svetu uzela maha i imala dosta negativnu konotaciju, dok je kod nas u nekim slučajevima odigrala važnu društvenu ulogu. U jednom od njih učestvovali ste i Vi, inspirisani time što država i pravosudni sistem nisu uradili svoj posao. Tada ste, zajedno sa piscem Darkom Cvijetićem i ekipom predstave “Šindlerov lift” odbili da Vašu predstavu u Brčkom, kao član žirija, procenjuje čovek koga je jedna glumica optužila za seksualno zlostavljanje. Može li "cancel kultura" biti način društvenog pritiska da se neke stvari pokrenu i reše?
Kokan Mladenović: Nije pametno odustajati od kulture, niti otkazivati, niti bojkotovati, ali mislim da je radikalnost nekih postupaka nekad neophodna da bi se shvatilo do koje mere je neki problem veliki. Navikli smo da ćutimo na političke nepravde, da ćutimo na nasilje... Ako sve trpimo, ako svaki put kada prisustvujemo nekoj nepravdi, ili čujemo za nju, odmah zdušno ne reagujemo, mi u stvari svoj duh treniramo da postane kukavički i kompromisni. Ako se još bavimo i umetnošću, onda prestajemo da imamo pravo da govorimo o devijacijama, jer sami nismo iskoristili pravo da govorimo na sav glas onda kada je trebalo. To naše otkazivanje na festivalu u Brčkom i neke druge stvari koje smo radili, poziv je da se osvetli jedan nedopustivi fenomen: seksističko ponašanje, ta vrsta dopuštenog iživljavanja nad ženama, koje je negde blisko našem mentalitetu i patrijarhalnom sistemu vrednosti. Pogotovo kada prekorači sve granice, mora da bude zaustavljeno, ako ne pravno i zakonski – a to se kod nas nije desilo, onda bar kroz neki moralni čin nas koji se bavimo jednom umetošću koja, kao i svaka umetnost, mora da bude suštinski moralna.
– O tom dopuštenom i prećutnom iživljavanju nad ženom govorio je i Vaš kolega Oliver Frljić u jednom intervjuu. Rekao je da je ono na neki način prećutno legalizovano kroz sistem obrazovanja i na umetničkim akademijama, da se i u pozorištu ćuti o njemu ako vodi do dobre predstave. Zvuči prilično strašno ako je tako...
Kokan Mladenović: Generalno – to jeste tačno. Naše akademije su loše simulacije vojnih škola na modelu kulture, ali to nije slučaj samo sa ženama... Prosto lomljenje karaktera i to poništavanje ljudi da bi se iznova sastavili je užasno zastareo princip, a ima ga toliko na svim našim pozorišnim školama.
- Ima li on Vama smisla?
Kokan Mladenović: Pa nema... Ja sam studirao kod Miroslava Belovića koji je bio veliki umetnik pozorišta i koji je kod nas, svojih studenata, budio, podržavao i razvijao naše najbolje specifičnosti i kvalitete. Nijednog trenutka nije ubijao ono lepo i autentinčno u nama. Jer, ako ćemo poništiti sve ono drago i lepo u toj nekoj deci, pa onda ih sastavljati po nekim kalupima zanata, to je besmisleno, a taj princip je više nego prisutan i to se vidi po tom našem više nego ukalupljenom i konzervativnom pozorištu. Mi smo zbog toga gomilu mladih, talentovanih ljudi uspeli da podvedemo pod stereotipe zanata.
– Vanredni ste profesor pozorišne režije na FDU, imate i svoju privatnu školu glume. Imate, dakle, i pedagoškog iskustva u radu sa mladim ljudima. Sa mnogo njih radite u pozorištu. Sada ste sa njih deset u Pozorištu mladih radili predstavu “Deca Paklene pomorandže” o nasilju među mladima koje je izraslo iz roditeljske, društvene i državne nebrige o njima. Za kakvo vreme mi danas uopšte vaspitavamo našu decu?
Kokan Mladenović: Neka normalna čovečanstva, bar na ovim našim prostorima, zavisiće ubuduće od vaspitanih roditelja, ono malo sačuvanih ljudskih i građanskih vrednosti, jer ne postoji nigde druge mesto gde bi deca to mogla da steknu. Škola odavno nije vaspitna institucija u društvu u kojem žive. U njemu vlada nasilje primitivaca u svakom smislu – od predsednika države do rijaliti programa – to je sajam neprimerenog primitivizma. U tom medijskom prostoru gde su zvezde ili idoli najpogrešniji mogući ljudi, gde vlada sistem beskrajne estrade – političke i svake druge, gde je sve senzacija, nema pravde, ne postoji zakon, ili se ti zakoni ne primenjuju na bogatima. I deca sve to vide. To kakvi će oni ljudi biti zavisi isključivo od nekih bazičnih porodičnih vrednosti koje im daju oni roditelji koji za to još imaju snage i sredstava. Situacija nije obećavajuća. Kada smo radeći “Decu Paklene pomorandže” pričali o mladima, pa i o tome kako mladi ljudi čuvaju mural Ratka Mladića u Beogradu, meni je bilo potpuno čudno da svi mladi ljudi nisu tamo. S obzirom na to gde odrastaju, kakav sistem vrednosti je oko njih, kakav je odnos prema zločinima i zločincima, bilo bi mi logično da su oni svi ispred tog zida. Ali, eto, srećom nisu baš svi. Sa tako loše postavljenim bazičnim vrednostima, mi nemamo čemu da se nadamo. Srljamo u neku agresivnu anarhiju koja nam sledi jako brzo.
– Aleks u toj predstavi kaže da su njegovi drugovi “anđeli sa krilima duboko umočenim u katran” koji su “zbog svega što su im obećali da će biti, a nije se dogodilo, došli da naplate ekstra kamatu na sj... detinjstvo.” I nekako bude čovek u tom trenutku na strani tih antijunaka...
Kokan Mladenović: Ta deca odrastaju sa mama i tatama na prinudnim odmorima, njihovi roditelji žive u nekom prekarijatu u kojem su savili, ili su slomili kičmu da bi mogli da prežive. Ta deca znaju da se ocene kupuju, znaju da ne postoji bogato dete koje je ponavljalo razred, znaju da, ako ste sin Željka Mitrovića, možete da gazite decu po pešačkim prelazima, ili budete oslobođeni – a svi smo znali da će biti oslobođeni. Znaju deca i da možete da budete kriminalac, a da vas država angažuje da za nju ubijate i meljete ljude po sumnjivim kućama. Znaju deca i da država službenim automobilima prevozi batinaše da tuku građane koji mirno protestuju. Deca prosto znaju da se ne isplati biti dobar, da nema potrebe da budu moralni, časni i pošteni ljudi – da se uspeva na drugačiji način. Oni prosto grabe svoje parče kolača, jer nemaju svoje rezervne živote, a nemaju ni zašto da budu dobri. Nismo usvojili sistem ideala koji bi toj deci projektovao neku svest o tome da imaju svest o kolektivnom dobru i prosperitetu zajednice. Odnegovali smo ih za opštu grabež, da ukradu za sebe i da ukradu po svaku cenu, bez obzira na to šta im pripada.
– Nekada su obični ljudi, pojedinci, bili nosioci etike i borbe, zanosni junaci i borci za neki ideal. Danas razne umrežene grupe ljudi propisuju šta je prihvatljivo reći, za šta se treba boriti, gde je poželjno biti, koga podržati. Ako nisi umrežen u te struje, ne postojiš kao biće. Svako u svojoj grupi brani svoje po svaku cenu, makar i kad pričaju gluposti. “Naši” su, za razliku od “njih”, uvek u pravu. Od onog “Drag mi je Platon, ali draža mi je istina” nema ništa. Koliko je takav obrazac komunikacije opasan po mogućnost bilo kakvih istinskih promena u društvu?
Kokan Mladenović: Mi smo vezani za “naše”, ali “naši” odavno nisu idealni. Da su naši tako dobri i idealni, ne bi ovi “njihovi” bili tako moćni. Za razliku od nekih drugih, ranijih vremena, mi nemamo tu moralnu vertikalu i snagu da se obračunamo sa magupima u sopstvenim redovima, a to je nešto što nas dugoročno kompromituje. Ako postupke delimo po tome ko ih radi, a ne po njihovoj moralnoj nakaznosti, onda smo propali. Nekoliko godina unazad verujem samo nekolicini ljudi u bliskom okruženju, što se opredeljenja, stavova i poštenja tiče. Ne verujem nikome na javnoj sceni, tu ne postoji nešto suštinski moralno. Obradovali su me ovi ekološki protesti, bar ti neki novi ljudi koji se bore za konkretne stvari, neku zemlju, neki vazduh, vode... I ne deluju mi kao ljudi prljavih interesa u svemu tome. Ako će nas i oni prevariti, onda neka nas makar prevari neko ko nas još nije prevario. Sve ostalo je sramotna reciklaža neuspešnog političkog sveta iz prethodnih decenija.
– Pre nekoliko godina rekli ste da je prethodna vlast uradila najbolji PR za ove koji su sada na vlasti... Kakav će PR ova vlast ostaviti nekoj narednoj ako dođe?
Kokan Mladenović: Oni neće otići sa vlasti. Ne postoji način da se ovo mirno završi. Oni su do te mere uzurpirali svu moć, opsednuti su da svoje beskrajne privilegije, koje ni na koji način nisu pravno i zakonski utemeljene, sačuvaju, da ja ne vidim da se ovo završi ma kakvim izborima, mirno, parlamentarno, dostojno neke demokratije. Ta neka buduća ulična revolucija biće još jedna dodatna sramota ovog naroda. Ona je očigledno neophodna, ali to da mi iznova i iznova menjamo vlast na ulicama, da smo tako nevični demokratiji kao fenomenu, da ništa ne umemo da napravimo kroz sistem parlamenta, sistem državnih institucija koje ovi trajno zloupotrebljavaju, to je dugoročna sramota, večiti pubertet naroda nedoraslog demokratiji. Aleksandra Vučića treba hapsiti dnevno zbog radikalnih kršenja ustavnih ovlašćenja predsednika države Srbije. Samo po postojećim zakonima popisati šta su kazne, a nisu male za tu vrstu ponašanja u normalnoj demokratskoj zemlji. Ne treba njih juriti oružjem po ulicama, ali ih treba smestiti na mnogogodišnje robije zbog onoga što su – vrlo dokazivo – uradili.
– Kada govorimo o haotičnosti našeg društva često se izgovara rečenica “Mediji su za sve krivi”. Za mnoge stvari jesu, ali nije li lakše prebaciti krivicu sa sebe na medije, jer pojedinac je taj koji bira da klikne na treš priču o razvodu nekog glumca, umesto na intervju sa njim koji govori o nekoj njegovoj ulozi...
Kokan Mladenović: To ima veze sa sistemom vrednosti, sa tim što je sve postalo senzacija, što je sve kliktabilno, da je što provokativniji naslov, što šokantniji: sve je šokantno, neverovatno, ekskluzivno... Ne vidim mnogo medija koji to ne slede. Ne vidim mnogo portala koji se ne takmiče u tome, počev od sramotnog posrnuća “Blica” koji je bio neki pristojan list, a postao je najveći tabloid koji postoj. Ni ovi sajtovi koje volimo da posećujemo poput nova.rs, itd. i to je prosto neki lov na senzacije. Ja imam premijere i premijere, uspehe, festivale, i niko me ne pozove na TV da govorim o svojoj premijeri, ali kada dam intervju zbog koga me uhapse, onda me odmah za intervju zove 50 TV i 300 portala. Ni one, maločas pominjane “naše” ne zanima šta mi pričamo, apsolutno, ni kultura, ni priče koje mi pričamo, ni šta pokušavamo da kažemo. Oni su isto lovci na senzacije, samo što to nije “Informer” za polusvet, nego “Informer” za srednju klasu. Ali princip je potpuno isti. I to je sramotno. Ono što smatramo opozicionim, što bi trebalo da neguje neki alternativni sistem vrednosti u odnosu na ovaj, to je samo naličje ovog istog sistema. Ne znam mnogo pravih adresa koja bi promovisale prave vrednosti, nauku, kulturu, obrazovanje, odnegovan sistem nečega što stvarno vredi, pa bez obzira na to koliko se čita u odnosu na te gde svi klikću.
– Mislim da upravo dajete intervju za jedan takav protal... Zašto ne režirate u BG?
Kokan Mladenović: To nije pitanje za mene, to je pitanje za Beograd. Za moj pozorišni život podjednaku sukrivicu snosi Aleksandar Vučić i, recimo, Gorčin Stojanović. Ta moja nepodobnost, s jedne strane je politička, a s druge, ja ugrožavam dobro etablirani malograđanski Beograd koji se jako dobro snašao u tom svom vešto skrivenom opozionarstvu, koje direktno sarađuje sa vlastima na milion načina, ali je, zaboga, stalno opoziciono pobunjeno. Očigledno ne pripadam tim megaspektakularnim projektima od mnogo miliona, koji ne znače ništa, toj kulturi koja ne znači ništa, koja od nas pravi buduće opersko pozorište, prazan spektakl za nevaspitanu pozorišnu publiku. Uradio sam za deset godina dve predstave u Beogradu, ništa se tu ne menja, niti ja očekujem da će se tu nešto promeniti. To je jedna vrlo završena priča koja, kako godine prolaze, i kako čovek provodi vreme u hotelima, daleko od svojih a često i samog sebe, naravno, meni postaje sve iritantnija, ali to je tako. Neke cene baš nisam spreman da platim.
– Uskoro ponovo radite u Pozorištu mladih i to “Guliverova putovanja”. Kakva će biti ta putovanja u vremenu u kojem su nam ona zbog pandemije popriličnom najpre onemogućena, a sada i iskomplikovana?
Kokan Mladenović: Biće to jako zanimljiva avantura za decu, za predškolce, ali i za decu mojih godina. Imaćemo gran-ginjole koje su same po sebi spektakularne i zanimljive i živu glumačku igru. Premijera će biti na ulici, oko Pozorišta mladih, u okolnim ulicama, gde će biti četiri glavna punkta, sa četiri najvažnije scene između kojih su vezivne scene. Svrha te predstave je da deca shvate da su avanture poželjna stvar, da su putovanja uzbudljiva, da je kontakt sa drugim i drugačijim ljudima uvek koristan, ma kako nekad izgledao strašan i nerazumljiv. To treba da bude pozivnica da se istraži svet u kojem živimo, njegove dubine i daljine, njegovo nepoznato. Decu moramo da naučimo da je svet raznolik, da se u avanture treba upuštati. Odrastao sam u Nišu prepunom Arapa, crnaca, Grka, nesvrstanih studenata sa svih strana sveta i bilo je stašno zanimljivo u našem gradu baš zbog toga. Za ove nove generacije druga rasa, religija, migranti postali su problem, i to je meni zaista šokantno i sramotno. Zato deci treba pokazati da nema ništa bolje od putovanja i otvorenosti granica. To je ujedno i najbolji lek protiv fašizma.
– Čitamo da ćete uskoro raditi novu predstavu po čudesnom Darku Cvijetiću i njegovom romanu “Što na podu spavaš”. Gde je režirate?
Kokan Mladenović: Radi se o koprodukciji zagrebačke “Gavele”, Narodnog pozorišta Sarajevo, festivala MESS i Srpskog narodnog pozorišta. Po programu radimo u maju i junu, ne znamo još hoće li biti letnja, festivalska premijera, ili jesenja, kojom ćemo otvoriti sezone u sva tri teatra. Iz svakog od njih igraće po četiri glumca.
– Cvijetića ste Vi otkrili pozorišnoj publici, pa čak i čitalačkoj, iako je prošle i pretprošle godine bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Koga još regionalnog pisca otkrivate kroz čitanje trenutno?
Kokan Mladenović: Jako mi je zanimljiv Saša Stanišić, izbeglica iz Bosne koji živi svoju nemačku izbegličku priču. To što on piše je amarkord bivše Jugoslavije, sećanja na sudar dva sveta – onog u kojem smo se rodili i na potpuno drugim osnovama stasali, i ovog današnjeg realnog sveta u kojem mora da se živi i preživi, sa svim nasleđem raspada zemlje i ratova. Onako kao što Darko kroz pesničku prizmu piše o tome, Stanišić piše o istom ali kroz niz duhovitih opservacija. Imao sam sreću da još pre godinu dana budem čitalac “Dece” Milene Marković, pre sve ove pomame oko NIN-ove nagrade, a neko je duhovito rekao da toj knjizi ni NIN-ova nagrada ništa ne može da oduzme. Potpuno me fasciniralo to poetsko delo. Zrela, beskompromisna autorka, beskompromisna prema sebi, i prema svetu koji je okružuje, i vrlo bih se radovao da to vidim u teatru. To je neka buduća, moćna pozorišna predstava. A ima autora, cela naša regionalna literarna scena je jako uzbudljiva.
Problem je što kultura čitanja više ne postoji, što vi pročitate knjigu, a nemate sa kim da pričate o njoj. Čitanje više nije stvar opšte navike, već očigledno stvar lunatika literature. Isto tako kao što više niko ne igra šah, tako više niko ne čita. Kultura čitanja ne postoji. Deca čitaju lektiru tako što pročitaju prepričanu lektiru na sajtovima. Poeziju gotovo niko ne čita, niti govori, sve manje ima te – za pozorište veoma važne, integralne mašte koja se probudi u dodiru sa nekim tačno napisanim rečenicama, sa poetskim metaforama, kada pravimo neki svet u sopstvenoj glavi. Mi imamo beskrajne interpretacije toga u viralnoj sferi, naši telefoni nas zasipaju prežvakanim citatima, prikazima svega i svačega, ali ta bazična maštovitost, koja ima veze samo sa nama, sa ličnom imaginacijom, gotovo da više ni ne postoji, ili je skoro niko ne stimuliše.
(Snežana Miletić/SEEcult.org)
