Koncept 51.Oktobarskog salona

Ovogodišnji Oktobarski salon u Beogradu, čiji je umetnički direktor švedski kustos Juan Puset (Johan Pousette), biće posvećen stvarnosti i njenoj ličnoj i kolektivnoj percepciji, a predstaviće radove renomiranih, ali i mladih međunarodnih umetnika, koji će uglavnom biti iz domena pokretnih slika i postavljeni u javnom prostoru radi edukacije i kontakta s najširom publikom.

“Kako reformulisati sećanje i strategije zaboravljanja biće zajednički imenitelji kustoške koncepcije 51. Oktobarskog salona”, rekao je 19. marta na konferenciji za novinare Puset, osnivač Baltik art centra i kustos Geterborškog bijenala, koji je osmislio koncept 51. Salona sa švedskom koleginicom Selijom Prado (Celia Prado), bivšom direktorkom Tensta Kunsthalea u Stokholmu.

Osnovna ideja i radni naslov 51. Salona “Nama prija noć” jedna je od najčuvenijih izjava argentinskog pisca Horhe Luisa Borhesa, kojom je hteo da opiše stanje duha - stvarnosti i percepcije stvarnosti, a vezana je i za pitanja kao što su samoća, sećanje, rekonstrukcija i, nasuprot interpretaciji - komunikacija (“Ne mogu da prođem kroz predgrađa u samotnoj noći, a da ne pomislim da nama prija noć jer potiskuje nevažne detalje, baš kao i naše sećanje”).

Navodeći da je za njega i Seliju Prado ovo vrlo interesantna prilika da upoznaju Beograd i ovaj deo sveta, te da su vrlo uzbuđeni zbog tog novog iskustva, Puset je rekao da se bave konceptualnom savremenom umetnošću i sarađuju sa mnogim međunarodnim umetnicima, dok je Pradova dodala da ih posebno interesuju međunarodni globalni problemi, kulturološki i istorijsko-politički.

U Geterborgu je na bijenalu tema bila slika čovečanstva danas, ali je koncepcija, prema navodima Puseta, bila i da se pruži i nada, odnosno da se sagleda politička situacija i predstavi doživljaj sveta.

Koncept za 51. Salon u Beogradu zasnovan je na percepciji predstave o stvarnosti, kako individualnoj, tako i kolektivnoj, rekao je Puset i najavio da će pozvati veliki broj poznatih i mladih međunarodnih umetnika koje interesuju društveni, socijalni i politički odnosi.

Selija Prado dodala je da trenutno istražuju srpsku kulturnu scenu i šta postoji kao umetnička ponuda ovde.

Prema njihovom konceptu, znatan broj umetnika na suptilan način komentariše važne teme iz skorašnje istorije i savremenog društva, a za publiku otvorenog duha, to može delovati kao katalizator koji proširuje mogućnosti percepcije, čime se doprinosi širem razumevanju. U osnovi, reč je o sopstvenim izborima, interesovanju za posmatranje i refleksiju, zdravom razumu, a možda i u većoj meri, o jednom zdravom stepenu nepoverljivosti i konstruktivne kritike. 

Oktobarski salon tako će vizualizovati konceptualni iskaz posredstvom selekcije relevantnih međunarodnih dela renomiranih umetnika, kao i onih koji tek dolaze. Na senzibilan, dokumentaristički i filozofski način, usredsrediće se na skorašnje globalne istorijske narative paralelne novijoj istoriji u regionu Balkana, a kustosi se nadaju i da će izložba doprineti širokoj raspravi o tome da su događanja u istoriji retko izolovana, već se ponavljaju, kao i o rekonstruisanju prošlosti i pojedinačnim sećanjima.

Prema navodima Puseta, teško je uspostaviti jasnu razliku između iskustva po sebi i tumačenja iskustva.

Zbog kritičkog postupanja sa informacijama, sećanje nije uvek pouzdan izvor informacija, tako da možemo biti bez svoje volje manipulisani kada drugi tvrde neke stvari na osnovu svoga sećanja, bilo to smišljeno ili ne.  

Sećanja su po prirodi stvari dinamična, a ne statična, i obuhvataju složene, kaleidoskopske izvore informacija, fragmente i nivoe, proces u kome nečija iskustva mogu stalno biti preobražavana. Naša vizuelna slika često zavisi od načina na koji konceptualizujemo i verbalizujemo svet, što sugeriše da naš jezik utiče na naše sećanje i preobražava ga.

Najproblematičnije je to što ona sećanja koja se najčešće prepričavaju najviše bivaju izmenjena.

Taj proces artikulacije ponekad čak može dovesti do nastanka sećanja zasnovanih na nepostojećim iskustvima, koja na kraju uključujemo u našu banku podataka kao “stvarna”. Polazeći od te teze, preispitujući pojam sećanja i njegovu uverljivost, suočavamo se sa potrebom za rekonstruisanjem i povraćajem, čime se otvaraju nova vrata za tumačenje i pripovedanje.

Tokom 20. veka, naučni pogled na istoriju i ljudsko sećanje znatno se promenio. Mogućnost objektivnog pisanja istorije dovedena je u pitanje, a na sećanja se počelo gledati ne samo kao na individualnu stvar, već i kao nešto što je podložno uticajima društva i kulture. Francuski filozof Pol Riker (1913-2005) tvrdio je da postoji bliska veza pisane istorije i pripovedanja, budući da je i jedno i drugo posredovano putem jezika i priziva tumačenje. U poslednjoj knjizi “Mémoire, l´histoire, l´oubli” (Sećanje, istorija, zaborav) Riker je istraživao odnos sećanja i imaginacije, istorije i zaborava.

Koncept 51. Salona primenjuje Rikerove ideje o književnosti kako bi doprineo produbljenom razumevanju načina na koji književnost može tumačiti istorijske događaje i dati im smisao.

Književnost i umetnost, prema navodima kustosa, mogu pokrenuti pitanja o pouzdanosti ljudskog sećanja i pružiti mogućnost za prevazilaženje zaborava, koji se povezuje sa istorijskim pokušajima da se manipuliše određenim kolektivnim sećanjima i da se ona potisnu. Uz pretpostavku da se prošlost uvek konstituiše i konstruiše u okviru sadašnjih konteksta ili društvenih normi, u sadašnjosti se određuje da li je prošlost postala neopravdana i da li je treba “popraviti”.

Puset je istakao i da će u Beogradu biti prilika da se ostvari kontakt radova i publike, a istakao je kao veoma važan i edukativan aspekt izložbe. Iako još ne poznaje dobro izlagačke potencijale u Beogradu, naveo je da će u svakom slučaju radovi biti u javnom prostoru.

Odabrana dela uglavnom će biti iz domena pokretnih slika - video/filmske i prostorne instalacije.

Kustosi nameravaju da iskoriste vizuelni medijum, fascinantan i poznat mnogim gledaocima koji su već decenijama navikli na televiziju, filmove ili video snimke za kućnu upotrebu. Iza ambicije da se javni prostor koristi za prikazivanje jednog dela ove izložbe takođe stoji namera da ona bude pristupačna, dostupna jednoj širokoj publici za koju je savremena umetnost nešto novo.

Za razliku od prošle godine, kada je organizacija jubilarnog, 50. Salona, započeta sa višemesečnim zakašnjenjem (iz objektivnih razloga), priprema 51. izložbe počela je već po završetku prethodne.

Predsednik Odbora Oktobarskog salona Aleksandar Peković, koji je i zamenik gradskog sekretara za kulturu, rekao je da budžet još nije zaokružen, a za sada obuhvata 22 miliona dinara iz gradskog budžeta i četiri miliona planiranih od Ministarstva kulture Srbije.

To je za čak 12 miliona manje nego prošle godine, ali će razlika biti nadomeštena u partnerstvu sa švedskom ambasadom i švedskim institucijama, rekao je Peković, navodeći da time počinje i novi model finansiranja najznačajnije beogradske izložbe savremene umetnosti.

Pomoćnica gradonačelnika Radmila Hrustanović istakla je da će 51. Salon biti iznenađenje za mnoge i da će imati neke elemente koji nisu nikada viđeni, a posebno je naglasila i da je koncept da Oktobarski salon ne bude elitistička manifestacija, već da pripada što većem broju ljudi.

U ime organizatora, direktorka KCB-a Marina Đurđević rekla je da je Oktobarski salon ostao veliki podsticaj stvaralačkom duhu i da iz godine u godinu menja kulturnu klimu Beograda.

“Očekivanja su velika i za budućnost Salona”, napomenula je ona, dodajući da Oktobarski salon mora da sledi sve zahtevnije izložbene standarde, a istovremeno da podstiče stvaralačku klimu u Srbiji.

Oktobarski salon, osnovan 1960. kao izložba najboljih ostvarenja u oblasti likovnih umetnosti, menjao je tokom poluvekovne istorije koncepciju i oblike organizovanja, a od 2001. imenuje se umetnički direktor koji predlaže koncept Salona.

Umetnička direktorka 45. Oktobarskog salona - prvog međunarodnog, bila je 2004. godine kustoškinja i istoričarka umetnosti Anda Rotenberg iz Poljske, dok je 2005. koncept osmislila beogradska istoričarka umetnosti i kustoškinja Darka Radosavljević Vasiljević, 2006. nemački kustos Rene Blok, a 2007. Lorand Heđi iz Mađarske. Umetnička direktorka 2008. bila je istoričarka umetnosti i kustoškinja Bojana Pejić, koja živi i radi u Berlinu od početka 90-ih.

Prošle godine umetnička direktorka jubilarnog, 50. Salona bila je Branislava Andjelković, direktorka Muzeja savremene umetnosti Beograd, koja je osmislila izložbu “Okolnost”, kao pregled markantnih, inspirativnih i kritički utemeljenih umetničkih pozicija u Srbiji u ovom trenutku.

Jubilarni Salon realizovan je nešto manjim budžetom nego prethodnih godina - usled finansijske krize, a predstavio je dvadesetak umetnika koji uglavnom žive i rade u Srbiji, ali su prisutni i na međunarodnoj sceni, kao i strani umetnici koji su aktivni i u ovoj sredini, poput Fila Kolinsa (Phil Collins) iz Britanije ili Igora Grubića iz Hrvatske.

Ravnopravne nagrade 50. Oktobarskog salona dobili su Katarina Zdjelar, Darinka Pop-Mitić i Raša Todosijević, dok je nagrada KCB-a dodeljena Aleksandru Jestroviću alijas Jamesdinu, a nagrada srpske sekcije AICA (Međunarodnog udruženja likovnih kritičara) Vladimiru Nikoliću za rad “Pra-ubistvo”.

Nikolić je za taj rad dobio i nagradu žirija Muzeja primenjene umetnosti, kao i novinarskog žirija.

Sajt Oktobarskog salona je www.oktobarskisalon.org

*U PRILOGU: biografije Johana Puseta i Selije Prado

(SEEcult.org)