Kritika na delu: 29. Memorijal Nadežde Petrović - 3/4
29. Memorijal Nadežde Petrović “Limited”, Umetnička galerija “Nadežda Petrović”, Čačak, 29. septembar – 2. novembar 2018.
3/4 Kritičarka na delu: Mirjana Boba Stojadinović, vizuelna umetnica, dobitnica nagrade 25. Memorijala Nadežde Petrović 2010.
U nastavku serijala Kritika na delu o 29. Memorijalu Nadežde Petrović u Čačku, vizuelna umetnica Mirjana Boba Stojadinović ukazuje na višestrukost tumačenja tržišno orijentisanog koncepta izložbe “Limited” koju su umetnici-selektori Uroš Đurić, Mihael Milunović i Vuk Vidor osmislili kao fiktivni sajam umetnosti sa tri galerije. Ona smatra i da koncept tržišta nema mnogo dodirnih tačaka sa onim što je Memorijal bio do sada, ali je pitanje koliko će to biti ubuduće.
Napominjući da je to koncept koji su trojica umetnika predložila za srpski paviljon na Bijenalu u Veneciji 2017, ali nije prošao, Mirjana Boba Stojadinović smatra posebno zanimljivim to što ga je podržala dugogodišnja direktorka Umetničke galerije “Nadežda Petrović” Milica Petronijević, zalažući svoj integritet, ime i funkciju koju je obavljala donedavno za to da bude realizovan u okviru 29. Memorijala. “Tim konceptom dešava se jedna vrsta transparentnosti koja je kod nas vrlo retka. I ja taj potez vrlo cenim”, navela je Mirjana Boba Stojanović.
Ukazujući na mogućnost višestrukog tumačenja koncepta “Limited”, ona je primetila da su sa jedne strane Uroš Đurić i Milica Petronijević, koji ga tumače kao borbu za prava umetnika da rade svoj posao i da za to budu plaćeni, a sa druge strane Milunović i Vidor, koji nude opštije obrazloženje o neophodnosti tržišta.
Đurić i Milica Petronijević “uvode tržište kao potrebu, neophodnost da umetnici budu adekvatno nagrađeni za svoj rad na način na koji su adekvatno nagrađeni i svi ostali ljudi koji rade svoje poslove. S druge strane, imamo tumačenje Milunovića i Vidora koje je, čini mi se, manje precizno i više je u domenu opštih karakteristika da je tržište neophodno, da je tržište sistem u kojem se kapital razmenjuje i u kojem je umetnik u stvari jedan od igrača”, navela je Mirjana Boba Stojadinović.
Prema njenom mišljenju, ta dva tumačenja koncepta 29. MNP slična su, a istovremeno i različita, pri čemu joj je Milunovićevo i Vidorevo upitnije, jer joj se čini da taj koncept tržišta na Memorijalu nema mnogo dodirnih tačaka sa nečim što je bilo do sada. Ali, kako je dodala, pitanje je koliko će to biti i nadalje.
Kao još jedno odstupanje od dosadašnje tradicije Memorijala, Mirjana Boba Stojadinović vidi u tome što je praksa bila da se sagledava određena lokalna, a vremenom i međunarodna produkcija umetničkih radova nastalih u prethodne dve godine.
Na 29. Memorijalu, međutim, zastupljeni su i stariji radovi.
“Istupanja su legitimna, ali se pitam zašto, pa nas onda to vodi do sledećeg koraka, a to su nagrađeni radovi, koji su nastali najmanje pet godina unazad – dakle, radovi koji su već prepoznati na našoj sceni, dobili su svoju vidljivost, vrednovanje, prepoznatljivost – odlični radovi svakako, ali zbog čega je onda bitno da oni budu na ovaj način prepoznati i smešteni u ovaj kontekst Memorijala na način na koji jesu? Ako je to pitanje tržišta, onda se pitam i zašto ti radovi nisu prodati. To može da bude zanimljivo pitanje, ali može da bude i pitanje još jednog neuspelog plasiranja – kao što je na neki način i sam koncept”, navela je Mirjana Boba Stojadinović.
Povodom učešća trojice umetnika u ulozi kustosa, Mirjana Boba Stojadinović navodi da je takva situacija legitimna, i da i iz ličnog iskustva nema ništa protiv, smatrajući da ponekad pozicija kustosa koju zauzima umetnik može da proizvede veoma zanimljive obrte u sistemu umetnosti i neke reakcije i upitanosti koje zapravo kustosi iz svoje pozicije i promišljanja ne uspevaju možda da postignu ili dosegnu.
Ujedno, ona ukazuje i na mane takve pozicije.
“To je možda nedovoljno promišljanje i problematizovanje teme kojom (umetnici-kustosi) žele da se bave. Možda je to slučaj i sa ovim izdanjem Memorijala utoliko pre što umetnici pristupaju sa različitih tačaka. Ali, ako bih mogla nekako da ih objedinim, to je subjektivna tačka načina na koji umetnik deluje ili ne deluje u svetu tržišta, s tim što se u nastavku toga suočavamo sa pitanjem šta je ovo izdanje izložbe. Kada posetilac uđe u galeriju, on nailazi na jednu čistu umetničku postavku, jasnu, sa tri prostorije i generičkim nazivima tih fiktivnih galerija, koje već otkrivaju trag, daju naznaku simulacije. Dakle, umetnik koji je to smislio možda se nije u potpunosti identifikovao sa tim i uživeo u tu ulogu da bude drugačiji kao galerija. Dakle, to je jedna čista postavka sa radovima 12 umetnika”, navela je Mirjana Boba Stojadinović.
To što je 29. Memorijal u samo jednom prostoru, za razliku od mnogih prethodnih, za Mirjanu Bobu Stojadinović predstavlja jasnu odluku autora za koju misli da je dobra, s obzirom na okolnosti, ali smatra da se i u tom pogledu postavlja pitanje “u kojoj su meri onda umetnici preuzeli ulogu kustosa, a u kojoj meri preslikavaju i na neki način kidnapuju ceo Memorijal kao isključivo svoj autorski rad”.
“Umetnici-kustosi to zapravo eksplicitno i kažu u tekstu, kažu da je Memorijal njihov umetnički rad, i onda mi je malo žao umetnika koji izlažu svoje radove, jer oni postaju instrumentalizovani u samoj izložbi. Utoliko mi je žao što nisu nametnuli i promenu propozicija nagrade, jer onda komisija možda nije morala da razmatra izložene radove, već trojicu umetnika koji su ih zapravo pozvali. Tu se dešava zanimljiv obrt i žao mi je što možda nije dovoljno problematizovan u izložbi. To je taj momenat gde kustos ponekad ulazi u tu vrstu preispitivanja za šta umetnik sam nema kapaciteta, što je vrlo razumljivo – da uđe u tu vrstu propitivanja odnosa, situacija i problematizovanja komplektnog spektra odnosa koje čak i tržište nameće”, navela je Mirjana Boba Stojadinović.
Prema njenom mišljenju, 29. Memorijal posebno postavlja i pitanje odnosa tržišta i državnog, odnosno javnog kapitala.
“Izložba nam nudi poziciju tri različite privatne galeirje, koje su u nekoj meri čak i pojavno vrlo slične – možda zato što su u jednom prostoru, a sve tri su finansirane od države. I onda se pitam – ako je smanjen budžet i ako je to umetnicima-kustosima predstavljalo problem, možda bi bilo zanimljivo da su napravili korak unazad i rekli; ‘Ne, ovo su privatne galerije, mi ćemo to finansirati isključivo iz privatnih sredstava’, i tako odigrati performativno još jedan taj korak ka tome šta u stvari oni sa tim žele da rade. Bojim se da je tu ostalo možda nekakvih nedorečenosti, nekakvih polukoraka i pitam se gde nas vode”, rekla je Mirjana Boba Stojadinović.
Prema njenom mišljenju, 29. Memorijal je zapravo još jedan primer potenciranja prakse finansiranja privatnih galerija iz javnih sredstava.
“Ne znam uopšte odakle dolazi ta vrsta pritiska da se državnim novcem finansira i potencira u stvari privatni kapital. Jasni su mi interesi, ali interesi šireg spektra su u isto vreme potpuno nevidljivi. Javni novac, poreski novac morao bi po svojoj definiciji da predstavlja širi spektar celokupnog društva. Možda je pitanje društva, u stvari, pitanje na koje nemamo odgovor. Šta je današnje društvo u Srbiji? Ne znam odakle to izraženo interesovanje za tržište i čak nedovoljna artikulisanost u tom pogledu da se postigne ili da se simulira ili uzdigne do nekog nivoa koji bi bio intelektualno stimulativan. Jer, ovo je samo jedna samo jedna simulacija, jedan simulakrum sistema koji ne postoji ili postoji u vrlo malom broju država – kao što sami kustosi kažu. Ne znam odakle taj prisitak, s obzirom da Srbija nema kolonijalnu prošlost, nema današnje eksploatacije zemalja Trećeg sveta, možda je već i sama postala zemlja Trećeg sveta, a mora po svaku cenu da simulira tržišnu situaciju, jer ona sama po svojoj strukturi, istoriji, prošlosti i čini mi se čak i po neposrednoj budućnosti – nema kapacitet da to iznese”, navela je Mirjana Boba Stojadinović.
*U prvoj od 4 epizode KND o 29. Memorijalu Nadežde Petrović govori istoričar umetnosti Radonja Leposavić, a u drugoj istoričarka umetnosti i nezavisna kustoskinja Maja Ćirić
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2018. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2018.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
(SEEcult.org)
