Kritika na delu: Aleksandra Sekulić – 31. Memorijal Nadežde Petrović, 2/3

31. Memorijal Nadežde Petrović – Gestovi, znakovi života, Čačak, 1. oktobar – 13. novembar 2022.

Kritičarka na delu – Aleksandra Sekulić, kulturološkinja, urednica programa u CZKD-u, 2/3

Kulturološkinja Aleksandra Sekulić u nastavku serijala Kritika na delu o 31. Memorijalu Nadežde Petrović u Čačku ocenjuje da izložba “Gestovi, znakovi života” selektora Bojana Đorđeva i Siniše Ilića predstavlja hrabar odgovor na tešku situaciju savremenog društva, ukazujući da umetnost, uprkos pritiscima globalnih katastrofa, i dalje daje znakove života.

Izložba 31. Memorijala Nadežde Petrović “hrabar je odgovor na inače teško pobedivu situaciju suspenzije pred ogromnim problemima kakvi su bili pandemija Kovid-19, tekući oružani sukobi, koji su sada možda vidljiviji iako su postojali u raznim oblicima i ranije i na neki način potiskivani, kao i ozbiljan problem klimatskih promena. U takvoj situaciji, koja često proizvodi blokadu i suspenziju mišljenja, artikulacije i stvaralaštva, i sami selektori su na otvaranju izrazili nadu da će ovim gestom, koji se nalazi i u nazivu izložbe, pokazati da je umetnost i dalje tu, da je živa, da su ih interesovale  intervencije, brze reakcije i na neke bliske probleme, i na one velike, preplavljujuće katastrofe”, navela je Aleksandra Sekulić, urednica programa Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.

Ocenjuje da je postavka izuzetno dobro osmišljena, te da se prepliće i sa gradom, i sa njegovom istorijom, i sa politikom javnog prostora u Čačku.

“To što sam ja videla jeste dijalog između radova, umetnika i prostora, na nivou koji preusmerava i ponovo promišlja nešto što smo videli na drugi način ili uzimali zdravo za gotovo”, navela je Aleksandra Sekulić.

Kao primer jednog od takvih radova, Aleksandra Sekulić navela je instalaciju Bena Kejna Posao i radnici – razmontirani i rekonstituisani, postavljenu u ambijentu krošnje čuvenog fikusa u Domu kulture, najveće takve biljke na Balkanu i u Evropi u zatvorenom prostoru, koji smatra jednim od preostalih kontinuiteta nekadašnjeg koncepta te ustanove.

“Svaki dom kulture je imao odnos prema živim biljkama i negovanju prostora koji je humanizovao i za svoje zaposlene i za lokalnu zajednicu”, istakla je Aleksandra Sekulić, dodajući da je indikativno to da je od 2000-ih primetno postepeno napuštanje brige o prostorima koje delimo sa biljkama, pa su “česte situacije da u javnim institucijama i kulture i administracije nailazite na umrle fikuse u skupim saksijama koje niko ne izbacuje”. Ta “umrlost nekadašnjih živih prostora na neki način označava vreme u kojem više nije sistematski predviđena briga”, pa osećanje sopstvene kuće u institucijama koje su radile sa lokalnim zajednicama ili u kojima su radili kulturni radnici, gube tu vrstu “posla”.

“Zbog toga ovaj fikus koji je sam našao način da, nezavisno od ljudske brige postoji, jer je korenjem zahvatio ispod temelja zgrade i pronašao nešto što je nama možda nepoznato od podzemnih voda, minerala i izvora hrane, predstavlja sam po sebi neverovatan potencijal za razmišljanje i preispitivanje našeg odnosa prema sadašnjosti i toga šta smo u prošlosti pročitali, prekinuli ili doneli. U tom smislu fikus i ove radničke uniforme (u radu Bena Kejna) možemo u ovoj temporalnosti posmatrati. Meni se na taj način obraćaju - iz tog nekog afektivnog stanja”, navela je Aleksandra Sekulić, skrećući pažnju i na rad Katarine Popović “Rasejavanje”.

“Taj fikus je rasađen u radu Katarine Popović, koji mi se jako sviđa iz razloga što ona prepoznaje ovaj kontinuitet i nudi ga drugim kulturnim institucijama. U ovom slučaju to je simbolički gest davanja nade kontinuiteta, to je nešto što je jako važno. Neprekidnost, opstajanje, istrajnost i taj fikus i njegovi zameci - biljke koje je uspela da odneguje, koje potiču od ovog prirodnog čuda, koje će se useliti u druge kulturne institucije, možda sa sobom nosi ceo sistem brige, osmišljavanja i humanizovanja i zajedničkog deljenja prostora tih kulturnih institucija”, navela je Aleksandra Sekulić.

Konstatujući da je postavka u Umetničkoj galeriji “Nadežda Petrović” postavljena jako dinamično, posebno je istakla rad nastao tokom radionice Bena Kejna sa učenicima čačanskih škola. “Obradovalo me je da postoji zajednica stvorena od umetnosti, što znači opet neki prenos znanja, rad u oba smera… Primetila sam i na otvaranju uzbuđenje, ponos i sreću jedne nove zajednice i publike koja će ovu galeriju uvek osećati kao svoju i ugrađenu u neki svoj razvoj”, dodala je.

Povodom slike “More” Nadežde Petrović, koja je selektore inspirisala na ideje o umetničkoj slobodi i izvođenje slikarstva, Aleksandra Sekulić navela je da je to podseća na Hito Štejerl koja je na sličan način iz jedne Tarnerove slike počela svojim esejem priču o promeni percepcije ljudskog položaja na planeti i putovanja od te tačke perspektive do današnjeg Google Maps. “Na taj način može se tumačiti i njihov početak iz nekog mišljenja, oslobađanja jednog prostora koji umetnost potencijalno ima i nosi sa sobom, a koju su selektori pročitali u toj Nadeždinoj slici. Ona je i smeštena vrlo pametno, povezana sa radom Tine Gverović koja dalje razvija u sopstvenom kretanju, igrom tekstila, gravitacije, završetka i suspenzije, situacije u kojima je neophodna imaginacija zajedništva i solidarnosti kroz odnose tela – imaginaciju zapravo ljudskih odnosa. Da li možemo zamisliti podršku, solidarnost, pomoć… I ta imaginacija je ono što umetnost stvaranjem ovih sloboda može da oživi ponovo, mislim da je ona suspendovana baš što se tiče velikih probema, mislim da su ta dva rada jako dobro povezana”, istakla je Aleksandra Sekulić.

Napominjući da kroz celu izložbu zapravo komuiciraju i drugi radovi, posebno je izdvojila i rad Siniše Labrovića koji upravo govori o povezivanju jednom crvenom linijom koja je ispala iz nekadašnje sveske. “On je sam doprineo nastanku te crvene linije koja sad jednim mnogo slobodnijim tokom putuje po delu galerije i prolazi tako da posetioce dovodi u situaciju da razmišljaju o prekidu ili njenom nastavljanju”, navela je Aleksandra Sekulić.

Posebno je izdvojila i učešće Vlatke Horvat na 31. MPN prostornom  instalacijom i video radom, kao i “Vremenske bombe” kolekitva BADco, te rad Jelene Milićević “Oči koje se ne plaše dubine”, rađen flomasterom na kovertama računa za komunalije – površinama koje obično izazivaju neraspoloženje ili strah u eri kada izvršitelji učestvuju u brutalnoj eksproprijaciji i kada vlada opšta neosetljivost i vrlo okrutno tlačenje čitavih populacija, posebno razvlašćenih klasa, i to na području bivše Jugoslavije odakle i dolazi većina radova na 31. MNP.

“Ova vrsta rada mi je izazvala neko unutrašnje povezivanje. Obično mnogo očekujemo od umetnosti, a danas je to još jedno preostalo polje na kojem možemo da ostvarimo tu vrstu veze sa drugim ljudima i pronađemo nove oblike solidarnosti”, navela je Aleksandra Sekulić, posebno izdvojivši i rad Nadežde Kirćanski “Urlam iz štitne”: “Jako je zanimljiv, uz obrazloženje u vidu poetskog iskaza, i radi se o eksteriorizaciji anksioznosti usled pritiska koje proizvode razne patološke pojave u društvu”.

Aleksandra Sekulić izdvojila je i deo postavke u Gradskoj biblioteci, koja je po definiciji mesto arhiviranja znanja i pisane reči, a gde je predstavljena instalacija “Autentično tumacenje 90-ih” Ane Miljanić i CZKD-a, koja se bavi vrstom dekonstrukcije i mitologizacije, a s druge strane i nasilne istorizacije i memorizacije 90-ih kroz veoma inventivne i specifične umetničke prakse.

Posebno izdvojivši i rad Jelene Milićević u apoteci “Dragiša Mišović”, Aleksandra Sekulić je ocenila da je 31. MNP time pokazao i “svest o poroznosti javnog prostora koji uzmiče pred pritiskom privatnog kapitala, a s druge strane može se učitavati i osvajati na način privremenih intervencija”.

“Ove godine Memorijal je uspeo da, polazeći od imena Nadežde Petrović i njene slike, i obećanja umetničke slobode, ukaže i na one gestove koji ne svedoče uvek o pobedničkim, nesalomivim ili nekakvim progresivnim putanjama, kretanjima i pobedama - on je otvoren i za ranjivost, za jedan iskren dijalog, jednu iskrenu komunikaciju, koja je zapravo mnogo potrebnija od grandioznih projekata i očekivanja. Umetnost je odreagovala pod nerevovatnim pritisckom globalnih katastrofa ogromnih razmera, ona gestovima i dalje daje znak života, i to je dobar naziv za ovaj memorijal. Nije mala stvar imati znakove zivota, posebno kada se odvija pod krošnjom jednog prirodnog čuda, poput ovog fikusa koji nas uči mnogo više nego što smo dosad to opažali”, zaključila je Aleksandra Sekulić.

*Kritičarka na delu u 1. epizodi KND o 31. Memorijalu Nadežde Petrović bila je dr Ana Ereš.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2022. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2022.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)