Kritika na delu: Pretposlednja izložba Nenada Maleševića

Nenad Malešević: Pretposlednja izložba, Galerija Reflektor, Užice, 24. maj – 7. jun 2019.

Kritičari na delu: prof. dr Maja Stanković, istoričarka umetnosti

                              prof. Radoš Antonijević, umetnik

“Pretposlednja izložba” Nenada Maleševića u Galeriji Reflektor u Užicu sastojala se od nekoliko koncepcijskih i prostornih celina povezanih motivom Kipa slobode u Njujorku – instalacije “Amerika” sa starom poštanskom markom, fotografija i video rada, a deo je njegovog doktorskog umetničkog projekta na Fakultetu likovnih umetnosti (FLU) u Beogradu, koji je podrazumevao i putovanje tog umetnika u Ameriku. U serijalu Kritika na delu o tom složenom umetničkom projektu govore istoričarka umetnosti prof. dr Maja Stanković, koja smatra da Malešević “Pretposlednjom izložbom” ukazuje i na sve izraženiji fenomen komercijalizacije domaće umetničke scene, te vajar i vanredni profesor na FLU Radoš Antonijević, koji ističe teorijsku osvešćenost Maleševićevih radova i traganje za novim umetničkim procedurama.

Na izložbi dominira rad “Amerika” - instalacija koja se sastoji od stare poštanske marke, tri fotorafije i deset svezaka sa hiljadu crteža. Zajednički imenitelj za sve elemente koji čine instalaciju je motiv Kipa slobode koji se nalazi i na poštanskoj marki iz 1961. godine, kao i na svih hiljadu crteža, a bio je i neposredni povod za putovanje umetnika u Ameriku, što je sastavni deo rada. Cilj tog putovanja, prema navodima Maje Stanković, bila je ideja susreta sa drugim, sa realnošću drugačijom od sopstvene. Može se posmatrati na ličnom nivou, ali i u širem kulturološkom smislu, imajući u vidu da je Amerika i danas metafora, fantazam, obećana zemlja… ili parodija američkog sna u širem kulturnom registru. I to je tako još od romana Franca Kafke “Amerika” iz prvih decenija 20. veka, pa sve do “Amerike” Mauricija Katelana iz 2017. godine, navela je Maja Stanković.

“Crteži koji čine instalaciju ‘Amerika’ nastajali su u poslednje tri godine u kontinuiranom svakodnevnom procesu koji se odvijao na granici između svesnog i nesvesnog, u nastojanju da se mapiraju tragovi mentalnog procesa koji je imao za cilj mišljenje van očekvanog, naučenog, onoga što je konvencionalni način crtanja. U tom smislu, crteži Maleševića nisu sami po sebi artefakti - oni su više materijalni tragovi samog procesa mišljenja i mogu se posmatrati kao linije prekida ili, ili kako bi Deleze rekao – linije bekstva u odnosu na zadati okvir sa kojim se umetnik susreće”, navela je Maja Stanković, dodajući da to isto važi i za fotografije – one su takođe pokušaj mišljenja van očekivanog, van medija, ili kako bi sam umetnik rekao, one za polazište imaju ideju da je još uvek moguće fotografisati nešto što nije fotografisano.

I fotografije, i crteži predstavljaju jedan proces kretanja koji se odvija na mentalnom planu, a istovremeno i na fizičkom, konstatovala je Maja Stanković.

Kao posebno zanimljivo, ona navodi samu postavku rada “Amerika”.

“Ako krenemo od toga da je jedno od ključnih obeležja instalacije kao umetničke prakse uključivanje realnog prostora kao sastavnog dela rada, u ovom slučaju to je istovremeno i prazan prostor, i to se postiže upravo postavkom koja je tako koncipirana da su svi njeni materijalni elementi na neki način sklonjeni, decentrirani, izvan fokusa. To se odnosi i na crteže - iako je u pitanju deset knjiga, one su zatvorene i u neku ruku sklonjene. Takođe, odnosi se i na fotografije, koje su srazmerno malih dimenzija u odnosu na prostor u kojem su izložene, a odnosi se i na poštansku marku koja ne bi bila ni vidljiva da nije izložena na impozantnom postamentu koji je pravljen specijalno za tu priliku i dominira čitavom postavkom. Upravo na ovaj način, uključivanjem praznine, crteži i fotografije na neki način ocrtavaju te linije bekstva, diskontinuiteta koje su u fokusu interesovanja samog umetnika”, navela je Maja Stanković.

Maja Stanković ukazuje i na zanimljiv naziv “Pretposlednja izložba” koji je ispisan rukom na zidu galerije, što nije slučajno, a upućuje na neposredni, lični input.

Prema njenom mišljenju, i sam naziv, i koncept rada, i postavka, na neki način ocrtavaju nešto što je jedan od ključnih fenomena umetničke scene u Srbiji danas, a to je da sve više umetnika prestaje da se bavi umetnošću.

Kada je počela profesionalno da radi 2001. godine, angažujući se neposredno nakon diplomirana u organizovanju Bjenala mladih u Vršcu, Maja Stanković je, kako je navela, mala priliku da upozna veliki broj umetnika i umetnica. U tom trenutku scena je bila jako zanimljiva,  naročito ako se posmatra iz sadasnjeg ugla. Ono što se nameće kao glavni utisak u tom smislu i što je isprovocirala na neki način i Maleševićeva izložba jeste koliko je tih umetnika prestalo da se bavi umetnošću u međuvremenu, ili vrlo sporadično izlaže.

“U tom smislu ova izložba kao da pokazuje da je taj proces i dalje prisutan, a njegovo glavno obeležje jeste upravo to da ta neka savremena linija mišljenja kao da nestaje na našoj sceni”, navela je Maja Stanković, smatrajući da na umetničkoj sceni u Srbiji dominiraju dve tendencije – prva je manje-više zatvorena u modernistički okvir mišljenja, 20. vek i ideju medija, a najčešće se manifestuje kroz apstraktan način izražavanja u duhu retromoderne ili altermoderne ili na kraju krajeva lepih umetnosti; druga tendencija ima veze sa pokušajem uvođenja tržišnog sistema na sceni i prati je svođenje umetničkog rada na njegovu dekorativnu funkciju i vraćanje tradicionalnijim formama umetničkog izražavanja.

Konstatujući i da to nije nešto što je tipično samo za scenu Srbiji, već je opšte mesto i kod velikih tržišnih sistema, Maja Stanković je naglasila da jeste, međutim, problem ukoliko je to u maloj umetnčkoj sredini dominantno.

U tom smislu podsetila je na objašnjenje Tomasa Mekvilija da problem sa umetnošću koja se pravi za tržište nije to što ona završi kao roba, već je problem što tako i započne.

“Takav pristup umetnosti, koji u prvi plan stavlja tržišni momenat, nije neophodno da uključuje i savremenu komponentu. Tu mislim na istraživački, eksperimentalni, inovativni potencijal koji za polazište ima mišljenje. U protivnom, celokupna umetnička produkcija čini se da biva svedena na servirisanje postojećih sistema i to je nešto što bi se moglo izdvojiti kao još jedna tendncija na našoj sceni”, navela je Maja Stanković i dodala da “Pretposlednja izložba” Maleševića sasvim direktno – i svojim nazivom, i postavkom, a možda pre svega radom “Amerika”, ocrtava upravo taj fenomen na domaćoj umetničkoj sceni.

Povodom izložbe “Pretposlednja izložba”, Radoš Antonijević smatra da Maleševićevu umetnost u sadašnjem trenutku treba razumeti iz konteksta njegovog umetničkog obrazovanja - završio je grafiku na banjalučkoj Akademiji umetnosti, a zatim teoriju umetnosti na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, kada donosi odluku da njegovo buduće vreme bude obojeno traganjem za umetničkim procedurama kojima bi se na neki način bavio.

“Ovaj njegov bekgraund umetničkog školovanja svakako ima eho na ove radove koji su jasno teorijski osvešćeni, ali tragaju za novom likovnošću koju bih definisao kao pronalaženje metodologije iznuđenih rešenja ili čekanje čuda. Toga ima pre svega na fotografijama, one jasno pokazuju kako su ti motivi netipični. Kada fotogtrafiše Kip slobode, to nije tipičan primer Kipa slobode, nego možda čak neki slučajan snimak ili nam se tako učini, koji u sebi nosi dodatni sadržaj koji u tom motivu nikada nije tipičan i opšte mesto. To izbegavanje opštih mesta i dolazak do suštine kroz neko isčekivanje čuda – mislim da je to njegova procedura”, naveo je Antonijević, Maleševićev mentor za doktorski umetnički projekat na FLU.

Malešević je centralni rad “Amerika” počeo od poštanske marke koju je kupio na buvljoj pijaci, a na kojoj je deo Kipa slobode – glava i ruka sa bakljom.

Ta marka koja je doputovala iz Amerike i došla do buvlje pijace u Beogradu, na kojoj se Malešević našao kao student teorije umetnosti iz Banjaluke, postala je svojevrsni eho nekog novog sveta u koji je on u tom trenutku bio spreman da krene. “Mislim da je u tom trenutku rešio da pravi te crteže – hiljadu crteža po jednoj poštanskoj marki”, naveo je Antonijević povodom odluke Maleševića da se, posle iskustva bavljenja fotografijom, vrati u prvu tačku studenta umetnosti crtača, odnosno tačku od koje kreće grafičar da radi kroz crtež. Onda od te tačke daje sebi zadatak da napravi hiljadu crteža od jedne poštanske marke da bi otkrio korene bavljenja umetnošću uopšte.

“Ti crteži, izloženi u sveskama, ili u video radu koji ih prikazuje kao foto-album, pokazuju njegovo traganje i mišljenje i kroz lični rukopis ili istraživanje rukopisne ekspresije, ali istovremeno taj kontekst od hiljadu crteža ga štiti od ulaska u neku banalnu estetizaciju ili bavljenje umetnošću na modernistički način”, naveo je Antonijević, napominjući da se na početku njihovog zajedničkog rada na doktorskom umetničkog projektu zapitao da li je prava osoba koja će ga pratiti, s obzirom na različito umetničko iskustvo.

“Zapitao sam se zašto će neko ko pre sega ide iz iskustva grafike, crteža, fotografije i teorije umetnosti, tražiti mentorstvo od nekoga ko se bazirao na skulpturi. Onda sam krenuo od najbanalnijih poveznica. Recimo, on crta skulpturu. Skulptura je njegov motiv, i to ona koja stoji u njujorškoj luci, koja je simbol Amerike, i koja i sama za sebe ima komplikovan narativ. Onda na kraju projekta on treba da otputuje do te skulpture i treba da je vidi. To je proširilo projekat tako da je ceo prostor između Beograda i Njujorka postao prostor tog rada – i realan prostor, ali i taj prostor… Zato traži to skulptorsko mišljenje – kako savladati prostor od tačke A do tačke B, kako koračati prema skulpturi, kako je videti, kako se susresti sa nečim što je materijalno, a opet poušati da u sebi savladate sve kulturne slojeve koje ta skulptutra – objekat u sebi nosi”, naveo je Antonijević.

Antonijević je vezu pronašao i u tome što je i posmatranje trodimenzionalnih predmeta posao i skulptora, i fotografa.

“Fotografi gledaju sve kroz svetlo, ali zapravo rade u trodimenzionalnom svetu. Kod Nenada je u poslednjim fotografijama vrlo prisutno da stalno fotografiše neke objekte, koje pronalazi ili mu drugi ljudi donose. Set predmeta koje je skupio i kojima se okružio, koji su njegovi modeli za fotografije i kojima traži odgovarajuće svetlo, podseća zapravo na rad skulptora u atelju koji pokušava da rasčisti prostor oko objekta. U tom smislu iskustvo je vrlo slično, samo je ta krajnja egzekucija drugačija”, naveo je Antonijević, napominjući da Malešević na “Pretposlednjoj izložbi” predstavlja i objekte koje fotografiše, koji u sebi imaju određene skulptorske elemente, odnosno mogu se čitati kao male skulpture.

Čitavu izložbu pritom podredio je prostoru, odnosno doveo u harmoničan odnos materijal koji je doneo u Galeriju Reflektor koja je uzbudljivo mesto i daje razne mogućnosti.

“Nenadovi radovi se samo češu o medije, nikada se ne zadržavaju tvrdo u mediju. On jednostavno sa prostorom kao da stvara instalaciju, ali nije u pitanju instalacija, već prezentacija radova, koje integriše u prostor -  nasloni se na prirodu prostora i to donosi autentičnosti stvari. Ovi radovi bi verovatno mogli biti izloženi i u drugom prostoru, ali bi morao drugačije da ih primeni. Sreća da je ovaj prostor dao njemu tu vrstu mogućnosti da razmisli o radovima koje je doneo i da im prave ritmove i pozicije”, naveo je Antonijević.

Kao vrlo specifičnu karakteristiku Maleševićevog rada, Antonijević je naveo i njegove tekstove o sopstvenoj umetnosti i o umetnosti drugih.

“To je jedan možda čak za mene lično najviši dojam. Osvajanje te slobode da se pisanje o umetnosti dovede do forme književnosti. Možda je teška reč, ali je na tankoj liniji između likovnog umetničkog rada i čiste knjizevnosti. Hodajući po tankoj liniji između medija, otvorio je prostore teksta, instalacije, fotografije, objekta, video rada… Znači, to je  vrlo složena umetnička struktura koja je mogla da ostvari svoju punoću samo u ovakvoj instituciji kulture koja daje slobodu umetniku da može da eksperimentiše u toku same postavke i pretvori je u kreativan umetnički čin”, istakao je Antonijević.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2019. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2019.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)