Kritika na delu: Vladimir Bjeličić – Radna žena, 3/3

Izložba-konferencija Radna žena, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd, 20. april – 31. jul 2023.

Kritičar na delu 3/3: Vladimir Bjeličić, istoričar umetnosti

Istoričar umetnosti Vladimir Bjeličić smatra da je izložba/konferencija  “Radna žena” u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) napravila tekstonski poremećaj na lokalnoj sceni samim tim što je predstavila čitav spektar pitanja koja se tiču pozicije žena i ženskog rada, ali, kako je naglasio u trećoj epizodi serijala Kritika na delu o tom projektu, i daleko šire od toga, uključujući pitanja seksualnog rada, roda i svega ostalog što je danas na meti.

Prema mišljenju Bjeličića, “Radna žena” je veoma jedinstven kustosko-aktivistički projekat koji nije samo izložba, već i konferencija, ali i platforma kroz koju različiti glasovi i prakse dolaze do izražaja, posebno onih umetnica koje nisu dovoljno zastupljene na sceni.

Ono što “Radnu ženu” posebno čini jedinstvenom, prema oceni Bjeličića, jeste to što zadaje zadatak, i to vodećim institucijama koje bi trebalo da reprezentuju recentne umetničke prakse. To čini na veoma aktuelizovani način, imajući u vidu ono što je nastajalo u proteklim decenijama, uključujući i umetničke prakse koje su nastajale na području bivše Jugoslavije i nakon građanskog rata, 2000-ih i dalje.

Bjeličić smatra da su kustosi Dejan Vasić i Ana Miljanić napravili “odličan izbor radova i postavili fantastičan presek stanja”.

“Opšte je poznato, ali nije zgoreg ponoviti, da živimo u prilično patrijarhalnom i veoma konzervativnom društvu koje, iako je Ustavom definisano kao sekularna država, sve manje to biva, imajući u vidu ulogu crkve i način na koji se definiše društveni konsenzus, najpre u pogledu rodnih uloga i pozicije žena u srpskom društvu”, ocenio je Bjeličić, koji je izdvojio pojedine radove koji na različite načine tematizuju poziciju žene, u ovom slučaju radne žene.

U tom kontekstu, pomenuo je predstavu Maje Pelević i Olge Dimitrijević “Svet bez žena” koja sumira aktuelnu poziciju dramaturškinja, ali i ostalih radnica u domenu izvođačkih umetnosti.

“One to na sjajan način čine, a u centralnom prostoru CZKD-a izložena je i rekvizita u vidu stola sa priborom za pravljenje palačinki, koje su u lokalnom kontekstu prepoznate kao omiljena poslastica, a po mom mišljenju imaju i asocijaciju na Jugoslaviju”, naveo je Bjeličić.

U vezi sa tematikom koja je u patrijarhatu prepoznata kao ženski rad u kuhinji i kući, tzv. domicilni rad, Bjeličić izdvaja i video Doplgengera sa fokusom na Milenu Dravić i čitav spektar uloga u jugoslovenskim filmovima u vreme 70-ih i 80-ih godina, u kojima ona predstavlja reprezentaciju radne žene koja je sposobna i da skuva, i da namesti zavese, da obavi radnu ulogu na svom “radnom mestu”, ali pod krinkom pretnje, a to je zapravo ideologija.

U kontekstu idelogije i polja neplaćenog rada, Bjeličić izdvaja i rad Ivane Smiljanić i Vesne Vesić koji se zapravo bavi istom tematikom, ali na sasvim poetičan način: “I jedna i druga umetnica uporedi izvode neke dnevne aktivnosti, ali iz pozicije majke, što je vrlo relevantno, imajući u vidu šta bi to radna žena trebalo da bude danas ili šta je to radna žena bila nekada”.

Bjeličić je posebno izdvojio na izložbi i arhivu konferencije “Drugarica žena. Žensko pitanje / Novi pristup?”, prvu jugoslovensku feminističku konferenciju koja je održana 1978. godine u Studentskom kulturnom centru u Beogradu.

“Jedna od zaslužnih za tu konferenciju je Dunja Blažević, etablirana istoričarka umetnosti čije je delovanje u lokalnom kontekstu skrajnuto upravo zbog toga što je imalo i snažno ideološko usmerenje, što jako dobro ilustruje i ograničenost struke”, dodao je Bjeličić.

Osvrćući se na prateće programe, koji su u velikoj meri bili fokusirani na izvođačke umetnosti, Bjeličić je, pored predstave “Svet bez žena”, pomenuo i dva projekta Ane Miljanić koji predstavljaju neku vrstu omaža Borki Pavićević koja je imala ključno mesto u čitavom spektru građanskih inicijativa tokom 90-ih godina, sa posebnim fokusom na pacifizam i antimilitarizam, a na izvestan način i na oblike feminističkih praksi.

Takođe, izdvojio je i performans Bojane Knežević koji na “fantastičan način sumira stereotipe koji se često projektuju na žene u partnerskim odnosima, bilo da su one tretirane kao lažljivice, prevrtljivice, kao flertuše i bilo šta što bi stereotipiziralo žensko ponašanje u javnoj sferi”. Bjeličić je pomenuo i projekat u kojem je, sticajem okolnosti, i sam učestvovao, a reč je o inicijativi “Iza ogledala”, nastaloj 2011. i 2012. godine, kojoj se priključio u drugom izdanju, nazvanom “Kabare iza ogledala”. U pitanju je projekat iniciran od grupe transrodnih seks radnica koje su želele da široj javnosti predstave kako se definišu njihovi životi u javnom porstoru i šta znači baviti se seks radom, a biti istovremeno i transrodna osoba.

“Ono što taj projekat čini jedinstvenim jeste to što ne samo da stavlja u prvi plan pitanja transrodnosti i seks rada, već automatski implicira klasne, ali i rasne stereotipe i načine na koji su zapravo osobe uključene u seks rad tretirane. Dakle, one su konstantno izložene nasilju, agresiji i sasvim izvesno osudi. To je zaista i veoma hrabar iskorak u smislu kustoske intervencije”, naveo je Bjeličić, napominjući da taj projekat nikada ranije bio predstavljen na nekoj izložbi. “Ovo je mali presedan, budući da se u kontekstu naslova izložbe ‘Radna žena’ i seks rad vidi kao legitiman oblik rada”, naglasio je Bjeličić.

Uz zaključak o “tekstonskom poremećaju” koji je izložba/konferencija “Radna žena” napravila na lokalnoj sceni, Bjeličić napominje da je bitno istaći da je nastala u veoma trusnom trenutku srpskog društva,  koji karaktreriše rasplamsali nacionalizam.

“Veoma zanimljivo je da su neke teme kojima su se pojedinke i kolektivi na ovoj izložbi bavili i dalje veoma aktuelne, ako čak nisu i aktuelnije nego 90-ih. To je ono što za nas, kao građane i građanke, može da bude veoma poražavajuće, ali može da bude i podstrek za razmaštavanje novih oblika praksi otpora, što je, mislim, i bila u suštini namera kustoskog tima”, konstatovao je Bjeličić.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2023. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2023.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimateljka: Ana Melentijević
Snimatelj zvuka: Nikola Mladenović
Montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture Srbije

(SEEcult.org)