Kultura i korona: Umetnici o krizi

Vizuelni umetnici Aleksandar Dimitrijević, Vuk Vučković, Vladimir Nikolić, Nevena Popović, Jelena Aranđelović, Danilo Prnjat, Vladan Jeremić, Anica Vučetić, Đorđe Balmazović, Simonida Rajčević i Jelena Aranđelović, govore za SEEcult.org o posledicama pandemije korona virusa u oblasti savremene umetnosti, ocenjujući da je kriza izazvana Koviom-19 samo ogolila mnogobrojne probleme, koji su godinama ostajali bez odgovora. Posebno ukazuju na težak položaj samostalnih umetnika, kao i onih koji nemaju taj status, ističući u tom smislu značaj formiranja Fonda solidarnosti, a osuđujući ukidanje godišnjeg konkursa Sekretarijata za kulturu Beograda u pandemijskoj 2020. Opštu osudu umetnika izazvalo je i uništavanje radova strip grupe "Momci" u Umetničkoj galeriji "Stara kapetanija", kao i verbalni napadi na umetnike koji su usledili.

- Na koji način je pandemija promenila Vaš način rada u oblasti umetnosti i kulture? Koliko su se Vaš rad i produkcija promenili/dopunili/raslojili/preusmerili usled pandemije?

Aleksandar Dimitrijević: Ako me pitate kao umetnika, način rada je ostao isti, jer se on odnosi na umetničke procedure, ali ono što se promenilo je način prezentacije samog umetničkog rada. Čini mi se da se ta oblast promenila i dopunila. Ako me pitate kao radnika u kulturi, poslovi koji se obavljaju iza scene su postali još nevidljiviji, a čini mi se da ih ima više nego kada je redovno stanje. Način rada se promenio, i to nije ni pozitivno, ni negativno, jednostavno je tako kako jeste… Rekao bih da je inspirativno. Ono što nama ostaje jeste da se prilagodimo i adaptiramo na postojeće modele i predložimo nove.

Vuk Vučković: Još uvek mi se ništa nije promenilo na umetničkom planu rada, teme na kojima radim su iste kao i pre. Mislim da je korona iz nekog razloga previse medijski i na svaki drugi način prepunpana priča. Postoji mnogo ozbiljniji izazov sa kojim se baš svi suočavamo, a to je stanje ekologije u koji smo doveli planetu. Vazduh kolji udišemo odnosi mnogo vise žrtava od ove pandemije, a na tom planu se ne radi ništa. Aktivno razmišljam kako bi temu ekologije uključio u svoj rad.

Najozbiljniju pretnju ove pandemije ja vidim u ekonomskom smislu, i u tom smislu je bilo nekih tehničkih promena u mom poslu i radu.

Takođe, uticaj pandemije na psihu, ograničavanje kretanja, stalno zasipanje lošim vestima, život u strahu, opasno je poput samog virusa.

Čini mi se da umetnici lakše odolevaju psihološkim pritiscima pandemije, ako ništa drugo navikli smo na samoizolaciju tokom rada u ateljeu. Zapravo mi je u nekom smislu i prijalo ovo zatišje, mogao sam u potpunosti da se koncentrišem na svoj rad.

Vladimir Nikolić: Moja produkcija nije vezana za atelje, a da jeste, pretpostavljam da ove okolnosti ne bi bitno uticale na nju. Atelje je karantin po sebi. Nažalost, pandemija me je sprečila u organizaciji planiranih snimanja materijala za nove radove, i tu nije bilo mesta prilagođavanju, već samo odlaganju.

Nevena Popović: Moj rad u oblasti kulture i umetnosti je podeljen na nekoliko oblasti: umetničku praksu, pedagoški rad i društveni angažman u strukovnom udruženju. Kada govorimo o umetničkoj praksi, pandemija nije značajno uticala na promenu načina rada. Pojavili su se manji produkcijiski problemi, ali su bili rešivi. Tokom 2020. godine radila sam zajedno sa koleginicama na projektu “Međuprostor” (izložba četiri autorke u dva grada). Zbog epidemiološke situacije termin izložbe u Vranju je pomeran do trenutka kada su se stekli uslovi, a u Zrenjaninu je sve organizovano prema planu. Oba grada u kojima smo gostovale bila su veoma pogođena pandemijom i morale smo da se pridržavamo zvaničnog protokola koji se tiče mera zaštite. Mnogi umetnici su odustajali od svojih izlagačkih termina iz zdravstvenih razloga, ali i ekonomskih. Naše izložbe su podržane na konkursu za savremeno stvaralaštvo Ministarstva kulture i informisanja. Da se to nije desilo, verovatno bismo i mi morale da odustanemo od izložbe u Vranju, zbog velikih troškova koje ovakva izložba i putovanje vuku sa sobom. Kada govorimo o mom pedagoškom radu, tu u se desile najveće promene, jer je tokom vanrednog stanja nastava u potpunosti bila na daljinu, a kako ja držim nastavu iz praktičnih predmeta, morala sam da improvizujem i da nastavni program prilagođavam uslovima života studenata. To je značilo da smo tokom izvođenja nastave koristili alternativne materijale, one koji su bili dostupni studentima u kućnim uslovima. Rezultati nisu izostali. Platforma koju je Fakultet obezbedio je Google učionica. Ova alatka se pokazala korisnom i kada se ne koristi samo zbog epidemiološke situacije, već kao dopunski alat u normalnim radnim uslovima, jer olakšava komunikaciju i nudi preglednost zadataka i vežbi. Društveni angažman u strukovnom udruženju tokom pandemije bio je veoma intenzivan. Nova uprava je započela rad praktično paralelno sa početkom pandemije. Način komunikacije morao je da se prilagodi novonastaloj zdravstvenoj situaciji. Bilo je veoma važno odmah postaviti funkcionalan veb sajt Udruženja kako bi članstvo bilo na vreme informisano, ali i osposobiti sajt kao dodatni medij za promociju programa. Tokom vanrednog stanja aktiviran je onlajn korona bioskop, gde su emitovani filmovi i video radovi umetnika. Međunarodni trijenale grafike je jedina izložba koja je održana samo u virtuelnom prostoru. Jedan od prvih zadataka u kome sam učestvovala jeste informisanje članova koji su u statusu samostalnih umetnika u vezi kovid pomoći. Ovaj posao je bio izuzetno zahtevan i važan. Nažalost, druga tura pomoći (za jul i avgust), uprkos zahtevima ULUS-a, nije stigla do umetnika. Drugi veliki posao u kome učestvujem je sređivanje arhiva ULUS-a. Tokom septembra i oktobra, ULUS je učestvovao u Vikimedijinom projektu i digitalizovao stotinak kataloga sa tradicionalne Jesenje i Prolećne izložbe od 1928. do 2000, kako bi najširoj populaciji približio informacije o najstarijim likovnim manifestacijama u Srbiji.

Jelena Aranđelović: U praktičnom pogledu sada se više bavim crtežom dok su veliki formati u izvesnoj meri na čekanju. A u tematskom smislu trudim se da pandemiju iskoristim na neki smislen način, povezujući set tema koji je donela sa mojim pređašnjim, nazovimo ih mirnodopskim interesovanjima. Atmosfera pandemije donela je vizuelnu inspiraciju - anonimnost maski, otuđenost među ljudima, sveopštu tugu nepoverenja... Sve to valja teorijski uobličiti. A barem za čitanje bi sada trebalo da imamo vremena.

Danilo Prnjat: Celokupan rad se, kao i većini, prebacio onlajn, svakako. Međutim, pandemija je donela i druge organizacione promene. Bilo je potrebno iznalaziti nove načine i modele (kolektivnog) rada i uopšte uodnošavanja u situaciji drastičnog inžinjeringa društvenog distanciranja.

Vladan Jeremić: Pandemija je uticala na naš smanjen obim putovanja i rada direktno pred publikom. To nije nešto što se desilo samo nama u Srbiji, nego je zbog pandemije svuda u svetu usledilo drastično smanjivanje obima kulturnih dešavanja. Veoma je poznato da su tokom pandemije najviše propatile izvođačke umetnosti a moj i Renin (Rena Redle) rad takođe ima izvođački aspekt, tako da je izvođenje uživo u kombinaciji sa putovanjem ove godine gotovo izostalo. Nasuprot tome, tekstualne produkcije i online aktivnosti su bile izrazito prisutne. Važan aspekt moga rada je oduvek bio vezan za internet, medije i za tekst, tako da smo se ove godine fokusirali više na rad u tom pravcu. U štampi se trenutno nalazi knjiga koju izdaje Gradska galerija Striegl iz Siska o našem radu “Abeceda Željezare” a urednica izdanja je ravnateljica Gradske galerije Striegl, Alma Trauber. Na toj knjizi smo zajedno radili gotovo tokom cele godine. Za dizajn i prelom su zaslužni Sven Sorić i Tajana Čeko. Svi jedva čekamo da knjiga izađe iz štampe. Ove godine smo započeli sa onlajn video sesijama slikanja i crtanja i do sada imamo objavljenog materijala u ukupnom trajanju od puna četiri sada. Pre par nedelja smo priveli kraju četiri epizode o prirodi i ideologiji koje čine jedinstvenu celinu nastalu u kontekstu Ecoversities podrške.

Anica Vučetić: Nema velike promene u mom radu i funkcionisanju. Malo manje susreta sa kolegama, manje odlazaka na otvaranja, pa i nešto više propuštenih izložbi, pomeranje termina izložbi, ali dobar deo njih smo i realizovali... Rad muzeja i galerija pokazuje pre svega da umetnici, a zatim i publika i institucije, nisu odustali od umetnosti, za razliku od države, koja sve češće demonstrira da joj umetnost nije potrebna (nadomestiće ona to sve kreativnim industrijama).

Đorđe Balmazović: Ukoliko se rad oslanjao na kontakte, što uglavnom jeste, sad ih više nema. Radim skoro isključivo od kuće, bez kontakata s ljudima.

Simonida Rajčević: Nije ni malo promenila nista, morala sam da završim izložbe koje su bile planirane u državnim galerijama, a naša zemlja nije otkazivala programe galerija. Mogla sam da otkazem izložbe, jer sam ih sama finansirala, ali sam išla linijom lepog vaspitanja i manjeg otpora, jer sam se dogovorila sa ljudima iz ovih institucija. Smarala sam da je neprofesionalno sa moje strane da to uradim. Sada, hladne glave i puno racionalnija nego što sam tada bila, usled sleda raznih teških I tužnih okolnosti bih drugačije razmišljala.

- Koje probleme scene savremenih vizuelnih umetnosti vidite kao ključne pre pandemije i kako je ona na njih uticala u Srbiji? Ako kažemo da je pandemiija pojačala društvene simptome koji su već postojali, koje procese u sferi savremene umetnosti je dovela u prvi plan?

Aleksandar Dimitrijević: Prosto je. Stvari moraju sistemski da se rešavaju, a mi ovako možemo da pričamo do prekosutra i nikom ništa. Država mora da kaže npr. tiiI ti umetnici su jebači apokalipse na savremenoj umetničkoj sceni Srbije… I onda polako da krenemo dalje. Nemamo u odnosu na šta da se postavimo i to je ključni problem. Nemamo kontinuitet. Takođe, jedan od problema scene savremene vizuelne umetnosti u Srbiji je selo. Bez zadovoljnog seljaka, poljoprivrednika, preduzetnika, neće biti ni zadovoljnih umetnika. Pandemija je samo naglasila problem, što u neku ruku ide u korist umetnicima. Mislim da smo se na neki način okrenuli sebi i to je dobro što imamo od pandemije, a sve ostalo je histerija.

Vuk Vučković: Ključni izazovi umetničke scene po meni su edukacija ljudi za savremenu umetnost, stvaranje umetničke publike, nedostatak umetničke kritike, nedostatak podrške mladim umetnicima, nedovoljno interesovanje državnih institucija za promociju savremene umetnosti Srbije van njenih granica, i naravno, nedostatak novca. Pandemija je na ove izazove uticala sasvim obeshrabljujuće.

Vladimir Nikolić: Covid-19 uopšte nije bio potreban da bi izvukao na površinu probleme sa kojima se suočavaju aktivni umetnici u Srbiji. Nema u ovom upitniku dovoljno prostora da se ti problemi nabroje. Ukratko, u pitanju je delatnost koja okuplja suviše mali broj ljudi, koji nemaju ni društvenog uticaja, ni kapaciteta da izdejstvuju bolje uslove za sebe. Pritom, iako mala, savremena umetnička scena pati od manjka solidarnosti bez koje nije moguće ni pokušati delovanje u pravcu poboljšanja sopstvenog statusa. Tako da pandemija, koliko god moćna bila, nije mogla previše otežati funkcionisanje umetničke scene, jer je ono već otežano i sputano na puno načina. Ni u redovnim okolnostima umetnik sa svojim radom i aktivnostima u Srbiji nije deo ekonomske realnosti (u smislu da plodovima svog rada može da obezbedi svoju reprodukciju), pa ga u tom smislu ni kuga iz nje ne može izbaciti.

Nevena Popović: Umetnik se najčešće posmatra kao socijalni slučaj. Umetnost se tretira kao hobi delatnost, a ne kao profesija. Sa pandemijom ova situacija je postala naglašenija. Produkcija umetničkih radova i organizovanje umetničkog događaja zahtevaju finansijska sredstva. U tom lancu poslova najčešće su svi plaćeni osim umetnika. Ako se ta sredstva obezbeđuju tako što umetnik obavlja drugi posao kojim finansira svoju umetnost, onda je jasna moja argumentacija da je u pitanju hobi delatnost, bez obzira na umetnički nivo koji se ovim aktivnostima postiže. Status samostalnog umetnika je davno izgubio društveni značaj. Danas se on tretira kao socijalna kategorija. Osnovica po kojoj su umetnici osigurani je najniža osnovica. Ovako definisan poreski sistem kao da tera umetnika da bude u toj najnižoj socijalnoj kategoriji (ili u sivoj zoni)  jer ako samo malo više zarađuje i pređe tu minimalnu osnovicu, umetnik je dužan da razliku za PIO i ZO sam plati, a ne kao što je slučaj kod drugi radnih kategorija da te doprinose plati poslodavac, tj. naručilac posla. Pandemija je samo još više naglasila ove probleme: tržište umetnosti je još više utihnulo, a umetnički rad od strane sistema nije prepoznat kao rad.

Jelena Aranđelović: Ključni problemi scene savremenih vizuelnih umetnosti su brojni, mažda najveći je dugogodišnje sistemsko zanemarivanje i neulaganje u naš sektor. Ne treba zaboraviti činjenicu da je budžet za kulturu u redovnom stanju izuzetno mali, negde oko 0,62 posto, i da ta sredstva dalje treba rasporediti na mnoštvo projekata. Po meni pandemija je samo pojačala te društvene simptome ili ih poentirala, jer odavno je situacija loša. Činjenica je da je država tri meseca tokom korone dala minimalac slobodnim umetnicima na proleće, posle toga ništa, dok su preduzetnici dobijali i druge pomoći. I da ne zaboravim Grad je u potpunosti otkazao konkurs sufinansiranja projekata u kulturi. Plus da na to dodam i ukinute honorare koji su svi umetnici dobijali do 2013.godine za izlaganje u institucijama, galerijama i prostorima statusnog ranga.

Danilo Prnjat: Problemi su zaista razni - od nepostojanja strukturalne sektorske podrške, nepostojanja prostora za rad umetnika, skoro pa nikakva plaćenost za umetnički rad, socijalna nesigurnost itd. Gotovo svi ovi parametri drastično su se pogoršali tokom pandemije, da je zaista teško izdvojiti neki pojedinačno.

Vladan Jeremić: Mislim da je pandemija pojačala tenzije u srpskom društvu jer utiče veoma na ekonomske prilike i zdravlje, pritom znamo svi da je srpsko društvo odavno u krizi. Ta kriza je pre svega politička i celo društvo je dodatno opterećeno frustracijama iz prošlosti. Poslednjih decenija se jako malo ulagalo u obrazovanje koje se tiče savremene kulture i umetnosti uopšte. U Srbiji većini nije lako dostupna vizuelna umetnost. To je tako zbog opšteg nemanja slobodnog vremena, jer je na snazi svakodnevna kapitalistička eksploatacija. Mnogi drugi su orijentisani ka crkvenoj i tekućoj popularnoj kulturi. Umetnička publika je mala. Kada govorimo o vizuelnim umetnostima, problem srpske scene je da se sve odvija unutar te same scene i da scena nije naučila da komunicira sa širom publikom. Akteri scene kao da robuju jednom hermetičnom sistemu koji je postao još zatvoreniji za vreme vanrednog stanja i pandemije. Umetnici su sada okrenuti pukom preživljavanju i suočavaju se sa opskurnim izlagačkim i prodajnim mogućnostima. U takvom hermetičnom okruženju, tokom pandemije su se pojačali nacionalistički i eksluzivistički sentimenti među samim umetnicima. Jedan nemali broj njih putem društvenih mreža i medija pokušava ućutkati sve one glasove koji se ne usaglašavaju sa njihovom nacionalističkom ideologijom. Kulminacija tog stanja je rasprava koja se odvijala i još uvek se odvija među članstvom udruženja ULUS, nakon nasilnog uništavanja izložbe "Momaka" u Umetničkoj galeriji "Stara kapetanija" u Zemunu. Ispostavilo se da su radna etika i novine u pravcu kolektivnosti i solidarnosti, koje pokušava uspostaviti novo rukovodstvo ULUS-a, za jednu kliku nacionalistički zadojenih slikara i vajara neprihvatljivi. Na svaku progresivnu promenu pomenuta klika gleda kao na ugrožavanje sopstvenih etnocentričnih fantazija koje su bile normalizovane dok je na vlasti bilo prethodno rukovodstvo koje je stremilo ka autoritetima poput Nikole Kusovca.

Anica Vučetić: Par decenija unazad vizuelni umetnici se bave istom listom problema, za koje ni jedna vlast nije imala sluha. O tome smo nebrojeno puta govorili i ukazivali javno. Pandemija je dodatno ogolila siromaštvo i loše uslove u kojima umetnici žive i rade.

Đorđe Balmazović: Moram da se odmah na početku ogradim da ne poznajem dovoljno scenu savremenih vizuelnih umetnosti u Srbiji. Čini mi se da je pandemija u prvi plan dovela pitanje solidarnosti u društvu, koja je i pre toga bila upitna. Pandemija je pokazala da su solidarnost i saosećajnost na vrlo niskom nivou.

Simonida Rajčević: Baš kao i u društvu, velika kolićina agresije, proces omalovažavanja drugog i drugačijeg, proces omalovažavanja tuđeg rada i svojine, primena različitih vrsta nasilja da bi se na nasilje reagovalo.

- Šta je unazađeno tokom pandemije u kontekstu scene savremene umetnosti?

Aleksandar Dimitrijević: Mislim da je fizička produkcija radova znatno opala, ali to nije trend vezan samo za novonastalu situaciju, to se događa već neko duže vreme samo s razlikom što je sad vidljivije.

Vuk Vučković: Praktično je sve unazađeno. Najviše je unazađena poseta i interakcija ljudi u izložbenim prostorima, smanjen broj izložbi. Otežane su sve međunarodne aktivnosti. Unazađeno je tržište i kupovna moć prosečnih ljudi i da ne nabrajam više, lista je ogromna.

Nevena Popović: Na lokalnom nivou, to je odluka Sekretarijata za kulturu grada Beograda da obustavi konkurs za savremeno stvaralaštvo i time ne pruži podršku akterima u kulturi koji i pored pandemije rade u teškim uslovima. Na evropskom nivou, to je slučaj međunarodne strukovne organizacije Sculpture-network koja zbog teše finansijske situacije dodatno pogoršanom pojavom pandemije ne može da osigura dalji opstanak.

Jelena Aranđelović: Scena savremene umetnosti nekako i egzistira uprkos svemu.Problem je što su društveni kontakti i prirodno kretanje utihnuli, na otvaranja ukoliko ih i ima se ulazi u manjim grupamo od pet umetnika, umetnica na smenu, sa obaveznom fizičkom distancom i sa maskama. Koliko mogu da primetim neke galerije imaju i onlajn virtuelni izlagački princip, što nije loše za date okolnosti, ali smatram da bez ljudskog direktnog prisustva je teško.

Danilo Prnjat: Rad umetnika je atomizovan, povučen u izolaciju i sve više je postao samoreferencijalan. Na primer, uvidom u radove koji su pristigli na konurs za učešće u ovogodišnjoj Jesenjoj izložbi ULUS-a, posledice pandemije su toliko vidljive: dominiraju apstrakcija, drečave boje i radovi u duhu bad paintinga, toksičnost kao preovlađujuće stanje, deformacije, prepleti animalnog i ljudskog kao prelazi iz jednog u drugo, radovi poput crteža duševnih bolesnika... Stvari su se više nego "ukiselile".

Vladan Jeremić: Verovatno je tokom pandemije unazađeno mnogo toga i verujem da su ekonomski parametri tu zapravo najdramatičniji pokazatelj. Skoro je izašlo i istraživanje da su više od dve trećine umetnika u Srbiji na minimalcu. Javna je tajna da većina zapravo živi od izdavanja nekretnina ili od nekog drugog posla, obično pedagoškog, ako nema sreće da je nasledila nešto što izdaje. Profesionalci koji imaju dostojanstvenu zaradu samo od umetničkog rada su izuzetno retki u Srbiji. Pored ekonomskog aspekta, može se reći da je unazađena sloboda umetničkog izražavanja, jer je počela da se sprovodi hajka nad umetnicima koji stvaraju i misle drugačije. Zacementirana je takozvana kultura cenzure, koja je postojala i pre u Srbiji, ali nije bila normalizovana na način kao tokom pandemije. Na leto i ranu jesen se stvorila prava hajka i došlo je do stvarnih fizičkih napada

Anica Vučetić: Mogućnost prezentacije umetnosti publici je nazadovala, kao i mogućnosti i uslovi produkcije. Prinudno okretanje internet prezentacijama i komunikaciji ne može da nadomesti živi kontakt publike sa umetnošću bilo koje vrste.

Đorđe Balmazović: Kao što rekoh, ne poznajem puno situaciju u kulturi u Srbiji. Video sam da je imenovan v.d. direktora MSUB po političkoj liniji, koji nema znanje za vođenje institucije kakva je MSUB. Pošto poslednjih godina živim u Sloveniji, malo bolje pratim slovenačku scenu. Ove godine ističe mandat nekolicini direktora javnih kulturnih institucije. Nova vlada, koja je desno orijentisana, sad pokušava da na direktorska mesta postavi svoje ljude, gde su neki direktori već zamenjeni. Državni mediji prenose da se u nekim slučajevima menjaju čak i statuti institucija ne bi li se na mesto direktora doveo neko ideološki blizak. Prenosim svoja saznanja prateći medije. Inače, moram da napomenem, da je slovenačka nacionalna televizija vrhunski profesionalna i nazavisna, za sada ne podleže nikakvim političkim uticajima.

Simonida Rajčević: Sigurna sam da su unazađeni ljudski životi slobodnih umetnika, sve ostalo je toliko nazadno i bilo da ne verujem da je ono što sam doživela radeći tokom pandemije rezultat toga. Moguće da se, doduše. institucije i privatnici ponašaju još ružnije, agresivnije jer osećaju manju mogućnost da snose bilo koje posledice, što sam na svom primeru i doživela mada o tome nisam javno govorila.

- Da li postoje pojave u oblasti u kojoj radite koje tokom pandemije koje prepoznajete kao pozitivne? Da li su se pojavile neke nove umetničke forme ili prakse podstaknute pandemijom?

Aleksandar Dimitrijević: Svakako. Sama situacija je nametnula način prezentacije i pokrenula nas da razmišljamo u kojim bi pravcima to moglo da ide. Galerija Reflektor koju vodim u Užicu npr. zbog novonastale situacije je obogatila svoj način prezentacije, ali je i doprinela da se umetnici koji izlažu kod nas prezentuju na drugačiji način. S tim u vezi smo skoro celokupni program galerije prebacili u video produkciju, virtuelne ture kroz izlozbu i onlajn. Tako je nastala serija video intervjua sa umetnicima koji je ove godine trebalo da imaju izložbu u fizičkom prostoru galerije Reflektor, što im je i omogućeno, ali bez otvaranja same izložbe. Radili smo fizičku postavku izložbe, ali samo za potrebe video prezentacije i virtuelne ture izložbi. Trenutno montiramo intervjue i postavke izložbi, a tokom decembra ih puštamo onlajn.

Vuk Vučković: Najzad sam se osmelio da uradim pazl prema motivima mojih slika iz serije “Uzbudljivi gradovi”. Nešto što sam oduvek želeo da uradim, ali nikad nije stizalo na red. Ograničeno kretanje i karantin mi se učinilo kao savršen trenutak za ovakav proizvod. Konačno smo značajnije zavrteli onlajn prodaju printova u inostranstvu. Svaka ekonomska kriza je zapravo samo kriza za prosečan i siromašan sloj naroda, a bogati postaju još bogatiji. Primetio sam pojačano interesovanje za originalne slike, pa me je to i podstaklo da ih više radim.

Vladimir Nikolić: Nisam do sada uočio pozitivne pojave. Onlajn događaji, susreti i razgovori mi deluju kao sumorni život bez ukusa, mirisa i dodira.

Nevena Popović: Pandemija je ubrzala proces digitalizacije umetničkih sadržaja i uspostavila nove oblike saradnje na daljinu. Ovaj proces ne bi trebalo posmatrati kao proces evolucije umetničkih formi, već kao pronalaženje rešenja za prepreke koje je pandemija stvorila kako bi i publika i umetnici imali prostor za dijalog.

Jelena Aranđelović: Čini mi se da dolaskom pandemije ljudi su se više nego što su pre o tome razmišljali shvatili da bez interakcije sa drugima ne mogu da funkcionišu. I ako sam u početku bila protiv raznih internet aplikacija i platformi za komunikaciju, shvatila sam da su neophodne jer smanjuju jaz među ljudima i upućuju jedne ljude na druge. Takođe, čine živim i pristupačnim pojedince iste, slične ili čak dijametralno ražličite sfere interesovanja.

Čini mi se da dolaskom pandemije ljudi su se više nego što su pre o tome razmišljali shvatili da bez interakcije sa drugima ne mogu da funkcionišu. I ako sam u početku bila protiv raznih internet aplikacija i platformi za komunikaciju, shvatila sam da su neophodne jer smanjuju jaz među ljudima i upućuju jedne ljude na druge. Takođe, čine živim i pristupačnim pojedince iste, slične ili čak dijametralno ražličite sfere interesovanja.

Danilo Prnjat: Mislim da ima pozitivnih pomaka. Ponovo cu se osvrnuti na Jesenju izložbu koja je trenutno u toku i možda mi je najsvežiji utisak u vezi nje. Uprkos tome što sve puca po šavovima, besparici, nikakvim uslovima za rad, divljanju desničara.. i krvarenju samog ULUS-a koji se bori da ostane u životu iako mu izostaje strukturalna podrška, ova izložba je napravljena maksimalno profesionalno i prema najvišim zahtevima struke. Pokazala je da je neku normalnost i potrebu za dostojanstvenim radom moguće barem principijelno zadržati, uprkos sveopštem krahu i ogromnoj dozi samoeksploatacije.

Vladan Jeremić: Pandemija je svakako ugrozila sve ljudske delatnosti tako da teško govoriti o nekom izrazito pozitivnom kretanju. Može da se kaže da je pozitvno to što su nastale neke nove forme onlajn umetničkih praksi, ali one svakako ne mogu da zamene živu komunikaciju dela i publike, posebno ako govorimo o participativnim i performativnim praksama. Sa druge strane, odlično je što se desila solidarna borba radnika u kulturi i umetnika u Srbiji i osnovan je Fond solidarnosti koji je pokazao koheziju radnika i radnica u kutluri. Izdvojio bih u tom smislu skup solidarnosti ispred Umetničkog paviljona "Cvijeta Zuzorić" u oktobru 2020. i izložbu "Neću može, hoću mora!", koja se bavila statusom samostalnih umetnika u Srbiji.

Anica Vučetić: Prebacivanje težišta komunikacije na internet i mreže je najočiglednije, ali to smatram samo delimično pozitivnim.

Đorđe Balmazović: Pošto sam većinu vremena ove godine proveo kod kuće, skoro isključivo radim ono za šta mi kontakti i druženje nisu potrebni, a to je da crtam i čitam.

Simonida Rajčević: Moji studenti se izuzetno lepo razvijaju kao i njihov rad tokom pandemije.To sam imala priliku da zaključim i raduje me.

- Koliko se menja percepcija umetnosti kada se ona posmatra uživo u javnom/galerijskom prostoru ili onlajn, na internetu - na monitoru?

Aleksandar Dimitrijević: To zavisi od samog umetničkog dela, šta ono predstavlja, kome se obraća itd. Zavisi od umetničke prakse samog umetnika. Za neke medije je svakako bolje da se percepiraju uživo, a opet za neke ne... Što se mene lično tiče, za umetnost nije potrebna publika, ali za umetnički događaj jeste. Tu moraju da se pomire strane i nađe neko rešenje između. Mislim da je to upravo ono što radimo u Galeriji Reflektor. Tražimo nove modele.

Vuk Vučković: Menja se drastično. Ne sviđa mi se to, ali se moramo se prilagoditi ovim promenama. Veoma je izazovno uraditi dobre fotografije rada, obraditi ih tako da mogu postići dobar utisak na svakom monitoru. Lakše je to uraditi sa delima koja se zasnivaju na naraciji. Pravi izazov nastaje sa delima čije su glavne vrednosti boja, tekstura, veličina, trodimenzionalnost.

Nevena Popović: Mislim da je razlika jasna i bez dodatnog objašnjavanja. Onlajn prostor ne može biti potpuna zamena u odnosu na posmatranje umetničkih radova u svom fizičkom obliku u izlagačkom prostoru. Koncipiranje virtuelnih izložbi, virtuelnih radova, kao i virtuelnih kustoskuh vođenja je nova praksa koja se podstaknuta pandemijom dodatno razvija i koju primenje sve veći broj institucija i organizacija.

Jelena Aranđelović: Smatram da slika koja se formira direktno u galerijskom prostoru autentičnija i daleko merodavnija u odnosu na internet prezentaciju. Naravno, s druge strane, usled nemogućnosti obilaska javnih galerijskih prostora dobro je da imamo i takav virtuelni uvid, da budemo informisani i da idemo u korak sa strukom i kolegama. Onda se može reći da je ovo ipak jedan benefit civilizacije,koliko god da on ima i drugu perspektivu gledanja koja nije baš najsvetlija.

Danilo Prnjat: Moj utisak je da onlajn izložbe mogu da funkcionišu samo kada su određeni mediji i okviri u pitanju. Primera radi, tokom trajanja pandemije, ULUS je imao veliko Trijenale grafike, međunarodnu izložbu sa preko 400 izlagača iz celog sveta u potpunosti postavljenu kao onlajn izložba. Ova izložba je prošla gotovo potpuno nedetektovano iako smo se maksimalno trudili da bude promovisana. Sa druge strane, mali "instant" projekat pod nazivom Korona bioskop, koji je podrazumevao objavljivanje video radova umetnika na dnevnom nivou, svako veče od 19 sati - kada počne policijski čas, naišao je na izuzetno dobar prijem i radovi su bili veoma gledani.

Vladan Jeremić: To su dva dijametralno suprotna oblika posmatranja i doživljaja. Pritom, svaki pokušaj prenosa nečega iz objektivnog prostora na monitor postaje pitanje samog tog medija s kojim nešto prenosimo: videa, fotografije, i procesa digitalizacije, te je često samo pukog dokumentacijskog karaktera. Zalažem se za to da se internet umetnost ili umetnost koja nastaje nakon etablirane ere interneta, a koristi društvene mreže kao platforme ili nove medije, dizajnira specifično za taj prostor ili interakcijski sa drugim prostorima. Hoću reći da treba prestati s nasilnim pokušajima da se sve umetničke prakse strpaju po svaku cenu u ekran.

Đorđe Balmazović: Mislim da je doživljaj sasvim drugačiji. Uživo je daleko bolje nego na monitoru. Uprkos tehnologiji koja je impresivna, i dalje je uživo bolje.

Simonida Rajčević: Ljudi koji su bili već u tom poslu devedesetih znaju koliko je bilo teško i naporno i putovati tada Itd, tako da su mnoge informacije bile šerovane samo kroz fotografije i tekstove. Mislim da je za ovu generaciju (srednju) i internet ogroman domet, posle užasnog vremena ratova, izbeglištva i inflacija, doneo je osećaj slobode i kretanja iako ne morate da se krećete.

- Ako se izuzme period karantina, galerije i muzeji rade sve vreme tokom pandemije. Koliko ste posećivali izložbe i da li te posete (ako ih je bilo) dobijaju nove nivoe značenja u odnosu na period pre pandemije?

Aleksandar Dimitrijević: Naravno da dobijaju novo značenje jer smo svi bili zatvoreni nekoliko meseci. Pandemija je samo naglasila neophodnost kulturnih sadržaja.

Vuk Vučković: Veoma retko sam negde odlazio. Verujem da nam svima nedostaje druženje i okupljanje, a izložbe i kulturni događaji su samo jedan, za mene fundamentalan, segment toga.

Vladimir Nikolić: Izbegavam otvaranja, ali i dalje posećujem izložbe kao i ranije.

Nevena Popović: Nemam tu vrstu straha od bolesti koja bi me sprečila da uživo posećujem izložbe. Izlagački program u Beogradu redovno pratim, a ukoliko nešto propustim pratim onlajn hroniku galerijske scene Milana Kralja.

Jelena Aranđelović: Ko je hteo mogao je da prati pozorišne predstave na internetu i da učestvuje u virtuelnim muzejskim turama. Ipak, čini mi se da je to predstavljalo pristajanje na uslove zloglasne nove normalnosti. Neke stvari se ne daju zameniti i po mom donekle fatalističkom mišljenju mnogo je mentalno zdravije za vreme karantina pročitati knjigu više, pogledati četiri umesto dva filma nedeljno nego postati konzument simulakruma. Po meni posle svega proživljenog nijedan umetnički doživljaj, dešavanje, izložba... više se neće posmatrati samo kroz tumačenje datog sadržaja, već bi moglo slobodno da se interpretira shodno i datom društveno kulturnom, kao i političkom kontekstu,kroz koji i dalje prolazimo kao društvo pod pandemijom. Jer dobro svi znamo da kultura, obrazovanje i nauka su temelj jednog naroda, čine vitalno tkivo zdravog društvenog poretka, bez kojih narod ne postoji.

Danilo Prnjat: Činjenica da su zvanične ceremonije otvaranja izložbi gotovo u potpunosti ukinute, uticala je svakako na smanjenje posete izložbenim prostorima. Ne mislim da se značenje promenilo.

Vladan Jeremić: Muzeji su radili, ali se mora priznati da su tokom 2020. radili u znatno smanjenom obimu. MSUV skoro da nije imao značajniji program, dok je MSUB imao samo jednu veliku izložbu sopstvenih akvizicija i Gotjeove venčanice koje ne priliče tom muzejskom prostoru, već ih je bilo potrebno izlagati na drugom mestu. Ne mogu da kažem da su izlagačke prakse dobile sada neko posebno novo značenje osim što su nam davale nadu uprkos pandemijskoj depresiji. Donekle se pokušavao održati privid da je sve u redu, uz obavezne epidemiološke mere. Pokušavao se održati tekući program jer ljudi pre svega žele zadržati dotadašnju dinamiku. Ono što je bilo oduzeto je ono zadovoljstvo spontanosti komunikacije na otvaranjima, a to je falilo više nego same izložbe, koje su se uz mere mogle i održavati. S druge strane, jako je važno da se dešavanja realizuju, jer je pogrešno misliti da su ona manje važna za društvo. Upravo nam kulturna dešavanja daju snagu da prebrodimo ovu globalnu katastrofu.

Đorđe Balmazović: Tokom pandemije sam vrlo retko odlazio u galerije ili muzeje. Retko - zato što se trudim da izbegavam kontakte. Tokom retkih obilazaka izložbi, primetio sam da na njima ima još manje ljudi nego inače.

Simonida Rajčević: Posećivala sam malo, za mene se nivoi značenja ne menjaju usled pojave ove bolesti.

- Da li Vam je jasan protokol mera zaštite u izlagačkim prostorima, kao javnim prostorima u pandemijsko vreme? Da li ste išli na otvaranja izložbi? Kako se ponašate na otvaranjima izložbi u vreme pandemije?

Aleksandar Dimitrijević: Nosiš masku i dezinfikuješ ruke, pridržavaš se mera i to je to… Nema neke preterane filozofije. Što se tiče izložbi, iskreno sam se bavio programom Galerije Reflektor, ali svakako nisam propustio 30. Memorijal Nadežde Petrović.

Vuk Vučković: Ništa meni tu nije jasno. U maju sam sa kolegom Petrom Sibinovićem organizovao izložbu u Galeriji ULUS-a, i tada smo mislili da je pandemiji došao kraj. Usledile su još neke izložbe mojih kolega, ali mera gotovo da nije bilo, bili smo opušteni. Međutim, situacija se ubrzo promenila, i od tada retko odlazim na izložbe, a samo jednom sam bio u pozorištu. Svuda poštujem pravila koja su naznačena, ali radije biram da ostanem u ateljeu.

Nevena Popović: Protokoli su jasni i u pisanoj formi uglavnom su označeni u galerijskim prostorima. Broj posetilaca je precizno definisan, obavezno je nošenje zaštitnih maski, u svim javnim prostorima postoje sredstva za dezinfekciju... Ali sam protok posetilaca nije toliko veliki, da bi ove mere dodatno unosile zabunu.

Prva izložba koja se otvorila i koju sam posetila posle karantina bila je izložba Ljiljane Šunjevarić u Galeriji U10. Možda je taj prvi susret sa kolegama i publikom bio čudan za sve nas, jer još uvek nismo bili naviknuti na novouspostavljene društvene odnose koji se tiču fizičke distance, ali i pojedinačnog odnosa prema ovim merama (pozdravljanje bez dodira, razgovaranje u manjim krugovima i sa adekvatnom razdaljinom). Otvaranje izložbe “Međuprostor” u Vranju, odmah nakon ukidanja vanredne situacije u tom gradu, moglo bi se reći da je bilo kao pre pandemije. Kustoskinja je pozdravila publiku, predstavila autorke i goste izložbe, i svako od nas je ponešto ispričao o svom radu. Mediji su takođe pratili događaj. U Zrenjaninu je situacija bila drugačija, jer zbog proglašenja vanredne situacije pooštrene su mere koje se tiču javnog okupljanja prilikom održavanja kulturno umetničkih događaja, pa je u galeriji bilo dozvoljeno prisustvo samo pet osoba.

Jelena Aranđelović: U principu jasan mi je protokol mera zaštite u izlagačkim prostorijama -galerijama u vreme pandemije. Išla sam na pojedina otvaranja izložbi, određena sam pratila putem interneta i linkova. Ne postoji jedan obrazac ponašanja sem preduzeti sve potrebne mere opreza zarad sprečavanja širenja pandemije. A one u principu polaze od preuzimanja lične odgovornosti ne samo za sebe kao individuu, već prevashodno za društvo kao celinu i kolektivitet.

Danilo Prnjat: U principu se veoma trudim da pratim sve pandemijske mere i da ih primenjujem. Zaista veliki problem predstavlja to što se veoma teško informisati o ovim merama koje se iz dana u dan menjaju i zvanične institucije najčešće ni same nemaju proverene i pravovremene informacije.

Vladan Jeremić: Idem često na izložbe, ali nakon otvaranja, obično odem sam da vidim na miru šta je to izloženo. Jasna su mi bila epidemiološka pravila i mislim da su galerije i izložbeni prostori u Srbiji zapravo ta pravila najviše poštovali, mada je Krizni štab ponekad imao ambivalentne poruke i komplikovano je bilo snalaziti se i konstantno kalkulisati nove ili stare mere.

Anica Vučetić: Poštovanje mera je neophodno.

Đorđe Balmazović: Jasan mi je protokol. Nisam išao na otvaranja izložbi, jer mislim da tokom pandemije ne treba davati šansu virusu da se širi, a otvaranja su baš to, grupisanja i druženja ljudi, šansa koju virus neće propustiti.

Simonida Rajčević: Išla sam na sopstvena jer su bila predviđena, na druga ne, niti bih išla kao što i sama ne bih pravila žurke, okupljanja otvaranja jer ne mislim da je primereno.

Nisam se grlila iako su pojedini ljudi prosto pali na mene, nosila sam masku sve vreme, kao što nosim i na Fakultetu (likovnih umetnosit), dezinfikovala ruke i držala distancu. To je na radnom mestu daleko teže i mnogo duže traje dnevno, tako da mislim da je to - idenje na posao, rad sa ljudima u zatvorenom, rad sa desetinama studenata koji imaju asimptomatske oblike korone vrlo često, za svakoga potpuno siguran put da dobije ovu bolest

- Kakvu ulogu u posredovanju umetničkih sadržaja za vreme pandemije (još uvek) imaju umetnici; galerije; institucije; vaninstitucionalne organizacije, mediji?

Aleksandar Dimitrijević: Svi su povezani u istom lancu kao i pre, samo sa malom razlikom da su mediji više zainteresovani za kulturu nego ranije, a to je iz razloga nepostojanja sadržaja osim korone u poslednjih pola godine. Mislim da je pandemija na neki način naglasila potrebu za kulturnim sadržajima, kao i sam značaj kulture. Mi u ovoj situaciji treba da vidimo samo mogućnost za pojačano plasiranje i nametanje kulture kao nasušne potrebe.

Vuk Vučković: Ako se misli na onlajn sadržaj, rekao bih da su mnoge institucije odradile dobar posao u pogledu prikazivanja svojih sadržaja na Jutjubu i ostalim kanalima i verujem da će toga biti sve više i da će kvalitet postajati bolji. Ja ipak nisam uživao u tome - ne mogu da gledam predstavu na ekranu u sobi, niti da gledam onlajn izložbe. Kad-tad, uskoro nadam se, će doći vreme za odlaske na izložbe, koncerte i ostale manifestacije, a do tada su tu knjige, filmovi i naravno rad u ateljeu.

Ja, kao umetnik, moje kolege i galerije sa kojima sarađujem, redovno svoj sadržaj objavljujemo onlajn, to je jedan od glavnih načina za predstavljanje našeg rada, ali nikako ne bih prihvatio da je to jedini način. Više na to gledam kao na vrlo značajnu pomoć u komunikaciji sa publikom, ali je za mene uživo gledanje rada nezamenljivo. To je krajnji cilj.

Nevena Popović: Uloga svih ovih aktera u kulturi u posredovanju umetničkih sadržaja tokom pandemije bila je velika. U zavisnosti od interesovanja, posredstvom interneta mogli smo da pratimo najširi spektar kulturnih sadržaja najčešće besplatno ili za mali novčani iznos. Ipak televizija i dalje ima najveći uticaj na stanovništvo, a prisustvo kulturnih sadržaja na televizijama sa nacionalnim frekvencijama je zabrinjavajuće mali.

Jelena Aranđelović: Uloga umetnika, galerija, institucija, vaninstitucionalnih organizacija i medija je ogromna u posredovanju umetničkih sadržaja. Zna se dobro da zastupljenost kulturnih sadržaja u odnosu na populističke sadržaje nemerljivo mala. Kada živimo u sistemu u kojem je profit iznad kvaliteta sadržaja, gde se sve servira munjevito brzo, putem reklama, banera i bilborda, koliko prostora ostaje i da li ga uopšte ima za kreiranje kvalitetnog i reprezentativnog sadržaja. Smatram da u vreme pandemije sve raspoložive institucije šireg spektra i individue bi trebalo da sinhronizovano - ujedinjeno reaguju, bez presedana i odlaganja a u cilju uspostavljanja daljeg kontinuiteta u radu i neometanom funkcionisanju. Jedna po meni od najhumanijih oblika ujedinjenog delovanja za vreme pandemije je pokretanje Fonda solidarnosti.Ovaj fond se pokreće u ovakvim okolnostima gde državne mere nisu obuhvatile mnoge ugrožene kategorije umetnica i umetnika, kulturnih radnica i radnika. Iza Fonda solidarnosti stoje: ULUS, Udruženje likovnih kritičara AICA Srbija, Stanica - Servis za savremeni ples, Bazaart i Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS).

Danilo Prnjat: Mislim da imaju jednako odlučujuću ulogu. I u slučaju ukidanja fizickog prostora, ove institucije imaju svoje kanale kroz koje komuniciraju, a ovi kanali su u velikom broju slučaja tokom pandemijske krize i oživljeni.

Vladan Jeremić: Njihova uloga je postala zavisna od njihove prilagodljivosti pandemijskoj krizi. Neki od njih su imali veoma važnu ulogu dok su se drugi povukli i smanjili svoj pređašnji uticaj, iako su možda imali potencijal da postanu vodeći akteri u posredovanju saržaja tokom pandemije. Posebno mislim da su tokom krize podbacili muzeji, jer su mogli da organizuju više događaja na otvorenom tokom leta ili da pomognu u publicističkom pravcu, nažalost to se nije desilo. Insitucionalna fleksibilnost i prilagodljivost je uopšte zakazala, jer je u celom društvu postojao deficit kolektivne inteligencije ispred lica pandemijske pošasti. Pored toga, nastala je i borba za institucionalna radna mesta, usledile su partijske čistke u Šapcu, gde su smenjene visokostručne koleginice poput Minje Bogavac i Nele Tonković, a na njihovo mesto postavljeni partijski poslušnici.

Anica Vučetić: Uloga je uvek ista – sa pandemijom ili bez nje. Još uvek istrajavamo u toj ulozi.

Đorđe Balmazović: U ovim uslovima, koji su vanredni, koji se vrlo retko dešavaju, možda jednom u životu, ispostavilo se da su mediji i savremena tehnologija ključni u posredovanju umetničkih sadržaja.

Simonida Rajčević: Nisam još uvek sigurna, za sada vidim da se u kulturnom sektoru širi samo mržnja i agresija, ljudi su željni svađe i situacija je uvek, kao i u ratu, zgodna za udruživanje jakih protiv slabijeg kao i bilo koji lov u mutnom. Isto tako je I u medijima.

- Kako ocenjujete rad Ministarstva kulture i informisanja u prethodnom periodu i koje biste korake predložili novoj ministarki kulture i informisanja za vreme pandemije i u periodu po njenom završetku u pogledu kulturne politike, posebno u odnosu na oblast Vašeg delovanja?

Aleksandar Dimitrijević: Cela ova godina je čudna da bi se ocenjivao bilo čiji rad. Mi imamo dobru sardnju sa Ministarstvom kulture i informisanja jer smo prepoznati kao neko ko ima kvalitetne programe u oblasti kulture i savremenog stvaralaštva. Druge su pozicije ovakvih inicijativa kao što je naša u provinciji i centru. Mislim da je jako bitna decentralizacija kulture scene, da se ojačaju institucije kulture, da se dovedu stručni ljudi koji su nezavisni u odlučivanju, da se ne politizuje rad institucija… Jednom rečju - da svako radi svoj posao. Ministarstvo treba da se izbori za veći budžet, da sistemski kroz procedure reši mnoga pitanja koja nisu rešavana dugi niz godina jer to nisu problemi koje mi treba da rešavamo već problemi koje rešava krovno ministarstvo, a reprezentativna udruženja moraju da se uključe u taj proces.

Vuk Vučković: Dok sam bio u poseti Beču, primetio sam da gotovo svi bilbordi i reklamni prostori u širem centru grada najavljuju predstojeće izložbe, balete, predstave, opere... Ne reklamiraju se kladionice i šoping centri. Ističe se umetnost. I kada razmišljate o Austriji, verovatno su vam prve asocijacije Klimt i Mocart. Kad kažem Italija, verovatno ćete pomisliti na Da Vinčija, Španija – Pikaso, Nemačka – Gete, Holandija – Van Gog… Šta je Vaša asocijacija kad kažem Srbija? Ljudi gledaju ono što im prikazujete. Voleo bih da Ministarstvo kulture neumorno radi na kulturi i umetnosti. Nemaju druge zemlje talentovanije umetnike od nas, one su samo investirale u pronalaženje i razvoj talentovanih i vrednih ljudi i u njihovu dalju promociju.

Vladimir Nikolić: Rad Ministarstva kulture i informisanja je u prethodnom periodu obeležila ličnost ministra, koji je delovao sa standarnih pozicija desničarskih ideologija i pseudopatriotizma u Srbiji. Nema se tu ništa novo primetiti, niti se ima čemu boljem nadati sa novom ministarkom kulture, koja je bila jedan od osnivača, generalna sekretarka i potredsednica SRS. Izvinjavam se redakciji, ali ne želim da gubim vreme niti da normalizujem ovu situaciju prihvatajući pitanje o savetima Šešeljevoj pionirki za vođenje kulturne politike.

Nevena Popović: Ono što mogu da primetim je da se za pozitivne odluke prvo vodi bitka izvan Ministarstva, a da se tek javnim pritiskom dolazi do rešenja. To je slučaj sa odobrenom finansijskom pomoći za samostalne umetnike za koju su se izborili umetnici preko svojih reprezentativnih udruženja. Ministarstvo kulture i informisanja je tek posle ovih apela uputilo Vladi Srbije predlog konkretnih mera. Verujem da se pomoć ne bi desila da nije bilo ovog pritiska. Ali treba naglasiti da operativni deo Ministarstva čine ljudi koji se trude da odgovorno obavljaju svoj posao i koji su u slučaju finansijske pomoći za samostalne umetnike bili veoma kooperativni.

Konkursi podrške programima i projektima u oblasti kulture i informisanja u 2020. su sprovedeni i njihove odluke su transparentno objavljene na sajtu Ministarstva. Veoma je važno da članovi komisija budu autoriteti iz oblasti za koju se raspisuju konkursi i da nakon objavljivanja rezultata budu poznata imena članova komisije. Na taj način, transparentnost je potpuna i suzbijaju se svi mogući koruptivni elementi. Konkurs za finansiranje ili sufinansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelnih umetnosti za 2020. godinu nije raspisan, a važan je kako za umetnike, tako i za institucije koje novom produkcijom obogaćuju svoje zbirke. Nikako ne sme da se dozvoli da pandemija bude izgovor za neraspisivanje konkursa. Vizuelni umetnici samostalno ili preko svojih organizacija moraju da vrše pritisak i da javno govore o značaju ovog konkursa kako bi on ostao deo stalne godišnje aktivnosti Ministarstva.

Ministarstvo se u prethodnom periodu najviše osramotilo saopštenjem koje je potpisala pomoćnica ministra u sektoru za savremeno stvaralaštvo u vezi vandalskog čina i uništavanja izložbe grupe “Momci”.

Ono što je svima nama dobro poznat problem koji se prenosi iz godine u godinu je ponižavajuće mali procenat za kulturu koji se izdvaja budžetom Republike Srbije, a koji je dodatno smanjen ove godine zbog pandemije. Povećanje procenta za kulturu u 2021. godini trebalo bi da bude prioritetetno zalaganje nove ministarke, ali i raspodela tog novca trebalo bi da se preoblikuje i da se veći procenat usmeri na savremenu kulturnu produkciju.

Jelena Aranđelović: Novoj ministarki kulture bih poručila da izlaganje i odvajanje za kulturu nije stvar izbora, već stvar duhovnog opstanka zajednice i da su sredstva koja se odvajaju alarmantno mala. Dalje - da kultura ne sme isključivo da zavisi od tržišta i da republička davanja za kulturu koje sprovodi Ministarstvo kulture imaju ogromnu odgovornost prema onim segmentima kulturne proizvodnje koja nije ekonomski samoodrživa. Tu prevashodno mislim na mlade stvaraoce koji po završetku formalnog obrazovanja ili nakon završetka umetničkih akademija i škola moraju imati prostor i sredstva da istražuju i razvijaju svoj vlastiti umetnički izraz. Smatram da prednost treba dati vlastitom pečatu i integritetu u odnosu na preuzimanje generičkih komercijalnih obrazaca koji ne komuniciraju sa našim podnebljem. A da na to dodam i eksperimentalne umetničke pristupe koji su krucijalni za duhovni razvoj i koje bi trebalo dodatno stimulisati, jer su bitni za kompleksnost scene. Takođe, apelovala bih da se umetnicima vrate skromni honorari koji su imali do 2013. godine za realizovanje izložbi u galerijskim prostorima, koje je dodeljivao gradski Sekretarijat za kulturu.

Danilo Prnjat: Nemam ništa da joj poručim u ovom smislu. Mislim da je potrebno pratiti savete epidemiologa beskompromisno.

Vladan Jeremić: Prvo, umetnicima treba da se obezbedi osnovni zagarantovani dohodak, prosečna srpska mesečna plata bi bila sasvim pristojno rešenje u ovim uslovima. Drugo, Ministarstvo treba da radi na izmeni Strategije. Sadašnji fokus Strategije na kreativnim industrijama i etno-brendiranju je jako loš. Strategija mora da se menja i Ministarstvo treba da uključi nezavisne stručnjake u njeno pisanje. Ministarstvu nisu trebala onakva nedolična saopštenja povodom događaja u Galeriji "Stara kapetanija". Pozitivno je da je nova ministarka ta saopštenja skinula sa sajta Ministarstva. U tome čitam da će možda imati sluha da ponešto menja u odnosu na prethodnu garnituru koja nije dobro radila.

Anica Vučetić: Bez komentara. Ne bih više ništa nikome predlagala, vreme je da Ministarstvo preuzme odgovornost za svoje delovanje, vreme je da ih na to prisilimo, a tražili smo, upozoravali, molili, zahtevali godinama unazad... Besmisleno je svakoj novoj postavci vlasti ponavljati iste probleme, a da oni ništa značajno ne urade na njihovom rešavanju.

Đorđe Balmazović: Ne znam šta bih preporučio ministarki? Možda da se potrudi da na važna mesta u kulturi ne gura nekvalifikovane ili nesposobne ljude. Da pokuša da se odupre stranačkoj poslušnosti (što mi se čini nemogućim). Nikada mi nije bilo jasno kako vlastodršci ne razumeju da podržavanjem lojalnih, a nesposobnih, sami sebi štete. Mišljenja sam da je dragoceno slušati pametnu kritiku, i uvek bih radije imao u timu sposobnog i oštrog kritičara, nego nekog poslušnika. Kritika je kao receptor bola, ona govori da u organizmu nešto nije u redu, i zato je treba pažljivo slušati, i od nje i učiti.

Simonida Rajčević: Pre pandemije nisam od Ministarstva dobila sredstva za izložbu koju sam izvela tokom pandemije, pa mi je glupo da komentarišem, ljuti se onaj koji gubi. Apsurdan je bio rad Ministarstva kulture tokom pandemije, to je svima jasno. Ne zavidim novoj ministarki, ali pošto nikad nisam želela da se bavim politikom, ne zavidim nikome od njih. Svakako jedan ministar neće promeniti situaciju u ovako siromašnoj zemlji. Mnogo više dobrog obrazovanja, širine pogleda, demokratičnosti, udubljivanja u teme i fenomene, razumevanja medija koji su razvijeni, razvoj nauke i naučnih dostignuća i dosta novca su ono što može da pomogne podizanju kulturne svesti dela društva, a zatim i oporavak kulturnog identiteta celog društva, pod uslovom da se tema korupcije resi.

- Kako vidite budućnost scene i svoje profesije nakon pandemije?

Aleksandar Dimitrijević: Budućnost scene nema veze sa pandemijom. Budućnost scene jedino zavisi od sistemskog rešavanja problema koji postoje u kulturi uopšte, a to treba da reši država, a ne neko drugi. Udruženja su ta koja treba da daju predloge i okvire za rešavanje problema.

Vuk Vučković: Nadam se najboljem. Ne znam šta će biti, ali će biti uzbudljivo. Biću spreman da se prilagodim.

Vladimir Nikolić: Isto kao i pre i tokom pandemije. Samo će u početku biti čulnija i radosnija otvaranja, uživaće se u živom susretu koji sada nedostaje.

Nevena Popović: Na ovim prostorima je prisutno višedecenijsko urušavanje sistema vrednosti koje se može videti u svim segmentima društvenog delovanja (obrazovanje, zdravstvo, sudstvo, socijalna zaštita, kultura i umetnost). Posledice pandemije su daleko bezazlenije od posledica političkih odluka koje uveliko trpimo poslednjih 30 godina. Ovo višegodišnje urušavanje sistema zahteva isto toliko vremena kontinuiranog rada da bi se zdrav sistem uspostavio.

Jelena Aranđelović: U principu trudim se da živim od danas do sutra. Naravno, bitno je planirati buduće korake, ali do sada sve nas je demantovalo na tom putu. Ono što mogu da primetim, a što je činjenično stanje to je probuđen faktor solidarnosti kako na lokalnom, tako i na regionalnom nivou. Možda je jedini ključ koji za sada sigurno ostaje nastaviti rad na sebi i buđenju humaniteta kao uspavane ali ne izumrle kategorije.

Danilo Prnjat: Ovo je veoma nezahvalno komentarisati u ovom trenutku. Definitivno živimo period digitalnog obrta i strukturiranja rada na način da on počinje da prožima sve aspekte života (ukida se granica između radnog i neradnog vremena, radnik postaje uvek dostupan), te ove promene svakako mogu izvršiti uticaj i na načine kako se umetnički rad manifestuje. Sa druge strane, kao reakcija na preteranu ekranizaciju, elektronsku stimulaciju i otuđenost, moguće je očekivati i potpuno povlačenja iz područja savremenog, radikalna napuštanja polja komunikacije, odlazak u prirodu i sl, osamljenost.. Povratak manuelnom radu u ovoj konstelaciji može se pokazati začuđujuće savremenim, što već negde i jeste.

Vladan Jeremić: Potrebno je prevazići razmišljanje u kategoriji “scene” jer mi se čini da je za kvalitet samog rada “scena” pogrešna kategorija jer je suviše autoreferencijalna i hermetična. Kao što sam rekao, potrebna je komunikacija sa širom publikom i nije dobro kada se umetnost proizvodi samo unutar scene i ne izlazi van njenih okvira. S druge strane, mislim da će scena kakva god ona bila preživeti pandemiju, ali pandemija dugoročno menja naše živote i samim tim će promeniti i scenu. Opstanak profesije vidim u smeru transformacije ka jasnijoj društvenoj svrsi.

Anica Vučetić: Suočavaćemo se sa istim, verovatno i uvećanim problemima koje smo imali i pre pandemije. Nadam se da ćemo opstati uprkos svim otežavajućim okolnostima. A, nadam se i nekim radikalnim promenama globalnim i lokalnim, kada se za to steknu uslovi.

Đorđe Balmazović: Siguran sam da će nakon pandemije procvetati hiljadu cvetova, da će život “eksplodirati”, pa i umetnost. Biće puno radova na temu preživljavanja i borbi tokom pandemije.

Simonida Rajčević: Slično kao i sada, mada možda grešiim, videćemo kako ćce izgledati interesovanja i putovanja, takođe kako ćemo se snalaziti oko finansiranja svega.

- Koja su, prema Vašem mišljenju, tri najznačajnija događaja u 2020. godini u oblasti kulture u Srbiji (bilo pozitivna, bilo negativna), i zašto?

Aleksandar Dimitrijević:  Sve što se dogodilo i što će se događati do kraja ove godine je vredno pažnje i divljenja jer je opstalo i nastoji da ide u dobrom pravcu. Ulaže se veliki trud i posvećenost svih aktera na kulturnoj sceni i s tim u vezi ne bih odvajao nijedan dogadjaj posebno.

Vuk Vučković: Kultura je pala u drugi plan i ne mogu da izdvojim ni jedan događaj koji je imao velki značaj. Čini mi se da je sve na nekom veštačkom održavanju.

Nevena Popović: Prvo, izložba Nikole Džafa “Sve jedno drugo pojede” u Savremenoj galeriji Subotica je svakako događaj koji bih izdvojila zbog kvalitetnog umetničkog sadržaja, ali i zbog neuobičajenog postupka koji je doveo do ove izložbe, a koji mnogo govori o položaju umetnika u Srbiji danas. Situacija je komična i tragična u isto vreme. Ogoljavanje sopstvenog položaja kroz formu konkursa (sertifikovani umetnik sa 40 godina radnog iskustva), zamena uobičajenih uloga gde umetnik više nije u podređenom položaju, već postavlja uslove, ali i definisanje uslova izlaganja koji ne prelaze okvire skromnosti, sve to na najslikovitiji način opisuje  vreme u kome umetnici stvaraju i izlažu.

Drugo, aktivnosti Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) tokom 2020, koje karakterišu promene u svim oblastima delovanja, a koje su za širu javnost najvidljivije u izlagačkom programu nameću se kao upečatljivi događaji koje bih izdvojila. Ove izložbe i ostale aktivnosti odlikuje specifičan i fokusiran pogled koji ne podilazi populističkoj izlagačkoj politici i time možda neće osigurati dugo trajanje, ali sam sigurna da će ovaj pogled ostati zabeležen kao poseban trenutak u za sada, stogodišnjoj istoriji udruženja. Treće, spomenik Stefanu Nemanji izdvojila bih kao fenomen koji najbolje ilustruje pozicije moći i sisteme odlučivanja. U spomeniku vidim veliku neukost, izmučeno i umrtvljeno stanovništvo, poniženu struku i kulturološki, simbolički i estetski izmenjen grad. Tu se vidi da je legitimitet svih donetih odluka upitan (pre svega finansijskih, ali i onih koji se tiču konkursnog postupka), da je samovolja vlasti toliko jaka da se čak i ne obazire na neslaganje struke, niti na obavezu transparentnog pravdanja potrošenog novca. A svaka argumentovana kritika ne dobija odgovor u odbrani ponuđenog rešenja, već u diskreditaciji osobe koja kritikuje.

Jelena Aranđelović: Da krenem od nemilih događaja, a to je uništavanje strip postavke "Momaka" od strane neindentifikovanih NN lica pod maskama. Događaj se zbio prilikom njihove postavke u Umetničkoj galeriji "Stara kapetanija" u Zemunu. Osuđujem svaki oblik vandalizma i smatram da postoje primereniji i civilizacijski opravdani načini reagovanja, ovo je poslednji stupanj. Tom prilikom Ministarstvo kulture je trebalo aktivnije da reaguje, a ne da relativizuje događaje. Drugi ne tako pozitivan događaj je raspisan konkurs za direktora Muzeja savremene umetnosti i imenovanje v.d. direktora mimo protokola i raspisanog konkursa. Postavlja se pitanje zašto se struka ne sluša koja je relevantna nego se biraju privremena rešenja, kada kompetentnih ljudi ima za datu poziciju. Pozitivna stvar koju sam ostavila za kraj je nova praksa i način funkcionisanja ULUS-a. Polako i temeljno se radi na poboljšanju položaja samostalnih umetnika i umetnica kroz fer umetničke prakse u umetnosti koja fokusira svoj rad na koncipiranju modela za sistemsko uređenje ekonomskih odnosa u umetničkoj delatnosti, prema standardima fer razmene. Koncipiranje ovog modela oslanja se na primere fer praksi u umetnosti koji su normatizovani u raznim zemljama regiona i Evrope. Takođe intenzivno se radi na iznalaženju načina da se promeni nezavidna pozicija umetnika i umetnica kojima lokalne samouprave uplaćuju minimalne poreze i doprinose i tretira ih kao preduzetnike u kulturi, koji sami treba da se bore za tržište u sistemu u kojem nema ni razvijene publike ni odgovarajuće platforme za razvoj kulturne delatnosti.

Danilo Prnjat: Prvo, otkazivanje konkursa Grada Beograda za sufinansiranje kulture – gest koji je bio bez presedana i koji bi zahtevao ozbiljnu analizu. Drugo, promene u ULUS-u – kao mestu koje je kako-tako kolektivno aktikulisano, za razliku od privatnih galerija i prostora državnih institucija kulture koje, budući vođene interesima krupnog kapitala ili partije na vlasti, postaju u potpunosti nesenzibilne za tretiranje društvenih pitanja na problemski način. Treće, napadi na umetnike – reaktuelizacija podele na prvu i drugu Srbiju kao posledica sukoba na relaciji alter right trampizam – liberalni elitizam.

Vladan Jeremić: Prva dva su pozitivna a treći negativan: prvo, novac (nedovoljan, ali kakav takav) od države koji su dobili samostalni umetnici tokom pandemije; drugo, Fond solidarnosti za pomoć umetnicima koji je osnovan u kontekstu pandemije; treće, učestali napadi na umetnike i slobodu izražavanja, što je kulminiralo napadom na izložbu "Momaka" u Galeriji "Stara kapetanija".

Anica Vučetić: Ne mogu pojedinačno da izdvajam događaje. Negativan je odnos države prema kulturi i umetnicima. Pozitivno je to što je bilo dobrih izložbi i što su se mnogi događaji ipak realizovali.

Đorđe Balmazović: Kao pozitivno iskustvo bih naveo slučaj u Sloveniji, gde kulturna i obrazovna scena nastupa zajedno, i bori se skupa protiv kadrovskih promena u kulturi. Svi zajedno, dosta ujedinjeni. Takav utisak sam stekao prateći vesti. Ne sećam se da sam u Srbiji to ikada doživeo - da je scena toliko ujedinjena oko odbrane vrednosti.

Simonida Rajčević: Sve mi je u senci privatnog života i svetske pandemije, čije su posledice i biće najveći kulturni fenomen takođe.

(SEEcult.org)