Lekcije o (ne)prihvatanju i (ne)pripadnosti
Oscilacija komentara u vezi sa tek otvorenom izložbom Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu kreće se od znatiželje do divljenja, preko uvažavanja do gneva i revolta. Najmanje se radi o ljubomori prema uspehu, jer ona ima već poznat i prepoznat registar u srpskom javnom mnjenju. Na nju smo svi već navikli. Ovde se radi o složenosti celokupnog fenomena koji prevazilazi uobičajne kategorizacije. I baš odatle opšta pometnja.
Sada kada je izložba “Čistač” otvorena, čini se da i je sve u vezi sa njom drugačije od očekivanog. Prilika za prosvetljenje nije, jer postavka u zamračenom MSU u sebi ne nosi elemente koji bi mogli da pročiste bilo koga drugog osim samu umetnicu, odnosno njenu karijeru. Umetnik Raša Todosijević je još 1975. godine u Edinburškoj izjavi (Ko profitira od umetnosti, a ko pošteno zarađuje) naveo i čistačice kao one koje profitiraju od umetnosti. Celokupno marketinško “pumpanje” izložbe “Čistač” rezultovalo je bumerang efektom, pa je – umesto kritike pretenciozne vlasti i njenog stava da se kreativnost ne mora negovati, ali se može kupiti – koja se neminovno mogla očekivati, jedan deo zrele publike rešio da bojkotuje, osudi i kazni drugačiju paradigmu umetnosti – onu koja nije likovna, a čiji je Marina Abramović postala predstavnik.
Ako su odnosi nerazjašnjeni, povratak kući nije nephodno bolan, ali svako vraćanje subjekta u mesto nerazjašnjenih odnosa, u mesto koje je bilo drugačije u neko drugo vreme, jeste osetljivo i u tom smislu fragilni subjekat zahteva delikatan tretman. Setimo se samo povratka Dženis Džoplin (Janis Joplin) na školsko okupljanje u Port Arturu. Došla je Marina Abramović kući i u Muzej Nikole Tesle 2004. godine, plačući što su sve njene kolege ostale tamo gde ih je ostavila kada je otišla tridesetak godina ranije. Svako bira za sebe, osim onih koji nemaju izbora.
Dodajmo tome i to da svaki put kada su očekivanja velika, a dogovor netransparentan, umesto umnožavanja izložene vrednosti dolazi do susretanja sa ograničenjima i konsekventnih frustracija. Setimo se još i da, kada postoji energetska distanca, procep ne može da se umanji, uprkos blizini. Na humanom nivou, rezignacija je nastala, jer realno – Marina Abramović do sada nije konstatovala Srbiju, nije reagovala na okruženje ni svojom umetničkom praksom, niti aktuelizacijom neke opšte svrhe. Ona je došla sa energijom sveta i unela sasvim novu dinamiku, ne pitajući: “Kako je kod vas?”, već iznova ponavljajući: “Kako je bilo meni kada sam bila odbačena…” I ta vrsta pripadanja kroz nekonstatovanje opravdava svaku egocentričnost i njenu konsekventnu m(a)uzealizaciju. Ipak, Marina Abramović je u Srbiji uvek bila prepoznata, a Srbija samu sebe često nije mogla da prepozna.
Ritam 5 (1974), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc
Koja su zato dostignuća Marine Abramović? Legenda kaže da je, pre četrdesetak godina, Marina upitala jednog čuvenog urednika važnog međunarodnog umetničkog časopisa da li je dovoljno mlada i lepa da bi bila svetska umetnica. On joj je odgovorio da je ona već svetska umetnica i da će to dokazivati narednih četrdesetak godina. To dokazivanje, inspirisano performansima američke umetnice Đine Pane (Gine Pane), najpre je bilo moćno u smislu da su prekoračenja bila izvandredna, da je divljenje bilo očaravajuće. Marina Abramović je rizikovala da izgubi život nekoliko puta i kao uvek kada igrate da dobijete, a ne samo da ne izgubite, iznesena je iz zvezde u plamenu i sama postala zvezda. Savremenici tih performansa tvrde da su posvedočili nešto moćno i jako. Nemojte joj zamerati što je sve što je spektakularno danas moćno i što ona pronalazi načine da spektaklom vlada, da bi iznova dokazala da je njena umetnost svetska. Estrada nije umetnost, slažem se. Rafiniranost bi više pomogla, slažem se. Ali sve što je bilo pre, a to je zastupanje i borba za drugačiju paradigmu, probijanje granica umetničkih fenomena, ogromno je dostignuće. Spektakularizacija je pomogla da performansi koji bi inače bili prolazni, nevidljivi i zaboravljeni, budu preneseni u trajanje. I ako je tu sve rečeno, i to je u redu. Površni spektakl je mesto koje danas slavi uspeh, mladost i lepotu, i briše sve što nije savršeno za slikanje, to je mesto za dokazivanje. Skolonite šumove, divite se istoriji umetnosti. Put koji je Marina Abramović prošla može da kritikuje samo neko ko ga je prešao.
Na početku izložbe “Čistač” u Modernom muzeju u Stokholmu, gde je premijerno prikazana 2017. godine, stajao je sto sa pirinčem da bi posetioci, brojeći ta zrna, ušli u meditativno stanje koje bi utišalo šumove pri posmatranju izložbe. Na početku izložbe “Čistač” u Beogradu čuju se mitraljezi, dok je sto sa pirinčem poslednji eksponat na petom spratu. Svakom okruženju po zasluzi - prvom meditacije, drugom konflikti.
Brojanje pirinča, Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc
Odustvo odnosa prema savremenom srpskom okruženju je donekle razumljivo, jer je u pitanju istorijska izložba, ali je brisanje konteksta prisutno i u odnosu na vidljive reference prema klimi i pojavama u Studentskom kulturnom centru, iz kojeg je ponikla ranih sedamdesetih.
Izložba u Stokholmu je bila samo jedna od izložbi u Modernom muzeju u tom trenutku, a delovala je kompaktnije, jer nije kombinovala sadržaje sa drugih nastupa Marine Abramović u Gugenhajmu i MoMA. Bila je i produkcijski daleko skromnija i u tom smislu bliža karakteru performansa. Bila je realnija i dostupnija, mogla je da dopre do publike. Nije delovala kao luksuzna scenografija Prada koncept-butika u Marfi, smeštenog u teksašku pustinju.
Ovaj događaj je u stvari lekcija o (ne) prihvatanju. Lekcija o (ne)pripadnosti. Lekcija o reciprocitetu uzimanja i davanja. Nije lekcija o razmenjivanju. Lekcija da je manje i suptilnije nekada zaista više, naročito ako je okruženje skučeno. Lekcija o istoriji umetnosti, i na sasvim drugačiji način od očekivanog – umesto o umetnosti, lekcija je o savremenosti uopšteno.
Možda će na predavanju ispred MSU Marina Abramović uvažiti, konstatovati, videti Srbiju, možda će se ipak uspostaviti ozbiljniji razgovor i možda će upitati – kako je kod vas bilo svih ovih godina, kada niste mogli da iskoračite? Ako će ponovo potvrditi sebe kroz odbacivanje, i to će se razumeti kao performans.
Maja Ćirić
