Ležerni ružičasti geto (bez namere za emancipacijom)
Kolažirana pozivnica koja promoviše izložbu Ženske priče u Salonu Muzeja savremene umetnosti sačinjena je od fragmentisanih, jedva prepoznatljivih, neuklopljenih, onemoćalih detalja, među kojima se nazire portret pasivne umetnice sa zatvorenim očima i pola lica skultpure devojčice iz gornjeg rakursa.
Na izložbi: skulptura dve devojčice. Uvelo cveće na stilskoj garnituri koja evocira život sitne buržoazije i video sadržaj na ajpedu, koji ne radi. Krevet za jednu osobu sa kavezom na mestu dušeka. Kabina sa veštačkim laticama koje pod udarom vazduha lete. Sprave za mučenje i Tito kao muška referenca. Kamen sa natpisom U pravu si. Dvokanalna video instalacija sa telom jedne umetnice i jednom bubom. Uramljen grafit sa konstatacijom da zidovi imaju više duša od žena?!!!
Naslov izložbe podseća nas na ležerni zabavni televizijski program, a tekst na obaveštenju za štampu (kataloga nema), ukazuje da je ona nastala neopterećena istorijom fenimizma, ali pod izgovorom aktuelnosti ženskog pitanja. Da li je zaista realno nonšalantno se nositi prema aktuelnostima?
Svetlana Bulatović, Što je mnogo, mnogo je, 2019. Foto: Maja Ćirić
Ružičasti geto je naziv za tip izložbi kojima se, pod pretpostavkom različitih dominacija (patrijarhalne, institucionalne), osvetljava neprozirnost ženskih narativa, ili nezastupljenost ženskih umetnica. Kada jednom ono za šta se pretpostavlja da je getoizovano zauzme institucionalni prostor, meri se na osnovu toga da li su i kako su u njemu predstavljene akcije ili gestovi. Kada se sa kustoske meta-pozicije promoviše fragmentisani narativ, samo se konstatuje društveni status quo i pod izgovorom sitnih (čitaj usitnjenih) priča, umesto feminizma se odbacuje institucionalna odgovornost za stvaranje savremenog znanja o ženskim narativima.
U propratnom tekstu kustoskinja Mišela Blanuša određuje izložene radove kao “ne strogo feminističke, već kao specifično ženske (…) i kao novi vid ženskog izražavanja savremene umetničke prakse”. Na osnovu izloženih umetničkih radova, zaključuje se sasvim suprotno - da je ženski govor i strogo prigušen, i strogo unazađen, te izražen starim umetničkim sredstvima i da kao takav ne bi smeo biti odvojen ni od feminističkog pitanja, niti od odnosa prema feminističkim istorijskim umetničkim praksama.
Lokalna istorija istorija umetnosti podseća nas da su u retkim primerima žene progovorile i da ih je taj govor uvek koštao rana na telu (Umetnost mora biti lepa, umetnik mora biti lep, Marina Abramović, 1975; I am Milica Tomić, Milica Tomić, 1999). Otežan govor ukazuje na otežali proces subjektivizacija, te bi se iz pesimističke perspektive žena mogla odrediti kao ne-drugo. Najmanje što bi se moglo očekivati od savremenih kustoskih praksi jeste da se odrede prema procesu ženske subjektizacije (ili njenom izostanku).
Andrea Dramićanin, O aranžiranju cveća i pornhub pretragama, 2019. Foto: Maja Ćirić
Prema naslovu Ženske priče, geto bi trebalo da ostane u domenu zabave, sentimentalnosti i intimizma. Međutim, sama izložba, osim u instalaciji Andree Dramićanin, ne referiše ni na kakvu radost življenja. Lično je ipak uvek političko. Misliti kroz zabavu kao kategoriju društvenosti, legitimno bi moglo biti samo ako bi zabava bila fantazam koji prikirva traume zbog nemogućnosti da se progovori. Predstave u okviru izložbe zastupaju narative koji ukazuju na neprevaziđenost drugog talasa političke borbe za žensko pitanje, a to su borba za slobodno raspolaganje telom i govorom.
Sudeći prema postavci, skulpture dve devojčice Što je mnogo, mnogo je Svetlane Bulatović ilustruje tezu o infantilnosti Radomira Konstantinovića kao jednoj od odlika palanačkog života koja ne dozvoljava zrelost subjekta i samim tim ne priznaje ženska tela kao dostignuće u porodičnoj konstelaciji.
Telo u dvokanalnoj video instalaciji Stand up comedy, Stand up tragedy Sanje Ćopić je ambivalentno, ali jedino koje progovara: stoji uspravno (stand up comedian) ili tragično pasivno sedi i plače, bez ikakve moći smislenog delovanja osim interakcije sa običnom muvom, kao slabijom od sebe. Tu je i mučeno i zarobljeno telo (Gorana Bačevac) i vizuelno atraktivni crteži Nadežde Kirćanski sa ptičjim telima i iskazima tipa “duvaj ga”, za koje nije jasno ko ih je izgovorio.
Nadežda Kirćanski, U suštini, 2019. Foto: Maja Ćirić
Aktivna političnost tela, osim u komičnoj polovini video rada Sanje Ćopić, u kojem ona verbalno konstatuje društveno vrednovanje naspram nje kao objekta, kao umetnice za koju se pretpostavlja da vaja faluse, i kao vagine i reproduktivnog pogona, izostaje. Izložba pretpostavlja osveščen i aktivan govor, ali samo zahvaljujući komičnoj polovini video instalacije Sanje Ćopić uspeva da deluje tako da pomislimo da ženski subjekti slobodno gospodare sopstvenim jezikom. Međutim, iako je gospodarica svog govora, i Sanjino telo je još uvek objektizovano i pod uticajem vrednovanja spoljašnjih faktora.
Sanja Ćopić, Stand up comedy, Stand up tragedy, 2019. Foto: Maja Ćirić
Tragičan deo video performansa Sanje Ćopić deluje kao kolor verzija Bas Jan Aderovog nemog filma I'm too sad to tell you (1970-71), čime ukazuje na to da u pitanju nije samo ženska, već opšta ljudska priča o patnji. O problematičnosti svođenja univerzalnih ljuskih tema na ženske priče ukazuje i rad Tijane Radenković i njegove sličnosti sa poznatijim i već afirminsanim buketima umetnika Jeroen de Rijke/Willem de Rooij, Bouquet I, 2002.
Tijana Radenković, Still blooming, 2019. Foto: Maja Ćirić
Osim gesta sa laticama Dramićaninove, smeštenog u klaustofobičnu kabinu za jednu osobu, nema naznaka ni o samosvesnoj ženi, niti o ljudskom biću sa aktivnom aparaturom koje bi bilo u mogućnosti da se raduje, smeje i uživa u ženskim pričama. Getoizirati nerešena ženska pitanja pod izgovorom nonšalantnosti znači neutralizovati otpor, razliku i napredak, sa malom razlikom što ovako postavljena izložbeno-društvena konstelacija samo konstatuje nemoć ženskih tela i i jezika, kao i izolovanost institucije umetnosti od realnog života pod izgovorom radosti življena.
Ako kroz umetnost danas živimo ženska pitanja iz 20. veka, ko će institucionalno misliti savremenost, ko će promišljati odnos ženskog pitanja ne samo na marginama neoliberalne mašine sa kuturnim recidivima socijalizma, već na primer, i aktuelnu rodnu ravnopravnost u redovima veštačke inteligencije?
Maja Ćirić
