Ljilja Brik, muza Majakovskog
Ovih dana navršilo se 120 godina od rođenja velikog ruskog i sovjetskog pesnika Vladimira Majakovskog (1893-1930), jednog od najznacajnijih predstavnika ruskog futurizma ranog 20. vela.
Neke od svojih najboljih stihova Majakovski je napisao zahvaljujući svojoj muzi Ljilji Brik (1891-1978). Njeno ime neodvojivo je vezano za tog velikog pesnika, iako nikada nije bila njegova supruga. Čak i to da li ga je ikada i volela ostalo je do današnjeg dana neodgonetnuta tajna.
Njihovi odnosi su bili čudni, zamršeni i, u izvesnom smislu, beznadežni...
Ljilja Brik rođena je 1891. godine u Moskvi kao Ljilja Kagan. Njen otac Urija Aleksandrovič Kagan po profesiji je bio pravnik, a majka Jelena Berman pijanistkinja.
Ljilja i nije bila nešto naročito lepa, ali je u sebi nosila nešto što je neodoljivo privlačilo muškarce. Rano su počeli njeni ljubavni životni romani, a 1912. godine udala se za Osipa Brika, diplomca Pravnog fakulteta Moskovskog univerziteta. Dve godine kasnije mladi bračni par se preselio u Petrograd, a u julu 1915. godine Brikovi su se upoznali sa Majakovskim.
Pesnika je u dom Brikovih dovela Ljiljina mlađa sestra, budića francuska spisateljica Elza Triole. Gost je domaćinima pročitao svoju futurističku poemu “Oblak u pantalonama”. Sve vreme gledao je u Ljilju koju je na kraju zapitao: “Mogu li da ovo posvetim Vama?”
Tog istog dana Majakovski je uzbuđeno poverio svom prijatelju Korneju Čukovskom kako je najzad sreo onu pravu, neponovljivu, jedinu ženu svoje mašte. Potom je često posećivao Brikove.
Osip Masimovič mu je o svom trošku štampao “Oblak”, a na početku poeme je stajala posveta: “Tebi, Ljiljo!”
U sledećoj poemi “Flauta-kičma” pesnik već nije skrivao osećanja: “I nebo/što u dimu zaboravi da plavo je ikad bilo / oblaci dronjavi pogorelcima slični / u poslednju zure moju ljubav / što se tako sija / kao rumeni plamičak na jektičavom obrazu”( prev. B.R).
Od tog vremena sva svoja dela Majakovski je posvećivao samo Ljilji Brik.
U leto 1918. godine Majakovski je darovao svojoj voljenoj prsten na čijoj su spoljnoj strani bili izgravirani njeni inicijali LJ.Ю.B. To su ujedno i prva tri slova reči “ljubav” na ruskom (любовь). Izgledalo je kao neprekidno “ljubim”, dok je na unutrašnjoj strani pisalo “Volođa”.
Ljilji Brik je na početku prosto laskala pažnja talentovanog pesnika i ništa više od toga - ukoliko se ostalo ne podrazumeva. Ipak, nije mogla ostati ravnodušna prema strasti “genija”. Ona se toliko bila zaljubila u Majakovskog da se na njenu inicijativu slavni pesnik preselio kod Brikovih i živeo u istom stanu sa njima, a u martu 1919. su se zajedno preselili u Moskvu.
Taj “trojni pakt” imao je, razume se, i svoje osobenosti. Skoro je sigurno da seksa u troje nikad nije bilo. Ali je Ljilja imala intimne odnose sa obojicom, i sa mužem, i sa ljubavnikom.
Uostalom, Majakovski je ozbiljno smatrao Ljilju svojom ženom i često je javno o tome govorio.
U starijim godinama Ljilja Jurjevna je pričala pesniku Andreju Voznesnskom: “Volela sam da vodim ljubav sa Osjom. Tada bismo zaključavali Volođu u kuhinji. On je vriskao, hteo je k nama, lupao po vratima i plakao”.
Vatrena Ljilja je krajem 1922. godine počela da se hladi prema Majakovskom, pa je čak ironično pričala: “Volođa je takav jadničak, čak mi priređuje scene vernosti”.
Ljilja se počela upuštati i u druge ljubavne avanture. I Majakvski je, takođe, imao druge žene. U junu 1924. godine napisao je: “Sad sam slobodan od ljubavi i od ogovaranja”.
Međutim, to nije bila istina. On je nastavio da voli Ljilju - to je postala konstanta celog njegovog života...
Postajući u to vreme najuspešniji sovjetski pesnik, Majakovski je praktično izdržavao porodicu Brik. Finanasirao je njihova putovanja u inostranstvo, kupovao Ljilji garderobu, čak joj je poklonio i automobil... Nije bio u stanju ništa da odbije voljenoj ženi i pri svemu tome je osećao Brikove kao svoju porodicu.
Poslednji put se Majakovski video s Ljiljom 18. februara 1930. godine pred odlazak bračnog para u inostranstvo. A 15. aprila dobili su u Parizu telegram da je Majakovski dan ranije izvršio samoubistvo.
Ljilja Brik je teško podnela smrt bivšeg ljubavnika. Bez obzira na to što joj nije bio jedina ljubav u životu, on je joj je bio veoma blizak.
Posle nestanka Majakovskog, Ljilja Brik se posvetila očuvanju uspomena na velikog pesnika - bavila se izadvanjem njegovih dela, osnovala Muzej Majakovskog na Hendrikovom prelazu, pisala o njemu članke i memoare.
U svom dnevniku je 1970. godine napisala: “Sanjala sam - svađam se s Volođom zbog toga što se ubio, a on mi je s takvom nežnošću stavio pištolj u ruke rekavši: ‘Svejedno je, i ti ćeš to isto sama uraditi’”.
San je ispao proročki. Dana 12. maja 1978. godine Ljilja Jurjeva pala je u svom domu i slomila kuk, što ju je do kraja života prikovalo za postelju. A 4. avgusta u dači u Peredilkinu uzela je prekomernu dozu lekova za spavanje.
Shodno zaveštanju, telo joj kremirano i pepeo razbacan po poljima Podmoskovlja.
Muza Majakovskog plašila se da će se posle njene smrti naći neko ko bi poželeo da oskrnavi njen grob.
Pogrešila je - njeni poklonici su postavili na rubu obližnje šume ogroman “nadgrobni” oblutak sa njenim inicijalima preuzetim sa prstena Majakovskog - L.Ю.B.
Branko Rakočević