Dramaturškinja, rediteljka i performerka Maja Pelević, autorka niza drama koje su tematizovale ključne probleme srpskog društva u protekloj deceniji (Pomorandžina kora, Ja ili neko drugi, Moje nagrade, Oni žive...), smatra da je mentalno zdravlje ljudi ključna tema kojom se moramo svi baviti, na čelu sa državom kojoj je to morao da bude prioritet još davno pre pandemije – zbog svega što smo preživeli 1990-ih i nakon njih. Maja Pelević i sama se već neko vreme izmestila u Bečiće u Crnoj Gori, jer joj to primorsko seoce više odgovara i za život, i za rad nego srpska prestonica. U intervjuu za SEEcult.org, Maja Pelević navodi da je bavljenje mentalnim zdravljem naročito važno u liberalnom kapitalizmu, čiji je sistem, a posebno njegova verzija u Srbiji, napravljen tako da čovek nema vremena da misli o bilo čemu drugom osim o tome kako da prehrani porodicu i gde da spava. Zbog svakodnevne centrifuge, nema vremena da razmišlja o drugom čoveku, solidarnosti, a tek da nešto besplatno uradi za dobrobit društva – to je čista utopija. O utopijama, pak, treba razmišljati, jer je to način za borbu protiv svega, a i ljudi moraju imati nadu, smatra Maja Pelević, inače članica koordinacionog tela Pokreta za demokratizaciju Evrope DiEM25 Janusa Varufakisa.
Što se umetnosti tiče, Maja Pelević smatra da nijedna umetnost nema smisla ako je bilo ko u procesu njenog nastanka na bilo koji način bio ugrožen. Istovremeno, smatra i da nijedna umetnost koja nije i samokritička nema smisla. Veruje i da je pozorište koje ne propituje život besmisleno, zbog čega joj nije bilo žao kada je nestalo tokom pandemije u svom izvornom gledalac-izvođač obliku, jer je već bilo izgubilo smisao. Za Maju Pelević trenutno je najveće pozorište – od većine toga što vidi na našim scenama – borba protiv Rio Tinta.
– Svako čupavo vreme za pisca je dodatno izazovan fenomen za razmišljanje. Kako je ovo pandemijsko izgledalo u Vašem slučaju, u posve običnom životu, za Vas lično. Osim toga što smo, najočiglednije, (bili) životno ugroženi, šta je još (bilo) ugroženo?
Maja Pelević: Kada je krenula pandemija, u mojoj okolini u prvo vreme nisam imala ljude koji su se razboleli. Nisam znala nikoga ko je od virusa preminuo. Tek posle su bolesni i preminuli postali realnost okruženja svih nas. I ljudi su se uplašili tek tada kada su u svojoj blizini osetili da pandemija zaista postoji, a do tada smo svi pomalo živeli kao u nekom Diznilendu, distopijskom filmu u kojem ti zapravo ni ne znaš šta ti se dešava i onda je svako na svoj način pokušavao da izađe na kraj sa tom novom realnošću, kako smo je zvali – novom normalnošću. U prvo vreme mi je to delovalo zanimljivo i inspirativno, jer sam se bukvalno osećala kao u nekom distopijskom zombi filmu. Onih dana kada su lokali bili zatvoreni, svi smo bili kao na nekoj ustaljenoj traci. Ja sam se prijavila da po Dorćolu, gde živim, šetam komšijske pse. Primetila sam tada rađanje komšijske solidarnosti. Ljudi su tek tada, kada su imali vremena da to i primete, postajali svesni nekog starog komšije kome je potrebna pomoć. Pozitivno u svemu je bilo, dakle, to što smo svi imali više vremena da se bavimo nekim stvarima kojima bi i inače trebalo svakodnevno da se bavimo, a to je, između ostalog, i solidarnost među ljudima na koju smo zaboravili. Imali smo vremena za čitanje, samorefleksiju, ozbiljna razmišljanja o svetu, posebno u ovom kapitalizmu u kojem živimo, koji nam ne daje vremena da temeljno preispitamo bilo šta u svom životu. Primetila sam, takođe, da sam se slobodnije osećala za vreme karantina nego pre i posle njega, jer mi je karantin dao izvestan prostor slobode. U toj neslobodi smo shvatili koliko smo zapravo neslobodni i to je bilo strašno oslobađajuće kao neko otkriće. Nisam nikad bila u zatvoru, samo sam slušala priče ljudi koji imaju to iskustvo, koji kažu da su se u zatvoru osećali slobodnije nego napolju. Po izlasku iz zatvora osetili su neku vrstu ljudskog ponašanja koju su inače prestali da osećaju u zatvorenom prostoru. Zato mi je, kada posmatram pandemiju, najzanimljiviji taj neki odnos zatvorenosti i otvorenosti, slobode i neslobode, i samo preispitivanje oko toga da se mi nalazimo u nekom kao slobodnom svetu, a neverovatno je koliko smo ludo neslobodni. I tek kada su nas zatvorili, postali smo svesni veličine naše neslobode. Svi smo to znali u teoriji, ali smo tek tada to i doživeli.
– Pomenuli ste empatiju i komšijsku solidarnost koje su se pojavile tokom epidemije. Jeste li tu vrstu buđenja empatije osetili na širem planu, na višem organizacionom planu zvanom država?
Maja Pelević: Kada govorimo o tome da li je naša država nešto učinila za svoje građane, tu moramo da pogledamo šta se desilo na svetskom nivou. Mi smo mala država koja radi slične stvari kao velike, koja pravi slične greške. U pandemiji smo mogli da vidimo koje su države i na koji način bile pripremljene za nešto tako, kao i koje su države bile spremne da budu solidarne sa ostalima. Ispostavilo se da su neke države koje su imale dobar zdravstveni sistem samim tim već bile bolje pripremljene za epidemiju, skandinavske zemlje npr, koje su mogle da kažu da hoće imunitet krda, ali sa svešću da će – za razliku od nas, koji nećemo – imati gde da smeste sve zaražene.
Sistemi su sasvim drugačiji, a što se našeg tiče, tu se video apsolutni kolaps. Odmah smo videli da država nije bila spremna. Znamo da se sa uništavanjem našeg zdravstvenog sistema počelo davno, a kulminacija njegovog raspada pred našim očima desila se upravo u pandemiji, i to ne zbog ljudi koji tamo rade, već zbog uslova u kojima se radi. Mi smo imali ogroman broj smrtnih slučajeva među zdravstvenim radnicima jer su bili takvi uslovi. S druge strane, čini mi se da je ojačao privatni sektor. Mislim da je jedna od posledica ove pandemije da će državni sektor još više da propada, a privatni da jača, što apsolutno ne znači da time jača i kvalitet medicinske usluge. Mi smo, kao država, ovom pandemijom još više ušli u taj neoliberalni model koji je jako loš, koji se i u svetu pokazao kao loš. Očigledno je da su države koje imaju jako zdravstvo prošle mnogo bolje u ovoj pandemiji nego one koje imaju privatno zdravstvo. Videli smo šta se desilo u Americi. Naša država nije ušla pripremljena u sve ovo, niti će posle ovoga, kao neko dobro iskustvo, nešto da nauči iz svega. Primetili smo koliko je privatnih klinika u međuvremenu niklo, koliko privatnih laboratorija, a medicinski radnici dobili su tek minimalno povećanje plata. Znam nekog ko radi u bolnici u Batajnici kome je, umesto povećanja, plata skresana. Strašni su bili slučajevi eksploatacije zdravstvenih radnika.
Što se kulture tiče, to je naravno naša borba, i u tom smislu Udruženje dramskih umetnika se izborilo da dobijemo neku pomoć jer dugo nismo mogli da radimo, posebno mi samostalni umetnici koji nismo mogli da prihodujemo. Dobili smo minimalno da preživimo. Ipak, najgore su prošli oni koji nemaju status samostalnog umetnika, a takvih je mnogo, oni nisu dobili nikakvu pomoć, samo ono što su svi građani Srbije dobili, od čega opet nije moglo da se živi. Čini mi se da je sve to zajedno bilo malo sklepano – neki do nas su uspeli da prođu taj period sa najmanje posledica, ali gomila slobodnih umetnika bez statusa su jako loše prošli. Bili su, doduše, neki fondovi solidarnosti, ali to je opet bila naša unutrašnja borba, a ne sistemska stvar.
– Bilo bi logično da je u vanrednim situacijama kakva je epidemija, država korak ispred, da planira neke korake, da ima neku viziju, da se pripremi koliko je moguće za neke moguće ishode, u tom smislu bi u ovom trenutku uveliko morala da misli o mentalnom zdravlju građana...
Maja Pelević: Naša država generalno nije zakoračila u sferu mentalnog zdravlja, čak ni u onom delu koji nema veze sa ovom pandemijom, a koji je i te kako važan i njime se odavno trebalo početi baviti, a to je sfera mentalnog zdravlja ljudi posle trauma devedesetih i rata. Sada imamo i novo poglavlje, a to je kapitalizam koji, ako nešto zaista ugoržava, to je mentalno zdravlje ljudi. Ljudi non-stop rade kao na traci, ne mogu da dođu do daha, a kamoli da se bave mentalnim zdravljem, koje, naravno, utiče i na fizičko zdravlje. Država se ne bavi mentalnim zdravljem, postoje pojedinci koji se bave, ali to je luksuz. U osnovnim i srednjim školama institucija psihologa se uopšte ne shvata tako ozbiljno kako bi trebalo, da ne pričam o preduzećima i firmama. Ko ima para – može da ima terapeuta, a ostali... Što nikako nije dobro, jer tek će u narednim godinama doći do famoznog PTSP-a. Mi nećemo osetiti posledice epidemije u prvih par meseci po njenom završetku, već ćemo ih osetiti kasnije i osećati godinama – posledice će tek biti vidljive kada krene opuštanje. Na sve to, mi smo potpuno zaboravili na ekonomsku krizu, niko ne govori o tome šta nam sledi, mi krizu još nismo ni videli, a ona se događa i tek će se događati.
– Da li primećujete da, kada govorimo o Ministarstvu kulture i informisanja, govorimo uvek samo o podršci umetnicima, o novinarima ne govori niko, pa čak ni sami novinari... A bilo bi logično da se govori, zar ne, jer je to ipak i Ministarstvo informisanja? Bilo je i frilens novinara koji su ostali bez posla, smanjena im je plata, novinari kulture praktično nisu radili jer kulture nije bilo. Ukratko – i mnogim novinarima bila je ugrožena egzistencija...
Maja Pelević: Osvešćujem to tek sada dok mi govorite... Bez želje da branim Ministarstvo, samo glasno razmišljam: možda su išli nekom – očigledno ne do kraja tačnom logikom – da novine nisu bile zatvorene, da su mediji postojali, za razliku od pozorišta koja nisu radila, pa su pomogli umetnicima. Verujem da je u pandemiji obim posla nekim novinarima, npr. koji prate kulturu, smanjen, da su ljudi i tu ostajali bez posla, da im je bila ugrožena egzistencija... I da su posebno bili ugroženi frilens novinari...
– Primećuje se i to da se ne vraća na staro ono što je pre epidemije bilo dobro, nego se sa izgovorom pandemije krnji to staro dobro...
Maja Pelević: Ništa se i neće vratiti na staro u nekom dobrom smislu. Posmatram to na planu pozorišta, na primer. Od kada su se pozorišta otvorila, a svi smo se pitali hoće li preživeti pandemiju – to je bilo glavno pitanje, jer sve je krenulo onlajn... Gledali smo u realnom vremenu “Višnjik” Boba Jelčića na Bitefu, pa i ja sam sa mojim kolegama u Bitefu i u Atelju 212 uradila predstave o pandemiji. I dopale su nam se te nove forme. Neko je mogao da pomisli – pa bože, ovo je “pravo pozorište”, što bi se reklo pozorište koje bi gledala visoka srednja klasa! I onda shvatiš da pozorište još mnogo pre pandemije više nije imalo tu vrstu strasti koju je nekada imalo, da ono više nije bilo nešto što su mogli da gledaju svi slojevi društva, gde su mogli da se preispituju razni problemi, već da postaje mesto gde se nose lepe toalete, gledaju građanske predstave kojima se ljudi smeju, koje ljude zabavljaju da im prođe veče. Shvatiš da pozorište postaje građanska institucija u kojoj niko neće mnogo da se pita, da se nešto zabrine, već mesto za hleba i igara. Eto, u to se pozorište bilo pretvorilo i zato mi nije bilo žao što takvog pozorišta nema. Što se mene tiče, moglo je da umre kao takvo i o njegovoj smrti sam na prvom pandemijskom Sterijinom pozorju imala elaborat. Da se razumemo, nemam ništa protiv scene kutije, tu može svašta da se desi, ali sam i dalje kod toga da je besmisleno ono pozorište koje služi ničemu, u kojem ti je svejedno da li si otišao u šoping u “Zaru” ili na predstavu, jer ti se bukvalno desi podjednaka vrsta ničega. Bilo mi je zanimljivo da gledam hoće li se desiti ta neka vrsta reseta, da vidimo hoće li se ljudi vratiti u pozorište.... I nije se baš mnogo ljudi vratilo u pozorište. Nemam utisak da su ljudi jedva čekali da se otvore pozorišta. Možda je dosta njih pomislilo – pa ovo nam ne treba... I možda nam stvarno i ne treba više ta vrsta pozorišta. Možda je vreme da totalno umre, da postane neka muzejska umetnost, a da se onda stvori neka nova vrsta pozorišta, u kom god obliku, koje će da bude neki put vraćanja narodu. Meni je u ovom trenutku veće pozorište borba protiv Rio Tinta nego što mi je većina stavri koje se dešavaju na našim scenama. I nije to samo u Srbiji, to se vidi i po predstavama koje dolaze na Bitef. Vidiš da se dešava neka vrsta smrti pozorišta, smrti smisla u pozorištu kakvo smo do sada znali.
– Zbog čega je to tako?
Maja Pelević: Pandemija je osvestila i to da mi nemamo vremena da se ozbiljno bavimo kulturom, jer smo u mašini. Nije normalno da za mesec i po dana napraviš suvislu predstavu i da već narednog meseca uđeš u neki novi proces. To je prekratko vreme da ti smisliš nešto pametno i da nađeš jezik za to tako da se tiče publike. S druge strane, većina nas ide iz projekta u projekat da bi mogla da preživi. Kad se desila pandemija, kada smo radili predstavu, npr. tu u Atelju 212, imali smo mnogo vremna, radili smo je pet meseci i onda sam shvatila da je vreme jedini način da napraviš nešto suvislo. Možeš ti da napišeš fenomenalnu dramu za tri dana ako te pukne inspiracija, ali si prethodno morao da razmišljaš o tome, da čitaš... To je očigledno najveći problem da se mi bavimo našim poslovima u vremenskom intervalu koji nije dovoljan, u kojem ne možeš da uradiš ništa ozbiljno, a tu je onda i pitanje etike... Jer, ako treba da uzmeš poreske pare građana Srbije da bi se bavio umetnošću i kulturom, koja je suštinski neisplativa, moraš tom narodu čije si pare uzeo da daš nešto što je kvalitetno, što će im zaista značiti, a to nije neka serija ili komedija koje vređaju inteligenciju. Zabavu mogu sebi da dopuste privatna pozorišta, ali državno subvencionisano – ono ne. Tu moraš dati nešto zauzvrat, tu se od nas očekuje kvalitetna umetnost.
– Neuobičajeno vreme kroji neuobičajene priče. Vi ih pišete, ujedno ste aktivista, bavite se humanističkim temama i liberalnim kapitalizmom... Koliko Vam kao teorija zavere zvuči da je ova epidemija neoliberalni ekspriment, proba da se vidi koliko možemo da izdržimo, šta sve možemo da istrpimo, koliko smo poslušni?
Maja Pelević: Postoje razne teorije zavere kako je do virusa došlo, ovako, onako, prirodno – a “prirodno” je inače reč od koje se nakostrešim, jer danas više ništa nije prirodno. Mi ne treba da se bavimo kako je virus nastao, jer verovatno nikada nećemo ni saznati prirodu početka ovog virusa. Mnogo je važnije posmatrati način na koji su zemlje postupale kada je virus došao do ljudi. Bilo je zanimljivo gledati, osećala sam se kao u kakvom neverovatnom eksperimetnu, kada sam u roku od dva dana u Srbiji – koja nije neka Nemačka u kojoj se poštuju zakoni – primetila da su ljudi počeli da nose maske, da stoje mirno u redu, stavljaju rukavice, da poštuju te rituale kada uđu u kuću, da poskidaju sve i odnesu na balkon. Već posle tri dana ponašali smo se kao da smo iz “Sluškinjine priče”. Zaista je neverovatno kako su se ti rituali brzo proširili. Mi na neki način volimo te rituale, da nam neko kaže šta da radimo. I tek onda su krenule pobune: ovi neće ovo, oni neće ono, neće maske, neće vakcine... Što se tog dela priče tiče, to uvek može podvesti pod case study ljudske prirode.
Od toga mi je zanimljivije to što se vidi na koji način su neka, uslovno rečeno demokratska društva, potpuno pala na testu demokratije, pre svega Amerika, pa i mnoge zapadne zemlje. Došlo je do potpunog zatvaranja u svoje zemlje-nacije. Projekat EU je dezintegrisan, svaka država je mogla da odluči koliko će i kako uzeti vakcina, kako se ulazi u nju, pod kojim uslovima ili ne ulazi... Ceo koncept EU je potpuno pao u vodu. Da ne pričam od odnosu severa i juga, i naravno da virus mutira u Africi kad oni nemaju ništa. Tek tu je došlo do jednog potpunog civilizacijskog kolapsa. Meni je to zanimljivije od teorije o čipovanju, koja mi je smešna, jer mi smo već čipovani – svako ko ima ajfon je čipovan, nosimo ga svakog dana, ubacujemo podatke u njega, imamo elektonske lične karte... Pitanje je vremena kada ćemo i bukvalno biti čipovani. I to je najmanji problem. Veći mi je problem i fenomen kako je ceo civilizacijski projekat demokratije, unije, solidarnosti, pomoći, slobodnih zemalja, slobode uopšte, potpuno devalvirao, propao. Na primer, niko ne priča šta se dešava sa Australijom, oni su tamo u totalnoj blokadi, a ljudi to ne prate. To je do juče bila obećana zemlja. Znam mnoge ljude koji su do skoro hteli tamo da odu, a ispostavlja se da je tamo neka potpuno sumanuta diktatura, gora nego igde u svetu. Ovaj film “Don't Look Up”, koji je nedavno izašao, do pandemije bi izgledao kao najveća naučna fantastika, ali sada ne izgleda uopšte nerealno da se neki meteor ne može uputiti ka nama. Dakle, meni je uvek to globalno zanimljivije za posmatranje, a to što je kod nas uvek neko dodatno ludilo, to je već neka druga stvar.
– Pominjali ste približavanje pozorišta građanima, narodu, publici, jer se odrodilo od njih, i od sebe... Jesu li se intelektualci koji bi uvek trebalo da budu ispred građana ili naroda, tokom epidemije približili građanima, ili im je pandemija omogućila dodatno distanciranje od svetine i sigurno ušuškavanje u neki salonski anarhizam na Tviteru npr?
Maja Pelević: Nemam društvene mreže i slabo čitam domaću štampu, te u tom smislu tendenciozno ne pratim šta rade srpski intelektualci. Tokom pandemije prilično sam se zatvorila, družila sam se samo sa najbližim ljudima. Iskreno, nemam pojma šta rade ljudi na Tviteru i ne znam jesu li se intelektualci približili narodu. Komuniciram sa nekih par ljudi i ne gledam šta ti drugi rade.
– Vrlo je zanimljivo kroz Vaše dramske tekstove pratiti koje su vas teme zanimale, kako ih birate u kontekstu društva u kojem živimo, od “Pomorandžine kore” koja se bavila imperativima lepote i pozicioniranja u društvu zahvaljujući njoj, preko zlostavljanja u “Ja ili neko drugi”, što je bio odgovor na slučaj Nataše Kampuš, do “Oni žive” – priče o višestrukim političkim identitetima. Kako se neka tema u Vašem slučaju markira kao etički imperativ?
Maja Pelević: Kada sam krenula u ovaj posao bilo mi je bitno da se bavim temama sa kičmom. Svoj poziv nikad nisam shvatila kao bavljenje nekom fikcijom – sednem ja i napišem nešto samo da bih pisala. Uvek me zanimala konkretna tema, kroz koju bih progovarala o nekim stvarima koje me u tom trenutku muče. Kada sam radila “Pomorandžinu koru”, ja sam to proživljavala. Nikada nisam volela didaktičku umetnost, da se ti staviš po strani, da budeš neki kritičar društva, a ti si kao predivan i prepametan. Meni je to nemoralno, jer svi mi negde i te kako imamo loše delove sebe. Ne možeš ti kritikovati ni kapitalizam, a da ne osećaš da si učesnik u njemu, da ga pomalo i voliš. Recimo, kada smo Olga Dimitrijević i ja išle u Koreju da bismo posle napravile predstavu o tome, mi smo tamo išle kao levičarke, ali levičarke Evropljanke koje su imale para tamo da odu. Mi smo na kraju u toj konstelaciji kritikovale sebe. Isto je bilo kada smo se Milan Marković i ja zarad predstave “Oni žive” učlanjivali u sve moguće partije. Mi smo i kroz taj projekat raskrinkali ne samo partije, nego i delove sebe koji su spremni na kompromise – da se prodamo, jer to non-stop radimo. Mislim da nijedna umetnost u kojoj sam sebe ne kritikuješ, u kojoj se postavljaš izvan svega toga, ne može biti dobra. Ne zaboravimo da svi stalno pravimo male kompromise da bismo sebi nešto priuštili.
– Tokom pandemije, neko se preispitivao – bar volimo tako da mislimo, neko je nekoga tukao, dok se neko ohrabrio da progovori da je bivao zlostavljan. Mi svakodnevno osećamo silnu agresiju u običnoj komunikaciji među ljudima, a dolaze nam izbori i ponovo vreme dodatno povišene temperature. Paradoksalno, u takvoj atmosferi društvenog pritiska, danas teško da može da se regrutuje solidarnost, da se integrišu levičarske ideje pravde, slobode, jedankosti, uzajamnosti, empatije...
Maja Pelević: Danas je generalno problematično goviriti o levici. Vrlo često se pitamo šta to danas znači? Toliko je izlizana da vrlo često, kad izgovoriš tu reč, pomisliš: “Bože, gospode!”. Pre bih rekla da su to neke komunističke ideje, uzela bih reč “komunistički”, jer ona nije toliko izlizana kao “levica”. Danas je jako teško integrisati prave komunističke ideje. To bi podrazumevalo razne vrste odricanja na koje često nismo spremni jer smo se ušuškali u kapitalizam. Postoje stvari koje svima nama, koji se nazivamo levičarima, u tom kapitalizumu odgovaraju. Gledam i po sebi – ja sam članica Varufakisovog pokreta DiEM25, u koordinacionom kolektivu sam, i onda imam priliku da vidim kako funkcioniše jedan pokret koji je zapravo zaista pokret, i koliko tu ima problema sa kojima se suočavamo na idejnom i ideološkom planu, šta znači biti levičar danas. To je kompleksno pitanje u svakom segmentu života. Koliko si spreman da se odričeš za kolektiv? Da li bismo bili spremni da postoji neka vrsta svojine na koju imaš pravo, a dalje od toga ne, šta je višak vrednosti, koliko bi ti smeo da poseduješ, a ovaj drugi da ne poseduje ništa? Koje vrste stvari bi morale po svaku cenu da budu javne? Svi se slažemo da zdravstvo mora da bude dostupno svima, da bi obrazovanje trebalo da bude dostupno svima. Da li bi stanovanje trebalo da bude dostupno svima? Da li da svi imaju najniži dohodak? Koje je najniža plata, gde mi sve treba da plaćamo porez da bi to išlo u državnu kasu odakle bi se dalje distribuiralo svim građanima na određen način i šta treba da bude besplatno? I da li da se deca odmalena, dok stasavaju u buduće građane, uče vrednostima i solidarnostima kojima su učeni naši roditelji? Zašto danas ne postoje javne akcije, zašto danas ne radimo neke stvari isključivo za dobrobit društva, da li je to nenormalno? Ja živim u Bečićima i ovde se dešava da njihova “Čistoća” ne radi svoj posao, ali onda se ljudi sami, preko Fejsbuka, organizuju za čišćenje plaže, organizuju ga Rusi: skupimo se na plaži i idemo lagano, metar po metar i očistimo plažu. Čiste građani, Rusi, ne lokalci. Zašto, na primer, nema takvih akcija? Je li to sramota, da li to ne treba raditi besplatno? Levičarska je ideja da neke stvari treba raditi za dobrobit društva, solidarno, i kada bi svaki čovek uradio neku stvar besplatno za javno dobro, to bi već podosta doprinelo društvu. Ali nas uče da svi treba sve da naplatimo. Meni se čini da ove buduće generacije po školama uče da budu mali preduzetnici, uče da sve unovče, da sve treba da se plati – nema besplatnog. S druge strane, postoji problem da, kada radiš svoj posao, moraš da se boriš da te plate. Moraš se izboriti da ga radiš za pare koje su normalne. Ja verujem da bi ljudi radili besplatno za dobrobit zajednice ako bi imali osiguranu egzistenciju, jer bi im onda neke važne stvari bile zagarantovane. Danas kada se ljudi bore za golu egzistenciju ne razmišljaju o tome da pomaže društvu, bore se za porodicu da imaju šta da jedu i gde da spavaju. Ceo sistem je i napravljen tako da ti ni nemaš vremena da misliš o bilo čemu drugom, da ljudi gledaju kako da bukvalno prežive. Nisu ljudi loši, sistem ih je takvim napravio.
– U Subotici je nedavno u “Deže Kostolanjiju” bila premijera predstave po Vašem tekstu. Ko su te “Poslednje devojčice”?
Maja Pelević: Kokan Mladenović i ja smo za vreme pandemije pričali o raznim temama koje su nas se ticale, a za ovaj konkretno komad inspirisala nas je surogat klinika za oplodnju u Ukrajini. Ta tema pokreće gomilu pitanja, oko reprodukcije, produkcije, majčinstva, da li su deca postala roba... Krenuli smo od teme produkcije i produkcije novih bića, a došli do priče o patrijarhatu i kako su žene generalno eksploatisane kada su njihova tela u pitanju. Ta priča je čak možda i neki nastavak teme “Pomorandžine kore”, samo korak dalje. Nije više stvar lepote, odnosno da izgledaš i ponašaš se na određeni način, već je to postalo stvar toga da li treba i da se reprodukuješ na određeni način. Ne mislim samo na rađanje deteta, nego i na rađanje određenih patrijarhalnih ideja koje se od tebe očekuju. To je bilo polazište, a predstavu smo radili kao kamernu operetu. Irena Popović je uradila fantastičnu muziku, i taj proces je bio nešto što ja jako volim u pozorištu: prava autorska saradnja. “Poslednje devojčice” jesu neka optimistična ideja nekog budućeg boljeg čovečanstva. Napisala sam im neočekivani hepiend, možda i pod uticajem Olge Dimitrijević koja tvrdi da je jako bitno da govorimo i o utopijama, a ne samo distopijama, jer smo mi dužni ljudima da pružimo utopijsku viziju boljeg sveta za koji se vredi boriti, jer je to jedini način na koji možemo da se borimo.
– Mora li se svakodnevno pisati da bi se dobro pisalo, da pisac ne "zarđa"?
Maja Pelević: Pisanje jeste vrsta zanata. Dešava se da nekad nešto moramo da pišemo svakodnevno – dobiješ neku seriju i moraš je pisati svakodnevno. Svako, međutim, ima svoj način rada. Ima ljudi koji pišu svakodevno. Ja, konkretno, ne. Više razmišljam, čitam, i kontempliram nad nekom idejom. Dramu napišem za nikad duže od dve nedelje, prvu ruku, a onda neko vreme posle to glancam. Svako ima neki svoj način kako procesuira neku ideju.
– Na čemu trenutno radite?
Maja Pelević: Opet sa Olgom Dimitrijević, na isti način kako smo radile i predstavu o Koreji. Sada ćemo se baviti temom žena u kulturi – zbog čega i na koji način su žene mnogo manje zastupljene u pozorišnoj umetnosti. Napravile smo jedno istraživanje koje traje. Iznenađujuće je koliko je malo žena u teatru, a režiju upisuju maltene 50:50 u odnosu na muškarce. Manje su plaćene, manje zastupljene na velikim scenama. Bavićemo se i određenom vrstom pokušaja da se u autorske ugovore ubace neke stavke na temu raznih vrsta zlostavljanja u teatru. Koje su to granice koje ne bi smele da se prelaze. Ne govorim o silovanju, već o raznim drugim vrstama zlostavljanja. U teatru postoji ta neka institucija velikog reditelja koji može da radi šta hoće, i kod nas, i u svetu, što se primećuje u kontekstu MeToo pokreta. Istraživački deo našeg projekta uključivaće razgovore sa upravnicaima pozorišta, rediteljima... Nadam se da ćemo ga završiti tokom ove godine.
– Pomenuli ste instituciju reditelja koji se bespogovorno sluša. U taj kontekst uklapa se rečenica iz jednog intervjua Olivera Frljića koji je rekao da živimo u društvu u kojem je nasilje u pozorištu legalizovano ukoliko vodi dobroj predstavi. Prema Vašem iskustvu, ima li istine u tome?
Maja Pelević: Apsolutno ima, nažalost. Pod kapom velikog umetničkog dela jako dugo opravdavale su se razne stvari, razne vrste zlostavljanja. Govorile smo o mentalnom zdravlju: niko se ne pita ko i na koji način, i sa kojim posledicama iz takvog procesa izlazi, i da li je umetnost vredna toga, i da li je to umetnost ako neko iz tog umetničkog procesa koji vodi do dela, koje za publiku može da bude vrhunsko, izađe psihofizički oštećen? Možemo li onda da govorimo o umetničkom delu? To je onda isto kao i pitanje možemo li da govorimo o velikim piscima koji podržavaju ratne zločince, ili pisce u čijim se delima to ne vidi, ali su oni (bili) simpatizeri zločinaca? I da li ti imaš odgovornost da stvaraš ne samo dobru umetnost, nego i da se pitaš kako je stvaraš, kako ti procesi izgledaju, da li ljudi iz tih procesa izlaze istraumirali, što po mom mišljenju ne bi smelo. Zašto bi neko nekog maltretirao na sceni, postoje manje ili više osetljivi ljudi, posebno u pozorištu. To je vrsta umetnosti gde su mnoge intimne stvari vrlo otkrivene i može doći do ozbiljnih problema ako se ne postave granice do kojih sme da se ide. Maltretiranje zarad nekog velikog dela kojem će se publika diviti za mene je nedopustivo. Znamo neke velike reditelje za koje se posle ispostavilo da su radili razne stvari da bi došli do cilja, ponašali su se maltene kao Makijaveli – cilj je opravdavao sredstvo. Ja se sa tim ne slažem. To je isto kao pitanje koju vrstu borbe ćemo u budućnosti imati da se takve stvari ne bi događale. Da bi se svet menjao – moraju da se menjaju svi delovi tog sveta, pa i načini kako stvaramo umetnost. Ne mislim da je dobra ijedna umetnost u kojoj je čovek mučen, ponižavan i ugrožavan. Ne bih podnela da uradim predstavu koju će publika voleti, a da znam da je bilo ko od mojih saradnika prošao neku traumu tokom procesa. Za mene bi bilo besmisleno da mislim da je ta predstava dobra. Umetnički se ne složiti, posvađati se – da, ali maltretirati nekoga da bismo dobili veliku emociju, besmisleno je. Postoje razni drugi način da se izazove i dočara neko emotivno stanje.
*Fotografije: Anđelko Vasiljević
(SEEcult.org)
*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund