• Search form

24.12.2008 | 14:46

MANIK: Umetnost služi opresivnom sistemu

Beogradski umetnici Marija Vauda i Nikola Pilipović, koji se proteklih desetak godina potpisuju kao MANIK, predstavili su se u Magacinu u Kraljevića Marka izložbom crteža “Manik Raw. Ep o nasilju”, kojom postavljaju neka od ključnih pitanja prirode čoveka i civilizacije uopšte, a u intervjuu za SEEcult.org, govore o snazi umetnosti, globalnoj moći, kapitalizmu i slobodi, pokretanju javnih diskusija i drugim angažovanim radovima, kao i o umetničkoj sceni i statusu umetnika.

MANIK: Umetnost služi opresivnom sistemu

Beogradski umetnici Marija Vauda i Nikola Pilipović, koji se proteklih desetak godina potpisuju kao MANIK, predstavili su se u Magacinu u Kraljevića Marka izložbom crteža “Manik Raw. Ep o nasilju”, kojom postavljaju neka od ključnih pitanja prirode čoveka i civilizacije uopšte, a u intervjuu za SEEcult.org, govore o snazi umetnosti, globalnoj moći, kapitalizmu i slobodi, pokretanju javnih diskusija i drugim angažovanim radovima, kao i o umetničkoj sceni i statusu umetnika.

- Izložbom u Magacinu ukazujete na destruktivnu prirodu čoveka i njeno ponavljanje, predstavljajući izabrana mesta dejstva i rezultate sile prava i moci koji su doveli, na primer, i do Gernike kao umetničkog dela. Kako vidite današnju globalnu umetničku praksu i snagu umetnosti uopšte u odnosu na tu zakonitost i stalnost nasilja?

M: Pravo i moć ili pravo na moć su najčešće izlike da se legalno ubija, siluje i prisvaja tuđe, drugo, drugačije. Pravo na fašizme. Umetnost služi opresivnom sistemu (kapitalizma) kao još jedna od njegovih potpora i samo u toj simbiozi traje, obnavlja se i opstaje. Između ostalog, i zbog toga je MANIK svoj rad nazvao tehne. *Teorija* je regionalni sistem borbe. Nasilja Moći (Prava sile) nema bez straha onih odozdo. Izložba o kojoj govorimo; ovaj tekst, MANIK… uspostavlja svoje mesto uprkos GEWELT-a i norme koja ga hrani i potvrđuje. Želja aktuelnog sistema je da više nema “Gernike”, proizvodeći ih u tolikoj količini kako bi se, najzad, spljoštila i ispraznila egzistencija, da bi se uspostavio memoricid i da bi se obeshrabrila i obesmislila aktivna refleksija i otpor. “Svet je logor sveta” - jedan je od radova koje smo objavili na Rhizome_Raw.

- Na delu radova koristite fragmente ikonografije popularne kulture koja s crtežima logorašica, dekorativnim spravama za mučenje i drugim motivima stvara snažnu, jezovitu i upozoravajuću ambijentalnu celinu. Da li se i kako se taj ep o nasilju koji ste prikazali može ikada završiti?

M: Likovi iz crtanih filmova ili stripova su “rođeni” u crtežu. Bilo bi teško naći u crtežu nekakav opšti lik sa kojim bi se gledalac odmah identifikovao bez ove metodologije. Popaj, na primer, nema iscizeliran karakter kao Miki Maus, pa je i njegova fizionomija pogodna za različite transformacije - od lika glupog diktatora do lika sadiste i silovatelja. Kod ovakvog izbora je važna brza identifikacija (shvatanje) radnje i likova. Ukoliko posle dođe i do refleksije o viđenom kao efekat dejstva svojevrsnog “estetskog viška vrednosti” - tim bolje. Takođe, i “Dekorativne sprave nasilja” su konture iz zbirke imaginarnog muzeja… “Sprave” su obesmišljene kao funkcionalni i utilitarni mehanizmi, one poseduju vizuelnu lepotu, njoj teže, dozivaju harmoniju, red i meru: svečanost. Pretpostavljamo da je nešto u strukturi genetskog zapisa čoveka sklono da u tuđoj patnji vidi lepotu (fenomen uživanja u predstavama nasilja, čak i dokumentarnim prizorima smrti). Lepota i smrt su bliski... Eros i Tanatos. Ep o nasilju će trajati dok je čoveka.

- Velika su očekivanja na globalnom nivou od političkih promena u SAD koje se za sada, međutim, najviše osećaju u vidu opšte ekonomske krize. Mislite li da određena promena strukture političke moći predstavlja osnovu za nadu u još neke promene na globalnom nivou?

M: Moći govoriti je jedan od vidova apliciranja “globalne moća”. Međutim, sam termin globalno i njegove izvedenice (globalizam, globalistički…) podložni su preispitivanju. Ako je “…svet globalno selo…” nije li tada svetska situacija u suštini lokalna? Centar ili *Središnji Subjekat* (po Habermasu to je SAD) ljušti se, sloj po sloj, otpadaju sa njega opsene i velovi, a pojavljuje se Praznina. Međutim, periferija još živi, po navici, inerciji - taj svoj umanjeni intenzitet, pozajmljeni ili plaćeni afinitet - život! Jer, kako kaže junakinja u “Blue Velvet”?: “Posadio si svoje zlo seme u mene”. Silne milijarde kojima Zapad pokušava da sam sebi ubrizga transfuziju razvodnjene krvi neće sprečiti da se ta praznina potvrdi. Globalizam je moćna iluzija - religija u kojoj se “Središnji Subjekat” trudi da nas ubedi da je on zamena za Boga (“ima neke poetske pravde u tome”, kaže Slavoj Žižek… o bombardovanju Srbije, ali zar Pravda nije inherentno poetska!) na zemlji pa se i ponaša biblijski - nezajažljivima, lopovima, ubicama, mešetarima, trgovcima(“negativnim” likovima) daje i velikodušno prašta, a dobrima, smernima, bolesnima, siromašnima (kakvo strašno nasilje se objavljuje u samoj poruci hrišćanstva) oduzima, iskušava ih i muči… Pa, ko je verujući, ko ne može u slobodi i sa mesta slobode - evo, izvolite. Jedan Mit zamenjuje drugi, jedna Istina drugu, a higijeničari i pravoverni službenici su uvek spremni da ubiju. Kapitalizam je formacija nalik čoveku. Njegov zadatak je da živi i on taj zadatak ispunjava: prosto, bez ometajućih refleksija o slobodi. Sa fenomenom smrti ili konačnosti kapitalizam ne zna šta da radi, tržište ne može ni tu malu prepreku da reši. Za sada on svoju “Smrt” izvozi u vidu ekspanzionističkih ratova, izvozi svoje bolesti, kooptira i pasivizira obode, ali zauzvrat, Smrt ulazi u sistem u vidu (ne)kontolisanog nasilja nad sobom i drugima kao tržišnih vrednosti. Koliko “centar” drobi i pokorava “periferiju”, toliko ova zauzvrat isto čini njemu.

Po Lumanovoj teoriji sistema, ukoliko se u kakvom sistemu pojavi greška tada celi sistem pada. Obama će pokušati da održi iluziju da se sistemu baziranom na market - trgovini - potrošnji i tome svemu prispodobivom čoveku bez subjekta, čoveku robu i čoveku robi - ništa ozbiljno ne dešava. U tom smislu naslućujemo da je on čovek konsolidacije i održanja “pravilnog kursa”, a ne čovek promena. Ako se sustav ipak dekonstruiše - deteritorijalizuje, svi zajedno ćemo imati priliku da učestvujemo u jednom, konsekventno - globalnom “svetskom” ratu u kome će izabrani, Ubermenshi, plavi sa plavim očima, ponovo, sa pravom sile, napraviti svoja staništa na nekoj drugoj planeti prethodno obezbedivši pljačkom i nasiljem nad svima drugima - prirodne resurse za sebe, kaže poznati naučnik, a “nečisti” će se ubijati do samoistrebljenja za čašu vode.

Ono što nas, ovde u Srbiji, treba da zaokuplja je kako Srbiji vratiti homo politicusa na mesto političara, jer proces izmeštanja “politike” na sve drugo, pa i na umetnost, samo da bi se, i tu, na tom mestu, “politika” ispraznila i rasteretila od efikasne, dejstvujuće vizije, aktivnosti - pokazuje svu svoju nemoć, jalovost i nekreativnost. Umesto zombiziranih masa koje fatalistički primaju realnost “kao da je od Boga (za)data”, umesto da tu realnost oblikuju prema svojim potrebama jednostavno, baš kako to potomci “kolevke” demokratije - Grci upravo rade, razvaliti ovu bruku u kojoj živuckamo. Za to je potrebna, savesnija, obrazovanija, življa - kreativna klasa… A toga nema. Srbija je okupirana i ponaša se kao u doba orijentalne despotije sa čitavim drangularijumom patologije u odnosima. MANIK je i u vreme šetnji 1996-97, i u vreme bombardovanja Srbije, bio za radikalniji protest i otpor do kraja, a ne za humoreskne, vickaste, domišljate i patetične govore i predaju. Jednostavno, to nije stvar pripadnosti bilo kojoj ideološkoj paradigmi koje se iovako, smenjuju. -

- Na neka od suštinskih pitanja kojima se bavi ova izložba pokušavali ste da ukažete i dosadašnjim radom, između ostalog i učešćem u različitim formama umetničkog delovanja i komunikacije na internetu. S obzirom na vašu višegodišnju saradnju sa Rhizome, kakva su vaša iskustva u pokretanju i vođenju diskusija i uticanja na javnost u tom pogledu?

M: Rhizome.org je MANIK-u poslužila da se igra na mestu demokratije. Kao u svakoj igri, potpuna ozbiljnost i temeljna komičnost se mešaju u nerazlučivu masu. Patafizika je najbliža istorijsko intelektualna formacija (u vremenu) kojom bi mogli da poredimo MANIK-ovo delovanje na Rizomu. Svakodnevni MANIK-ov performans u jednoj socijalnoj grupi koji ispituje norme mesta i gde su prekoračenja, šta grupa i sa kog mesta toleriše, šta je spremna da čuje a šta ne vidi, jer ne zna i jer živi na drugim mestima, u sasvim drugačijem rasporedu, strukturi i lancu, na drugačijem Telu. Pošto je to i bila namera, kroz dijalog - saznali smo mnogo o mestima sa koga govori, kako deluje i glasove kroz koje govori Centar, Imperija, njeno kapilarno, njeni ostaci i šumovi, šta toleriše, dokle i na koji način, čemu se divi, a šta prećutkuje i izostavlja - namerno. I na koje načine. Isto se uvek dešava, večni povratak; kroz dodatke, razlike, amandmane, na svakom primeru se potvrđuje uvek isto - ko je bliži centru moći, fizički bliži - taj je u prednosti koja je presudna bez obzira na kvalitet, afinitet, intenzitet… a ko je još i u službi zvaničnog znanja - tome i novac, društveni status, sva mesta. Potvrdilo se da, bez obzira na nove tehnologije, bez telesne komunikacije svaka, pa i najmanja moć traži od svojih potencijalnih podanika razmenu telesnih tečnosti koje su dokaz podaništva i neophodan ulog - pasvord u međusobnim obligacijama; danak u krvi, mokraći, znoju, izmetu, spermi - ili sve to zajedno. Nekome se MANIK-ova angažovanost, provokacija, rad na “kvarenju jezika” dopadao, mnoge je inspirisao, neki su to prezirali i ljutili se. Malo je bilo ravnodušnih i to je najveći uspeh i pouka koju smo baštinili od rada na Rhizomu.

- U Magacinu ste pokazali nekoliko desetina crteža, koji su samo deo radova nastalih u protekle dve godine. Kako biste opisali današnje produkcijske uslove i status umetnika u Srbiji?

M: Mladima koji se opredeljuju za neku od formi učestvovanja u umetničkom životu ne može se ništa zameriti, a jedino pitanje za njih bi bilo: “Kada misle da budu mladi,energični,buntovni,radni,radoznali I bez razloga?” i “Zašto propuštaju mladost?”. Odatle je i problem u institucijama koje uporno preslikavaju dezorijentisanu, drhtuljavu političku scenu današnje Srbije. U institucijama, ipak, sede samo ljudi i stvar je njihove lične procene (znanja, senzibiliteta i intuicije, čulnosti i profesionalizma) koja se zaodeva u političku odluku da li je ovaj ili onaj umetnik-ca ukalupljiv, građanski upristojen, da li “liči” na opis, da li je upotrebljiv, pa tako, npr. Kafka baš nikako nije ni “ličio”, ni bio upotrebljiv za svoje vreme: male, siromašne i nezrele kulture su izuzetno rasipne, i upravo zato ostaju male, jer neefikasno, sa glupog mesta! - ulažu (u svoje raspadanje, u ponavljanje i produžavanje svoje nezrelosti). Umetnici su pre svega glasači, politički su potrebni i ne radi se nikada o političkom, već o ekonomskom iscrpljivanju, izopštavanju, odbacivanju i izgnanstvu. MANIK je, i pored učestvovanja na najprestižnijim domaćim izložbama, pored bibliografije sa tekstovima većine relevantnih naših teoretičara umetnosti, na otkupu Gradskog Sekretarijata za kulturu odbijen pet puta, dakle onoliko puta koliko je konkursa za otkup i bilo. Pošto u Srbiji ne postoji “art-market”, MANIK je, faktički, na nekoj nevidljivoj, ali zato efikasnoj crnoj listi skoro svih imena i prezimena u institucijama kulture, medija, komisija, kuratora, kunstistoričara, novinara, tehničkih lica, čistačica, vozača, nosača.., koji se vrte u karuselu.

Kako drugačije objasniti taj objedinjeni gromoglasni profesionalni i ljudski, previše ljudski muk, tišinu koja govori o arogantnoj nepristojnosti i neotmenosti palanačkog uma na pitanja koja MANIK kroz svoju aktivnost - praksu i jezik, reči stvari - postavlja: o slikarstvu sa mesta slikarstva, o tehne.., o feminizmu sa mesta feminizma, o drugom.., o socijalno svesnom društvu.., o pobuni robova, o brujanju jezika na marginama, o uvek novim higijeničarima i tek probuđenim ekolozima.., o kućnoj radionici, o izmešanim polovima i identitetima, o memoricidu, o “nevidljivima” i “nečistima”, o “politici brige i prijateljskom mobingu, o fenomenima “noćnog portira” i kulturama “gosta i prijatelja” sa mesta “gosta” i sa mesta “prijatelja”. Dakle, nešto nije u redu sa MANIK-om, kao što “nešto nije u redu” sa Telom kome su spaljivane knjige, kao što “nešto nije u redu” sa Jevrejima, Romima, Palestincima, Iračanima, ženama-vešticama, izgnanima, bolesnima, siromašnima, invalidima, opljačkanima, ludacima, proročicama, umetnicima… - koliko rasizama, koliko fašizama prema nevidljivim, prljavim telima MANIK-a. Umetnik u teškom radu slobode i u otporu prema dominatorima i njihovim službenicima mora (ponovo) biti nepristojan i romantičan, sentimentalan i drzak, brižan i surov, nepotkupljiv i radan. Pošto je politikom moći instaliran neprekinut lanac nasilja incest, onda je stvar elementarne dužnosti i kulture biti bar odrešit i jasan prema silovateljima i trgovcima životima. Nekada je umetnost mogla da bude lepa, onda je trebalo da bude ružna, a kasnije - subverzivna. Sve se to uči. Ono što MANIK radi prepoznaće samo “prijatelji”. Izložbu u Magacinu smo napravili tako što smo sve materijalne troškove pokrili sami.

Izložba “Manik Raw. Ep o nasilju” otvorena je još danas u Magacinu u Kraljevića Marka, a s podnaslovom “svedočenja o nasilju, svedoci nasilja, mesta nasilja, politike nasilja...”, sastoji se od crteža nastalih u protekle dve godine, koji su postavljeni u blokovima, ali čine celinu koja postavlja, između ostalog, i pitanja šta ostaje posle nasilja u ime nasilja, šta ostaje posle čoveka, ko u ime čoveka i umesto čoveka… Ta pitanja su ilustracije i likovi dejstava, metastaze uvek novih/starih oruđa i novih/starih izvršilaca novo/stare destruktivne prirode čoveka. “Teme” crteža repetitivno pokrivaju delove zida Magacina - kao zid plača ili bedem razdvajanja, odnosno sugestija o repeticiji, ponavljanju i večnom vraćanju kao normativne snage samog fenomena (nasilja - zločina).

Marija Vauda i Nikola Pilipović rade u raznovrsnim medijima - od improvizacija bojom po galerijskim zidovima, radom na golom telu, instalacija sastavljenih od slika i skulptura do radova izvedenih u virtualnim medijima e-maila i weblogova. Aktivni su u srpskoj savremenoj umetnosti poslednjih 20 godina, a zajedno rade od 1993. godine, dok se od 1999. potpisuju kao MANIK.

Rade slike, skulpture, crteže, video, fotografiju, performans, tekst.., kao zasebna dela ili ih sklapaju u ambijent, instalaciju i javnu akciju. Od 2001. prisutni su na Rhizome.org, jednoj od najvećih net zajednica umetnika pri Novom muzeju savremene umetnosti (The New Museum Of Contemporary Art) u Njujorku, gde objavljuju web radove, teorijske tekstove, intervjue, polemike i eseje o umetnicima (Cris Ashley, Asco-o, Rob Myers, Julian Opie, Kinetoh, Dragan Petrović) i učestvuju u raspravi o pitanjima i mestu estetike, komunikacije, novih medija, dejstvu umetnika i umetnosti na globalnu umetničku i društvenu scenu.

Rezultat višegodišnjeg rada na Rhizome.org je sakupljen vizuelni materijal na blogu MANIK-a koji je ušao u arhiv New Media Art u tom muzeju, pod nazivom “Rhizome - Twice in Time” (http://TIIJA.blogspot.com).

Marija Vauda i Nikola Pilipović, čiji se radovi nalaze se i u Galeriji umetnika Portala SEEcult.org, pojedinačno su izlagali na mnogobrojnim samostalnim i kolektivnim izložbama u zemlji (Beograd, Novi Sad, Niš, Čačak) i inostranstvu (Slovenija, Bugarska, Holandija, Nemačka, Grčka...).

Među projektima koje su uradili kao grupa MANIK su “Od Kine do Banata” (akcija, 2001, Beograd), “Luxurious” (akcija u sklopu Manifeste u Frankfurtu, Beograd 2002, “Manik” (magazin br.1-5), “Verwerfung” (video, 2001), “Vegetable Life” (onlajn rad), “Intensive Care” (on 24h-online rad), “Intensive Care” (video, 2003), “Manik, the Missing People” (izložba - ambijent, 2004, Galerija ULUS, Beograd)“, “Manik, Full Size Image” (Likovna galerija KCB, Beograd, 2006).

Objavljivali su članke u mariborskom listu “Večer” (Kulturno pismo iz Beograda, 2001-2002) i ljubljanskom “Dnevniku” (mesečni dodatak Orbita, 2001-2002).

Marija Vauda (1961, Beograd) diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (katedra vajarstva, 1986), dok je Nikola Pilipović (1957, Kikinda) diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (katedra slikarstvo 1986).

Izložba MANIK-a u Magacinu organizovana je uz podršku SEEcult.org.

Vesna Milosavljević / SEEcult.org

Video
08.08.2018 | 23:49

VOĐENJE: Nagrada Mangelos 2018.

Vođenje kroz izložbu finalista nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2018. godinu, održanu u Galeriji Remont u Beogradu od 2. do 20. jula 2018.