Mariji Karaklajić nagrada Biljana Jovanović za 2021.
Nagradu “Biljana Jovanović” za 2021. godinu dobila je Marija Karaklajić za knjigu “Lice od stakla” u izdanju Arhipelaga, koja ispitujući granice žanra i dramskog pisma, predstavlja više od zbirke dramskih tekstova – kako je istakao žiri Srpskog knjižvenog društva.
To više, kako je naveo žiri, smešteno je “u sam događaj pisanja, jer njeni dramski tekstovi kao da se ispisuju izvan sebe samih, sveta i nas, u teskobnim imaginativnim prostorima onoga ‘preko’. Od uslovno rečeno istorijskog ‘dramoleta’, do provokativnih monoloških meditacija, od ‘sabranog’ do ‘rastresitog’ solilokvija, ili od psihopoetizovanog dramskog teksta do egzistencijalističkog trilera, ‘Lice od stakla’ zahteva isto tako ‘pomerenog’ čitaoca da krene u ove, uslovno govoreći, drame bez lica i to kao psihopatološki odraz savremenog društva bez lica”.
“Difuzne žanrovske strukture ‒ ‘unutrašnja drama’, drama ‘toka svesti’, monodrama, neoekspresionistička drama, drama bez lica, ili kako je već određeno: antimilitaristička drama ‒ oblikovane su autorkinom potpunom kompetencijom nad dramskom tenzijom i poetikom, intertekstom i smislom. ‘Lice od stakla’ jeste traganje ne samo za egzistencijalnim zbivanjem čoveka koliko traganje za oblikom zbivanja identiteta čoveka i sveta. I, dalje, ova knjiga Marije Karaklajić – sastavljena od pet dramskih komada: Fausse attaque, mal parer, Mlečni zub zemlje, Lice od stakla, Kuća s tri ruke i Pars hostilis – kao da nam nagoveštava nešto drugo: da nam se ipak ne događa kraj sveta nego kraj ljudskih bića. Kao stilski usavršeni književni tekstovi, ove drame kodiraju, anticipiraju i proizvode nove pozorišne stvarnosti. U polifono-paradoksalnoj igri označavanja, u preplitanju erosa i nasilja ili polemičkom izvrtanju tradicije, igri modernog i ‘klasičnog’, ‘Lica od stakla’ nas postavljaju u prostore istinski avangardne i antidogmatske umetničke prakse. Prakse koja neponovljivo čuva – iako, naglasili smo, u momentu njegovog definitivnog nestanka – čoveka, ili možda postčoveka kao scene na kojoj se događa sećanje na čoveka. Nije li to smešteno između sledećih rečenica, replika, iz dva različita teksta Marije Karklajić:
‘Tamo je stajao, u uglu. Ko? Štap za hodanje kojim si me udarao, po glavi i leđima’”, ‘Mladi vojnik nikada neće utrčati na scenu. I tako je spasen jedan život’. Da nije, dakle, nikada izašao na istorijsku scenu, čovek bi bio spasen! – dobacuje nam Marija Karaklajić”, istakao je u obrazloženju žiri, koji su činili: Dragan Bošković (predsednik), Ana Stišović Milovanović i Tijana Matijević.
Prepoznavši dalekosežnost svih poetičkih, smisaonih i žanrovskih pomeranja koja nosi “Lice od stakla” Marije Karklajić, žiri je “jednoglasno stao uz tu knjigu: uz jednu, dakle, aktuelnu i zato rizičnu vrednost. I to ne samo zato što svojim žanrovskim identitetom korespondira sa dramskim stvaralaštvom Biljane Jovanović. Niti samo zato što je ovo prvi put da se nagrada ‘Biljana Jovanović’ dodeljuje za dramu. Niti samo zato što autorka pronicljivo akcentuje probleme, bez vrednosnih sudova, bez arbitriranja i, naravno, bez definitivnih odgovora. Možda pre zato što je, izborivši se sa izazovima pisanja, književne tradicije, predrasudama jezika i žanra, Marija Karaklajić hrabro odvojila svoju imaginarnu i poetičku teritoriju. Otvorenu, samosvesnu, a samim tim nemoguću, koja čuva čoveka koga više nema, čuva dramsko stvaralaštvo koga jedva da ima. Čuva svakoga od nas u svom junaku: Neznancu”, naveo je žiri.
Marija Karaklajić, rođena 1978. godine u Kragujevcu, diplomirala je 2022. dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kao stipendistkinja DAAD-a, završila je 2007. master studije dramaturgije na Univerzitetu “Johan Volfgang Gete” u Frankfurtu, kod Hans-Tisa Lemana. Od 2001. godine radi kao slobodna dramaturškinja u Srbiji, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Holandiji, Sloveniji i Hrvatskoj. Sarađivala je s brojnim institucionalnim pozorištima i festivalima među kojima su: Narodno pozorište u Beogradu, Atelje 212, Bitef teatar, Rezidencteatar Minhen, Nacionalteatar Manhajm, Štatsšaušpil Drezden, Dizeldorfer šaušpilhaus, Šaušpilhaus Grac, Lucerner teatar, Het vem teatar, Slovensko narodno gledališče Maribor, Salcburger festšpile, Festival beluar bolverk internacional, Dubrovačke letnje igre. Tokom pozorišne sezone 2003/04. bila je koordinatorka programa za razvoj dramskog teksta u okviru projekta “Nova drama” u Narodnom pozorištu u Beogradu, a 2012/13. dramaturškinja Malog pozorišta “Duško Radović”.
Radi za Fondaciju “S. Fišer” iz Berlina i prevodi s nemačkog jezika.
Autorka je drama: “Fausse attaque, mal paré” (2000), “Mlečni zub zemlje” (2002), “Lice od stakla” (2005), “Kuća s tri ruke” (2011), “Pars hostilis” (2016). Njene drame izvođene su u Srbiji, Nemačkoj i Švajcarskoj. Prevedene su na nemački, engleski, poljski, italijanski i rumunski jezik i objavljene u domaćim i stranim časopisima i antologijama drama. Dobitnica je nagrade za dramsko stvaralaštvo “Borislav Mihajlović Mihiz” za 2007. godinu.
Na konkurs za nagradu “Biljana Jovanović” Srpskog književnog društva za 2021. godinu pristiglo je 220 naslova najrazličitijih žanrova.
U širi izbor uvršteno je 20 naslova, a u uži pet, a to su, uz nagrađenu knjigu Marije Karaklajić, i roman “Bez” Bore Ćosića (Lom), “Pogovor” Davida Albaharija (Čarobna knjiga), “Menuet u šejtanovim papučama” Milkice Miletić (Dereta) i “Jeretička liturgija” Zlatka Pakovića (Zepter Book World).
Nagrada se dodeljuje u slavu Biljane Jovanović (1953-1996), književnice i antiratne aktivistkinje. Nagrada je ustanovlјena 2005. godine radi afirmacije književnih vrednosti koje su bile deo autentičnog književnog govora Biljane Jovanović - modernog i urbanog senzibiliteta i duha pobune protiv malograđanskog morala, konvencija i normi, tabua i zabrana svih vrsta, društvenih i književnih.
Dosadašnji dobitnici su: Srđan Valјarević za knjigu “Dnevnik druge zime” (za 2005. godinu), Danica Vukićević za knjigu poezije “Luk i strela” i Ibrahim Hadžić za pesničku knjigu “Nepročitane i nove pesme” (za 2006. godinu), Nemanja Mitrović za knjigu “Bajke sa Venere” i Uglјeša Šajtinac za knjigu “Vok on!” (za 2007. godinu), Jelena Lengold za knjigu priča “Vašarski mađioničar” (za 2008. godinu), Milena Marković za knjigu pesama “Ptičije oko na tarabi” i Slobodan Tišma za roman “Quatro stagioni” (za 2009. godinu), Vladislava Vojnović za knjigu poezije “PeeMeSme” (za 2010. godinu), Srđan Srdić za zbirku priča “Espirando” (za 2011. godinu), Ivančica Đerić za roman “Nesreća i stvarne potrebe” (za 2012. godinu), Zvonko Karanović za knjigu “Kavezi” (za 2013. godinu), Oto Horvat za roman “Sabo je stao” (za 2014. godinu), Svetislav Basara za roman “Anđeo atentata” (za 2015. godinu) i Žarko Radaković za roman “Kafana” (za 2016. godinu) i Mirjana Mitrović za roman “Helena ili o nemiru” (za 2017) i Zoran Pešić Sigma za knjigu “Biće sve u redu” (za 2018), Nenad Milošević za knjigu poezije “Pesme iz limba” (za 2019) i Sonja Veselinović za pesničku zbirku “Proklizavanje” (za 2020).
(SEEcult.org)
