BEOGRAD, 21. marta (FoNet/SEEcult.org) - Izložba “Kvik tajm” (Quick Time) Vlastimira Mikića Volkena (Volcano) biće otvorena sutra u Galeriji “Zvono”, čime će se taj beogradski umetnik, jedan od glavnih protagonista “nove slike” na domaćoj likovnoj sceni 80-ih godina i jedan od pionira digitalne umetnosti u Njujorku 90-ih, prvi put predstaviti publici u Beogradu posle odlaska u SAD pre 19 godina.
Mikić, poznat u Njujorku kao Volkeno, a u Beogradu kao jedan od “Žestokih”, umetničke grupe koja je bila jedan od ključnih aktera “novog talasa” u umetnosti 80-ih godina prošlog veka, predstaviće ulja na platnu koja su svojevrsna rekapitulacija njegovog iskustva na razvoju i oživljavanju njujorške scene digitalne umetnosti od sredine do kraja 90-ih godina.
Te njujorške događaje, koji su podrazumevali mnogobrojne performanse, video instalacije, scenske nastupe i druge umetničke aktivnosti uživo prenošene na internetu, Volkeno poredi sa atmosferom i duhom prve polovine 80-ih godina u Beogradu, kada je bio jedan od glavnih aktera prekretnice na domaćoj likovnoj sceni, inicirane takozvanom “novom slikom”, ali i klupskog života - pokretanjem rada Akademije na Fakultetu likovnih umetnosti, sa Milovanom Destilom Markovićem, sa kojim je osnovao “Žestoke”.
U intervjuu za SEEcult.org, Volkeno govori o sličnosti atmosfere iz vremena beogradskog “novog talasa” 80-ih i “digitalne infekcije” u Njujorku 90-ih, značaju i uticaju kompjuterske tehnologije na umetnost, sudbini umetnosti uopšte i statusu umetnika, ali i o globalizaciji, uticaju ratova u bivšoj Jugoslaviji, 11. septembra, ali i najnovijih događaja na Kosovu, gde je rođen u Peći 1958. godine.
Mikić, koji je uoči odlaska u Njujork 1983. godine izjavio da ide u SAD da “sačeka da padne atomska bomba kako bi video suštinu”, rekao je da 11. septembar predstavlja svojevrsno ovaploćenje te pretpostavke, posle koje je došlo do velikih promena u toj zemlji.
Mikić je rekao da je još 1985. godine, kada je napustio zemlju, “podsvesno shvatao da je to možda poslednji trzaj onog dobrog vremena, da sve posle toga može da se desi maltene u stilu - posle mene propast sveta”.
Početkom 90-ih u Njujorku, kao što je u grupi “Žestoki” činio deset godina ranije u Beogradu, on je učestvovao u realizaciji i organizovanju mnogobrojnih umetničkih događaja, koji su, za razliku od beogradskog perioda “nove slike”, bili pre svega usmereni na razvoj digitalne umetničke scene.
Kao i u Beogradu, u Njujorku je to podrazumevalo “kritičnu masu” od nekoliko stotina ljudi, koji su gotovo svakodnevno pratili novitete na tadašnjoj umetničkoj sceni, “inficiranoj” pojavom prvih PC kompjutera i mogućnostima prvih oblika interneta.
“U tom periodu desilo se i nešto vrlo simptomatično, na neki način slično ili isto kao u Beogradu 80-ih godina. Pojavila se ta neka kritična masa ljudi koji su se polako potpuno spontano uključili u taj proces. Desila se maltene ista situacija kao u Beogradu da sam s prijateljem Džefom Gompercom (Jeff Gompertz), takođe slikarem, krenuo u sve to”, rekao je Mikić.
On je dodao da se “ubrzo stvorila kritična masa od 150 - 200 ljudi, kao u Beogradu” i “počela strahovito velika aktivnost” sa “performansima, instalacijama, na sve strane”.
“Mi smo bili među prvima, ako ne i prvi koji su nosili te glomazne kompjutere, organizovali događaje, perfomanse, partije, instalacije po raznim delovima Njujorka, u Bruklinu, na Menhetnu, napuštenim klubovima, fabričkim halama, galerijama, komercijalnim prostorima koji tada nisu bili u mogućnosti niti su znali za korišćenje LCD projektora. Užurbano smo tražili način da prezentujemo svoj rad”, rekao je Mikić, jedan od osnivača grupe “Floting point junit” (Floating Point Unit, FPU).
Grupa FPU je, poput aktivnosti “Žestokih” na pokretanju Akademije u Beogradu, oživela u Njujorku klub “Ex robots”, u kojem je imala prve žive prenose, koristeći kao živog chill modela kornjaču Soupy. “Donosili smo ogromne uređaje, koje su sada zamenili lap topovi. Samo pet-šest sati trebalo nam je da ih postavimo, a koristili smo ih i u kući, za svaki perfomans morali smo iznova da ih sastavljamo”, naveo je Mikić.
FPU je sarađivao sa mnogobrojnim muzičarima, poput DJ Spukija (Spooky) i DJ Oliva, kao i sa Gertrude Štajn Teatrom (Gertrude Stein Repertory Theater), sa kojim je, koristeći ‘Quick time” i “CUseeme” softver, realizovao svojevrsni “desktop teatar” i prve uživo prenose na interenetu, zasnovane na ljudskom telu kao osnovnom modelu. Grupa je nastupala i sa japanskim Buto teatrom Tomoe Šizune i Hakutobo (Tomoe Shizune & Hakutobo).
“Mužicki deo su realizovali ambijentalno-konceptualni muzičari Eliot Šarp (Elliott Sharp) i Ned Rotenberg (Rothenberg). Napravili smo seriju brodkasta - prenosili smo celu situaciju, pravili virtuelnu instalaciju i uživo je koristili kao pozadinu za buto ples - ono što se sad koristi u teatru u vidu velikih projekcija virtuelnih prostora koji se kreću”, rekao je Mikić, koji se bavio i istraživanjem algoritama veštačkog života, kao i eksperimentalnom muzikom, kombinujući suvi led i vatru, na primer.
Mikić, koji je 80-ih zastupao tezu da je došao kraj umetnosti i da će slike postojati dok postoje ljudi koji vole da ih okače na zidu, kao i da će se možda desiti pokret “stara slika”, rekao je da je ciklus slika “Kvik tajm” uradio kako bi materijalizovao “nestavrnu stvarnost” radova tokom perioda “digitalne infekcije” u Njujorku.
“Ovo je moja realna priča, odnosno virtuelna priča koja se desila, stvarna je, nije izmišljena, deo je mog iskustva. Želeo sam da napravim i svojevrsni spomenik tom iskustvu, da ga zabeležim u klasičnom mediju. Jer, u digitalnoj umetnosti nemaš za šta da se uhvatiš - sve lebdi u potpuno nepredvidljivom prostoru”, dodao je.
Mikić je ukazao da se dešavalo da mu se digitalni fajlovi izbrišu, zbog virusa ili iz bilo kojeg drugog razloga.
“To je neka vrsta ‘matriksa’ - živimo u svetu koji je realan onoliko koliko je sam softver u mogućnosti da pruži. A ja sam hteo da krenem korak unazad i da preispitiam celu stvar, kao kad bi čovek imao priču o tome šta je doživeo u tom ‘matriks sistemu’, ali jedino je realno ako to napiše na papiru. Jer digitalni fajl nema nikavu težinu, nema gravitaciju, nije ovozemaljski”, dodao je Mikić.
On je rekao da je prestao da se posebno bavi digitalnom umetnošću 1989-99. godine, kada su počeli da se “pojavljuju DJ-evi i VJ-evi na kilo”.
“Jednostavno je uraditi print. Pritisneš dugme, on izađe. To ne znači da ne može da bude dobro. Ali, toliko je zagušeno svim tim. Svako može da uradi i video. Ja sam iz njujorških godina izabrao neke kompozicije i suštinu stvari, kao da sam uradio 10.000 printova. Nisam hteo da printujem ono što je suština, već sam hteo da ih uradim na težak način, jer zaslužuju to. Morao sam da imam poštovanje, da ih izdignem od nivoa printa, jer mi je to toliko bilo jednostavno, više nije izazov”, rekao je on.
Mikić se ljudskim telom bavio i pre digitalne faze, a jedan od najupečatljivijih radova iz tog perioda, na početku ratova na prostoru bivše Jugoslavije, bila je instalacija od zapaljenih guma.
On je rekao da je na tu ideju došao, između ostalog, i zbog stalnih scena zapaljenih kuća i ugljenisanih tela na početku rata u Hrvatskoj, na šta ga sada podsećaju ponovo i scene sa Kosova, gde je živeo do 1973. godine.
“Tada sam stanovao u Bruklinu, delu pored reke koji je bio prilično napušten, bez svetla, sa oronulim dokovima… Bio je fantastičan pogled na Menheten i ceo grad koji blješti, a ti stojiš na svežem đubrištu, gde ponekad naleti neki leš… U jednom trenutku neko je zapalio hrpu guma… Izgubile su bile formu, izuvijane su imale potpuno neki životinjski osećaj, grč. Obrađivao sam ih po vrućini, znojio se nad njima, vukao ih do studija, a teške su bile, ogromne… Kačio sam ih i napravio instalaciju, a imao sam osećaj da pravim neko skladište, groblje umrlih duša”, rekao je on.
“Pošto se guma pravi od prirodnog materijala - kaučuka, imao sam osećaj da je to povratak u neku životinjsku, iskonsku formu. Kao da su te gume, u stvari, zapaljena tela. Ništa bolje ne bi moglo da ih predstavi, nego sama zapaljena tela”, dodao je Mikić.
Ta instalacija izložena je bila u Galeriji Exit art, u kojoj je napravio pod od kvadrata sa crnim ivicama, sa krstovima na beloj podlozi u sredini, poput onih na odeći svetog Nikole.
“Kvadrati su bili 1,2 x 1,2 metra, belo iscrtano kredom, a crno ugljem. A te gume su visile iznad toga i imao se osećaj sinteze te neke težine života, otpadanje te neke žrtve, krunjenje tog grafita sa žrtve u neku zemaljsku formu”, naveo je Mikić.
Uoči te izložbe, objavljeno je da je jedna prostitutka ubijena i zapaljena upravo u gumama u kojima je do tada radio.
“U tom trenutku sam shvatio da su i ti manijaci kriminalci u trenutku svog tog nekog magnovenja ukapirali da možda, ako je zapale u tim gumama, niko neće primetiti da su je ubili. Ti objekti, te gume, potpuno su postali deo realnosti, jer su, na kraju krajeva, imali i bukvalno svoju žrtvu. Nešto o čemu sam razmišljao stvarno se desilo”, rekao je Mikić, koji samostalno izlaže od 1981. godine.
Između ostalog, Mikić je bio jedan od učesnika izložbe “New now” (Novi sada) u beogradskoj Galeriji “Pinki” 1982. godine, koja je označila prekretnicu na domaćoj likovnoj sceni, a u Beogradu je poslednji put samostalno izlagao 1985. godine u Galeriji Studentskog kulturnog centra (Proletanje).
Učestvovao je na mnogobrojnim grupnim izložbama u Beogradu, Torinu, Novom Sadu, Sarajevu, Pančevu, Poreču, Ljubljani, Beču, Rijeci, Dubrovniku, Minhenu, Banja Luci, Dizeldorfu, Milanu, Njujorku, Los Anđelesu, Masačusetsu…
Izložba u “Zvonu” biće otvorena do 5. aprila.
(Kraj)