Mila Turajlić: Bez pretenzija na istine

Rediteljka Mila Turajlić, uoči domaće premijere filma “Druga strana svega” na 23. Festivalu autorskog filma u Beogradu, a nakon pobede na 30. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu (IDFA), govori u intervjuu za SEEcult.org o fenomenu istine, razumevanju nedavne prošlosti, predrasudama i slici Srbije u svetu, reakcijama američke i evropske publike na njen film, kao i o očekivanjima od domaće i regionalne javnosti.

- Film “Druga strana svega” opisan je kao hronika jedne porodice koja postaje i portret društva tokom burnih istorijskih događaja - od doba komunizma, preko 90-ih i petooktobarskih događaja do danas. Koliko se Vaša, autorska istina koju nudite ovim filmom, razlikuje od zvanične?

M. T: Iskreno, teško je odrediti šta je zvanična istina, pošto se ona menja sa svakom političkom promenom. I sve dok je naša zvanična istoriografija u službi političkog potkusuravanja, tako će i biti. Mislim da je to kod mene izazvalo otpor spram pokušaja da se uspostavi bilo šta što pretenduje da sebe opiše kao zvanično i definitivno. Počinjem da mislim da u toj tuči da nečija istina bude jedino prihvaćena leži suština mnogih naših problema, a i neuspeh da ispričamo svoju istinu. Sve dok ona mora biti ova ili ona, naši i oni, sve dok jedna verzija događaja isključuje drugu, mi ćemo ostati podeljeni, i nesposobni da ispričamo svoju prošlost. A nacija koja nije u stanju da ispriča svoju priču je zemlja bez identiteta. Upravo zato zazirem od bilo kakvih pretenzija na istine. Postoji samo ono što je neka vrsta pesničke istine, pokušaja da se ostane veran sebi, svojim osećanjima, emocijama koje su određeni događaji izazvali, i koja sećanje na njih priziva, i to je sve. Tako da mi je nemoguće da poredim ta dva narativa, ona se rađaju iz potpuno različitih poriva.

- Koliko je razgovor koji je u osnovi filma, a koji ste vodili sa Vašom majkom Srbijankom Turajlić, uglednom univerzitetskom profesorkom i dugogodišnjom građanskom aktivistkinjom, pomogao i Vama lično da sagledate možda iz nove perspektive neke od događaja o kojima je reč, pa i one koje ste i sami beležili godinama kroz prozor Vašeg stana?

M. T: Obzirom da od ranog detinjstva pratim svoju majku po protestima i demonstracijama, verujem da je moj ugao gledanja na te događaje u velikoj meri formiran način na koji mi ih je ona tumačila. Međutim, kao autor filma, postavljam se naspram nje kao odrasla osoba koja možda po prvi put sagledava njen aktivizam kao odluku koja je povlačila ozbiljne posledice po njen profesionalni život i po njenu porodicu. Tako da tu leži neka spoznaja koja se dramaturški uobličava u filmu kroz naš razgovor, gde ja pokušavam da razumem njenu motivaciju da tako javno istupi, ali i način na koji ona o tome danas razmišlja. Obzirom da se ceo film dešava u našem stanu, pogledi kroz prozor koje sam snimala skoro čitavu deceniju postaju neka vrsta osmatračnice koja daje uvid u Srbiju danas. Snimajući ljude na ulici kako se svađaju, sudaraju, demonstriraju, imam osećaj da se provlači neka spoznaja o prirodi čoveka kao prilično falične političke životinje.

- Građansko-aktivistička i antiratna strana Srbije nije mnogo poznata u svetskoj javnosti, već bi se moglo reći da je stvoren stereotip o gotovo apsolutnoj podršci Miloševićevom režimu koji je poslužio i za tvrdnje o kolektivnoj krivici. Da li takva slika predstavlja prepreku da međunarodna publika razume Vaš film ili je univerzalno pitanje o suočavanju bilo koje generacije sa aktuelnim istorijskim događajima dovoljno da se na pravi način sagleda priča koju film nosi?

M. T: Sigurno je da mi nismo uspeli da priču o nepristajanju za vreme Miloševića ispričamo stranoj publici, i da je ona izostala u većini filmova i reportaža o Srbiji. Iako se susrećem sa predrasudama o našim političkim stavovima - juče je novinarka strane televizije započela intervju sa mnom postavljajući mi (po njoj) provokativno pitanje: “Da li je potrebna hrabrost da se bude Srbin?” Dakle, ta slika sigurno znači da ljudi u inostranstvu potencijalno ulaze u salu sa nekim stavom o tome što (misle da) će videti, ali sam sigurna da time što priču pokušavam da podignem na univerzalniji nivo otvaram kanal komunikacije na kojem oni prepoznaju svoje iskustvo i doživljaje, i samim tim počinju da preisputuju stvari, jer mogu da se poistovete sa nama.

- Prof. Srbijanka Turajlić kaže u filmu da nikada ne bi otišla iz zemlje, odnosno da smatra da je trebalo ostati po svaku cenu. I Vi ste ostali u Srbiji, realizovali nagrađivani “Cinema komunisto” i sada “Drugu stranu svega”, radite na filmu “Dosije Labudović”… Mnogi mladi odlučili su, međutim, da odu. Da li se bilo koja od tih odluka može i treba posmatrati u ključu kolektiviteta ili je u pitanju pre svega lični izbor i šta svaka od njih govori o spremnosti pojedinca da odgovori na istorijski i politički izazov trenutka?

M. T: Ja nisam sigurna da sam ja donela odluku da ostanem. Zapravo moja profesionalna karijera je izgrađena između Srbije i inostranstva, i nekako imam osećaj da jednom nogom stojim napolju, a drugom ovde. Odluka o ostanku ili odlasku je duboko lična, određuje je i stepen sposobnosti da se svari svo medijsko i političko đubre koje nam se ovde servira kako bi nam se skretala pažnja sa razgrađivanja države koje je dobrano u toku, ali i percepcija života na zapadu. Duže periode svog života živela sam u inostranstvu i nemam mnogo iluzija ni o njihovoj demokratičnosti, ni i tome kako se tamo istopila srednja klasa u raslojavanju na bogate i siromašne. Shodno tome, nemam osećaj da će mi tamo daleko biti bolji život, nego se prosto manje sekiram kad je u pitanju rastavljanje tuđe zemlje. Ne razmišljam o tome kao da je to stvar kolektiviteta.

- Kakve su konkretno reakcije na film “Druga strana svega” bile u Njujorku i na IDFA i da li ima neke razlike između američke i evropske, doduše festivalske publike?

M. T: Očekivala sam da će evropska publika bolje razumeti temu, jer joj je Balkan bliži i nekako je pomnije praćena naša skorija istorija. Iznenadilo me je koliko je film odjeknuo kod američke publike, i to one najmlađe. Količina mladih ljudi, pre svega studenata, koja mi je prišla da mi ispriča uznemirujuće paralele, koje su uočili između dela filma koji priča o porastu nacionalizma i nadolazećem ratu, sa onim što se dešava u Trampovoj Americi, pokazala je koliko je situacija kod njih ozbiljna. Oni su zapravo odreagovali na ono što je univerzalno pitanje ovog filma, a to je trenutak u kojem moja majka mene postavlja pred pitanja - šta ću ja, i moja generacija, učiniti suočena sa nadolazećom plimom netrpeljivosti i autoritarizma. Tako da su prepoznali relevantnost film za njihov trenutak, više nego što su ga tretirali kao lekciju iz istorije.

- Kakve reakcije očekujete od domaće i od regionalne publike?

M. T: Reakcije domaće publike su mi posebno važne, jer za razliku od strane publike, koja ove događaje možda prvi put otkriva u mom filmu, domaća publika ih je proživela. Tako da mi je njihova ocena verodostojnosti onog što dočaravam jako važna. Za regionalnu publiku mi je važno da film dožive kao poziv na dijalog, a negde i kao dopunu nekom kolektivnom sećanju koje u trenutno zahuktanom medijskom trenutku zaboravlja na te glasove razuma koji su uvek postojali, ali koje malo koje čuje kada histerija krene.

*Posle nedavne svetske premijere na Filmskom festivalu u Torontu, prikazivanja u Njujorku i evropske premijere na IDFA, srpska premijera filma “Druga strana svega” biće 29. novembra u Sava centru u Beogradu, u okviru 23. FAF-a.

(SEEcult.org)