Direktor Sterijinog pozorja Miroslav Miki Radonjić smatra da je pandemija korona virusa posebno negativno uticala na pozorište, koje ne postoji bez nesporedne interakcije glumaca i publike. Pokušaji prenošenja pozorišta u onlajn prostor deluju mu samo kao privid da je ono i dalje prisutno. Kao najveću negativnu posledicu pandemije Radonjić vidi odlazak velikog broja dramskih umetnika, što je nenadoknadivi gubitak. U intervjuu za SEEcult.org, Radonjić navodi i da se pozorišna publika, za koju kaže da je najdisciplinovaniji deo populacije, konsolidovala u kontekstu novonastalih okolnosti. Iako smatra da se u svakoj novoj krizi prioriteti menjaju, Radonjić veruje da život nije potpun ako nema pozorišta, kinematografije, književnosti, muzike, galerija, muzeja... Utisak mu je da su pozorišta ipak uspela da stanu na noge, držeći se Stanislavskog i njegovog saveta “Prilagodi se datim okolnostima!”
Što se tiče utiska o pozorišnim trendovima u dve pandemijske godine, Radonjić primećuje da se pojavilo mnogo dramatizacija romana, što možda govori o tome da se umetnici u teškim vremenima vraćaju velikoj literaturi. Komentarišući kulturnu politiku, Radonjić navodi da se, kao civilizacija, na globalnom planu, pretvaramo u društvo spektakla koje promoviše besmislice, a elitnu umetnost i kulturu gura na marginu.
- Šta se sve pozorištu desilo u protekle dve godine?
Miroslav Miki Radonjić: Pandemija, koja je iz temelja potresla savremeni svet i upozorila na to na kakvim staklenim nogama stoji celeokupnu moderno čovečanstvo, svakako je negativno uticala na umetnosti i kulturu, a samim tim i na pozorište. Ono ne postoji bez neposredne interakcije glumca na sceni i gledaoca u publici, što su onlajn predstave na društvenim mrežama i različitim medijskim platformama najbolje pokazale. Na ovaj način teatri su se trudili da ukažu na činjenicu da, uprkos svemu, i dalje postoje, ali svoj stvarni značaj ponovo su dokazali tek povratkom publike u njih.
- Da li je pandemija profilisala neki bitan fenomen u pozorištu?
Miroslav Miki Radonjić: Mislim da je o tome još uvek prerano govoriti jer pandemija i dalje traje, a pozorišta se na razne, kreativne načine dovijaju kako da se izbore sa ogromnim problemima koji iz toga proizilaze. Kada je reč o pozorišnoj estetici, poetici, izrazu, tematskim preokupacijama... prisutne su raznovrsne pojave, ali u ovom trenutku teško ih je sasvim racionalno sagledati i na objektivnim teorijskim osnovama potpuno objasniti.
- Najveći pozorišni gubitak u epidemiji svakako su ljudi koji su izgubili bitku protiv virusa. Šta je još pozorište izgubilo, ko je tu najveći gubitnik?
Miroslav Miki Radonjić: Nažalost, u protekle dve godine ostali smo bez velikog broja dramskih umetnika čiji je gubitak nenadoknadiv. Sve ostalo nije toliko važno. Publika će se izvesno, vremenom, u punom kapacitetu vratiti u pozorišne sale, teatri će svojom odavno dokazanom vitalnošću uspeti da pregrme i ovo zlo, i sve će za nekoliko godina izgledati kao jedan ružan san. S druge, strane, prezentovani su novi modeli funkcionisanja i organizacije rada, što daje blagi optimizam za neposrednu budućnost.
- A ko su pandemijski pozorišni profiteri? Da li su to samo neradnici, oni koji uzimaju plate, a koji u poslednjih ko zna koliko godina nisu odigrali ni unošenje tacne na scenu?
Miroslav Miki Radonjić: Ovim pitanjem zadiremo u organizacionu strukturu naših pozorišnih kuća, što je tema decenijama unazad i nema baš puno veze sa trenutnom pandemijom. Analiza tih fenomena zahtevala bi mnogo više prostora nego što to dopušta ova forma intervjua.
- Pandemija je ogolila socijalno stanje (i) pozorišnog sveta: govorilo se u jednom trenutku o tome kako su bez pomoći ostali nezavisni umetnici, a evo ovih dana čitamo o glumici Vesni Pećanac koja se hrani u narodnoj kuhinji. Nije se oglasilo ni Ministarstvo kulture Srbije, ni Udruženje dramskih umetnika, nijedno pozorište da pomogne glumici... Kakvi smo to mi ljudi? Šta je preče od čoveka?
Miroslav Miki Radonjić: Empatija definitivno više nije vrlina savremenog čoveka. U sebičnim nastojanjima da obezbedimo, po svaku cenu, komforan život sebi i svojim najbližim, zaboravili smo na ogroman broj ljudi koji bukvalno preživljavaju na ivici egzistencije i osnovnog ljudskog dostojanstva. Žalosna činjenica koja najbolje govori o prirodi čoveka kao bića.
- Da li je publika preformulisala svoj odnos prema pozorištu? Da li ga je drugačije rangirala na lestvici svojih kulturnih potreba?
Miroslav Miki Radonjić: Kada god se desi neka velika kriza, menjaju se prioriteti. Tako se desilo i tokom ove pandemije. Ipak, smatram da život nije potpun ako nismo u mogućnosti da upražnjavamo i konzumiramo vrhunske umetničke sadržaje. Zamislite samo kakav bi to bio svet bez pozorišta, kinematografije, književnosti, muzike, galerija, muzeja…
- Nekako smo u zanosu na početku svi misli kako je moguće gledati pozorište onlajn, a onda vrlo brzo shvatili da je to uglavnom besmisleno, pre svega zato što je pozorište živ čin. Jedino je Bobo Jelčić svojim “Višnjikom” demantovao sve prethodno rečeno. Je li bilo još nekih sličnih diverzantskih podviga koje ćemo možda gledati na predstojećem festivalu?
Miroslav Miki Radonjić: Onlajn pozorište zapravo pruža samo osnovnu informaciju o predstavi i dokumentuje njeno postojanje, ali suštinski je privid da je pozorište i dalje prisutno. Ono kao umetnost ne postoji bez odnosa koji uspostavljaju publika i glumci na sceni. Vrlo retki slučajevi u formi eksperimenta, od kojih i Vi spominjete jedan, samo to dokazuju.
- Gledate predstave po raznim gradovima i pozorištima, šta ste uočili da je pandemijska navika gledalaca: drže li se nekih mera suštinski, ili samo formalno?
Miroslav Miki Radonjić: Pozorišna publika spada u red najdisciplinovanijeg dela populacije kada su mere u borbi protiv pandemije u pitanju. Takva iskustva doživeo sam u teatarskim kućama od Nove Gorice do Skoplja.
- Šta biste, dve godine od početka epidemije rekli - jesu li naša pozorišta stala na noge, odnosno da li su pronašla moduse vivendi? Žive li nove navike i nova pravila, ili su to stare navike i stara pravila?
Miroslav Miki Radonjić: Prvi postulat pozorišne umetnosti, koji je još Stanislavski definisao jeste: “Prilagodi se datim okolnostima!” Ove dve godine su u većoj meri potvrdile da su pozorišta uspela da prevaziđu izuzetno nezahvalno vreme za umetnosti i kulture i oplemene naše živote u pravom smislu te reči.
- Nikad više domaćih tekstova, čemu je Pozorje svakako doprinelo, a reditelji i dalje više vole autorske projekte (rediteljske koncepte). Umesto dobrih tekstova biraju da stvaraju neke svoje u laboratorijskim uslovima. Je li to posledica nečitanja, samodovoljnosti, nezaintresovnosti, nerazumevnja? S druge strane, i predstave koje nastaju po tim novim domaćim tekstovima često nisu na nivou samog teksta... Gde je nesporazum?
Miroslav Miki Radonjić: Sterijino pozorje ima zadatak da razvija, promoviše i afirmiše savremenu domaću dramsku književnost, ali i da radi na preispitivanju naše klasike. To su temeljni principi na kojima je izgrađena institucija, i svojim različitim delatnostima Pozorje na tome kontinuirano radi već bezmalo sedam decenija. Sve ostalo jesu pitanja koja treba postaviti drugim adresama i akterima kulturne i pozorišne scene u celini.
- Šta se dešava sa Pozorjem mladih, hoće li ga biti ove godine?
Miroslav Miki Radonjić: Nadam se da ćemo nakon dve godine opet biti u mogućnosti da organizujemo Pozorje mladih. Zbog pandemije jednostavno nismo mogli da obezbedimo smeštaj za oko 120 studenata visokih pozorišnih škola iz Srbije i regiona tokom pet dana koliko ovaj program traje, jer hosteli gde su boravili nisu radili. Verujem da će situacija krajem maja ove godine biti povoljnija i da ćemo konačno imati Pozorje mladih.
- Nije se, kako smo očekivali desila poplava predstava koje tematizuju pandemiju, a ni nasilje koje je procvetalo u njoj, glumci nisu tematizovali ni zlostavljanje u svojim krugovima, kako se takođe moglo očeekivati... Šta se kao tema nametnulo u dve pandemijske godine u našem pozorištu? Šta bi bio zajednički imenilac za ono čime su se bavili naši dramski pisci i reditelji?
Miroslav Miki Radonjić: Pošto pratim pozorišna dešavanja u celom regionu, na prostoru bivše Jugoslavije, moram da primetim da je bilo dramskih tekstova i predstava koje su se bavile temama koje pominjete. Istina ne u prevelikom broju, što i ne čudi. Neretko se u istoriji dešavalo da umetnici nastoje da pobegnu od stvarnosti koja ih okružuje, da pronađu neke univerzlane teme u eskapističkim otklonima i na indirektan način progovore o vremenu i prostoru u kojima egzistiraju. Zanimljivo je i to da se pojavilo mnogo dramatizacija romana, što, možda, govori u prilog tezi da se umetnici u smutnim vremenima vraćaju velikoj i značajnoj literaturi.
- Već dugo ste direktor jedne od najvažnijih kulturnih institucija u zemlji. Šta mislite o kulturnoj politici Srbije? U toku vaših mandata bilo je nekoliko ministara kulture. Šta je bila njihova ideja, je li se ostvarila? Zašto smo u međuvremenu postali zemlja zabave i festivala, a ne suštinske kulture?
Miroslav Miki Radonjić: Iluzorno je govoriti o tome da se jedna zemlja istinski brine za temeljne vrednosti zajednice, što umetnost i kultura svakako jesu, a da pri tome iz budžeta izdvaja za ove namene manje od jedan odsto. Ove godine smo konačno prebacili tih magičnih jedan odsto, što je tek prva stepenica ka osetnijem boljitku na ovom polju. Na globalnom planu pretvaramo se u društvo spektakla, promovišu se besmisleni rijaliti programi, a elitna umetnost i kultura guraju se na margine. To najviše govori o urušenom sistemu vrednosti na kome počiva savremena civilizacija, čiji smo deo. Nisam prevelik optimista da će čovek uskoro shvatiti šta je ono što ga zaista čini pripadnikom ljudske vrste.
(SEEcult.org)
*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund