Nadzor, kultivacija, razvoj

Centar za savremenu umetnost u Ljubljani (SCCA) priredio je izložbu grupe umetnika, među kojima je i predstavnik Slovenije na 58. Bijenalu u Veneciji Marko Peljhan, koja prikazuje razvoj tog umetničkog centra od 1993. do 1999. godine, kada je delovao kao jedan od programa Fonda za otvoreno društvo milijardera Džordža Sorosa u zemljama u tranziciji u Istočnoj i Centralnoj Evropi.

Izložba “nadzor < kultivacija > razvoj”, koja će biti otvorena od 16. maja do 6. juna u Škuc galeriji, predstavlja organizacioni razvoj i uticaj Sorosevog Centra za savremenu umetnost kroz radove umetnika Mihaela Brodskog (Michael Brodsky), kolektiva Cirkulacija 2, Vuka Ćosića, grupe IRWIN, Marka Peljhana i Nataše Prosenc Stearns, kao i arhivski materijal.

Kustosi Jasna Jernejšek i Miha Kelemina, koji su pripremili izložbu s polaznicima Škole za kustoske prakse i kritičko pisanje “Svet umetnosti” SCCA-Ljubljana (Tia Čiček, Kristina Ferk, Katja Filovski, Lara Mejač, Anja Seničar, Rea Vogrinčič), daju pogled na nekoliko segmenata rada Sorosovog SCCA: njegove finansijske mehanizme, izložbenu aktivnost, umetničku orijentaciju i učešće u kreiranju lokalne scene. Izložba ujedno postavlja pitanje o načinima na koje kultivacija novih okruženja – kako kroz distribuciju finansijskih sredstava i kontinuirano stvaranje različitih uslova rada za osnaživanje razvoja specifičnih oblasti umetnosti – može da bude oslobođena ideološke indoktrinacije i da li već unapred sadrži elemente kontrole u skladu sa partikularnim interesima donatora.

Predstavljeni radovi bili su ili deo takozvanih godišnjih izložbi Sorosovog SCCA tokom 1990-ih godina ili su producirani donacijama i grantovima za putovanja umetnika. Zajedno čine okvir koji daje indikacije o različitim aspektima rada Centra, ukazujući na proces kultivacije koji je podrazumevao i kontrolu i razvoj.

Michael Brodsky, Prenos prekinut, digitalni print, 1991-1995, detalj

Tokom 90-ih, kako su naveli kustosi, umetnici su se bavili pitanjima nadzora na drugačiji način nego što to rade danas, kada je on prisutna u svakom segmentu društva koje je i obeleženo tehnologijom kontrole. Dva rada – digitalni print “Transmission Interrupted” (Prekinut prenos) Mihaela Brodskog i video “The Park of Culture” (Park kulture) Marka Peljhana predstavljaju rane refleksije na kontrolu interneta i medija uopšte. Vuk Ćosić, s druge strane, razmatra u svom radu “A day in the life of a net.artist” (Dan u životu net umetnika) mogućnosti delovanja izvan uspostavljenih mehanizama finansiranja i etabliranog sistema umetnosti.

Rad “Uršula Noordung” grupe IRWIN referiše na lansiranje novog proizvoda aproprijacijom marketinških strategija. Interaktivna video instalacija “Big Brother’s Room” Nataše Prosenc Stearns problematizuje pitanje kontrole mase, kao i individualnih odluka o učešću u procesu kontrole.

Izbor radova za izložbu zaokružuje interaktivni zvučni rad “To sleep – perchance to dream” (Spavati – možda sanjati) kolektiva Cirkulacija 2, produciran specijalno za ovu priliku.

Cirkulacija 2, Spavati – možda sanjati…, zvučni rad, 2019.

Umetničke radove prati arhivski materijal, analize uređivačkih pravaca u umetnosti i video intervjui. Arhiva obezbeđuje uvid u rad ljubljanskog SCCA, koji je bio deo mreže od dvadesetak Sorosovih centara, ustanovljene 1990-ih u bivšim socijalističkim i komunističkim zemljama Centralne i Istočne Evrope i Sovjetskog Saveza.

Mreža SCCA, kako je navedeno u kustoskom tekstu, imala je tendenciju da uspostavi narativ o savremenoj umetnosti “Istoka”, kroz regionalno umrežavanje, artikulaciju umetničkih tendencija u istorijskom kontekstu, prikupljanje dokumentacije o umetnicima i umetničkim praksama, izložbe i projekte, kao i sopstvene magazine o savremenoj umetnosti i finansiranje srodnih aktivnosti u kulturi. Mreža tih centara igrala je aktivnu ulogu u određivanju pravca razvoja umetnosti, uspostavljajući paralelne komunikacione kanale i promovišući upotrebu novih medija i tehnologija.

Vuk Ćosić, Dan v življenju omrežnega umetnika, spletno delo, 1997.

SCCA mreža, kako Octavian Esanu piše u “The Managed Avant-Garde”, može se razumeti kao institucionalni mehanizam post-socijalističke tranzicije čija je primarna uloga bila u modernizaciji umetničkog diskursa u bivšim socijaloističkim zemljama, kao i u učešću u procesu “normalizacije” – procesud koji je u društvu, u kojem je nadzor uspostavljan preko raspršene mreže moći i znanja, bio pre svega zasnovan na normama ekonomskog i društvenog napretka. Efekti “pozapadnjačenja” bili su vidljiviji u pojedinim oblastima, a s obzirom na specifičnosti lokalne scene u okviru već uspostavljene umetničke infrastrukture, kulturnih i društvenih paradigmi, rad SCCA-Ljubljana, kako je navedeno, mogao bi se posmatrati kao deo šireg pokušaja stvaranja hegemonije unutar savremene umetnosti.

Nataša Prosenc Stearns, Soba Velikog brata, interaktivna video instalacija, 1996.

Sorosov Centar za savremenu umetnost u Ljubljani, inače, osnovan je 1993. godine kao jedan od programa Instituta za otvoreno društvo (OSI) u Sloveniji, čija je misija bila da širi vrednosti otvorenog društva i zapadne demokratije obezbeđujući podršku velikom broju pojedinaca i nevladinih organizacija (Ljudmila, Mirovni ionstitut itd.). Centar je bio aktivan u različitim oblastima – od obrazovanja, preko medija, kulture i umetnosti, civilnog društva, do zdravstvene sfere i humanitarnih aktivnosti. Pokušao je da predstavi kulturni model Zapada u zemljama koje su ušle u proces političke i ekonomske transformacije 90-ih, koristeći savremenu umetnost kao jedno od sredstava za postizanje tog cilja.

Svi tada novoosnovani centri bili su svojevrsne ispostave dokumentacionog centra SCCA-Budimpešta, osnovanog 1984. Nakon osnivanja, svaki centar je dobio vodič sa preporukama o strukturi i sadržaju, koji je manje-više prilagođavan lokalnim uslovima delovanja. Rad SCCA-Ljubljana podrazumevao je organizovanje izložbi (godišnjih i projektnih), realizovanje istraživanja, arhivski posao (dokumentovanje istorije video umetnosti) i obrazovne aktivnosti (Svet umetnosti). Distribucija finansijske podrške u vidu grantova za umetničke projekte i kustoske izložbe, kao i za neprogramske troškove, takođe je imala ključnu ulogu. Usled reorganizacije Soros fondacije, SCCA centri postali su nezavisni 2000. godine. Uglavnom su nastavili da funkciuonišu kao nevladine organizacije ili su se spajali sa većim institucijama, ili su pak prestali da postoje. Ljubljanski centar reorganizovan je u Centar za savremenu umetnost – Ljubljana.

Izložba “nadzor < kultivacija > razvoj” obuhvata video intervjue koje je snimio i montirao Toni Poljanec, a učesnici su: Barbara Borčić, Vuk Ćosić, Miran Mohar, Saša Nabergoj, Lilijana Stepančič i Beti Žerovc.

Postavku izložbe, koproducirane sa Skuc galerijom, dizajnirala je Vesna Bukovec, a korišćen je arhivski materijal Muzeja moderne umetnosti u Ljubljani, te foto dokumentacija i ikonografika arhiva SCCA-Ljubljana, OSI i samih umetnika.

Izložbu su podržali Ministarstvo kulture Slovenije i Odeljenje za kulturu grada Ljubljane.

(SEEcult.org)