Nemoć razotkrivanja moći

Tribina Velike izložbe kao polje društvene moći u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), fokusirana na Oktobarski salon i učešće Srbije na bijenalu u Veneciji, ukrstila je prvi put javno stavove nekih od ključnih aktera tih međunarodnih manifestacija iz proteklih desetak godina, koji zastupaju različite stavove po pitanju koncepta i pristupa njihovom organizovanju i funkcionisanju, ali nije pružila konkretne odgovore na brojna otvorena pitanja koja tište scenu savremene umetnosti, a tiču se zakulisnih pozicija moći između polja struke, biznisa i političkih struktura na vlasti. Dok su učesnici, doduše prilično “u rukavicama”, prebacivali jedan drugom odgovornost za stanje na sceni, rekapitulirajući sopstvene doprinose u pozitivnom svetlu, kao jedini stvarni centar moći pomenuto je Ministarstvo kulture i informisanja, dok je za ostale institucije, uključujući muzeje savremene umetnosti u Novom Sadu i Beogradu, više puta konstatovano da su zapravo nemoćne da stanu na put bilo čijoj samovolji i uzurpaciji.

Dvoipočasovni razgovor, koji je moderirao muzejski savetnik i kustos MSUV Nebojša Milenković, uz učešće umetnika Nikole Božovića i Vladislava Šćepanovića, istoričara umetnosti Branislava Dimitrijevića i Zorana Erića, te direktora MSUV Radovana Jokića, koji su na različite načine učestvovali na OS i Bijenalu u Veneciji – kao članovi programskih odbora, kustosi, komesari, izlagači..., pokazao je da je potrebna veća solidarnost same struke na sceni savremenih vizuelnih umetnosti kako u borbi protiv devijacija koje prete da sasvim potisnu profesionalne kriterijume zarad partikularnih političkih, finansijskih ili drugih interesa nosilaca vlasti i sa njima povezanih pojedinaca i/ili grupa, tako i u samom rasvetljavanju tih pojava o kojima se već mesecima, pa i godinama govori u kuloarima ili polujavno na društvenim mrežama.

Tako je, između ostalog, ostalo i dalje nejasno na osnovu kojih se kriterijumima biraju umetnički direktori OS i koja je misija te izložbe, te kako je javnost znala ko će predstavljati Srbiju u Veneciji još u vreme raspisavanja konkursa za izbor.

Nameru organizatora da iniciraju “istinski dijalog” među neistomišljenicima, te ponude odgovore na pitanja (ne)funkcionisanja samog sistema umetnosti i njegovih prezentacijskih politika moći, donekle je zasenio protestni performans grupe kustoskinja, istoričarki umetnosti i umetnica koji su izvele uoči tribine, izražavajući nezadovoljstvo zbog učešća samo muških predstavnika struke i potom demonstrativno napuštajući skup, uz poziv publici da im se pridruži.

Stav o mogućnosti otvaranja “dijaloga neistomišljenika” izrazila je i Grupa za konceptualnu politiku, čiji su članovi, u nameri da naprave “malu intervenciju među prijateljima” na svim stranama, nastavili da posmatraju razvoj događaja u bioskopskoj sali MSUV kroz 3D naočare, uz velike kese kokica.

Iako su učesnice protestnog performansa (Jelena Vesić, Vida Knežević, Marijana Cvetković, Darinka Pop-Mitić, Ana Dubljević i Mirjana Dragosavljević) izrazile gnev zbog isključivanja žena iz dijaloga, pojedini učesnici tribine doveli su u pitanje i samo postojanje moći u polju savremene umetnosti u Srbiji, pa i smisao razgovora o njoj u društvu koje je, kako je više puta ocenjeno, potpuno pokidano, bolesno, opterećeno burazerskim kapitalizmom, partokratijom, urbanim feudalizmom, komercijalizacijom kao imperativom…

Umetnik Nikola Božović, koga je Milenković predstavio kao čoveka koji trenutno “vedri i oblači” na sceni, nije negirao da ima određenu moć, ali je relativizovao njen značaj i postojanost.

“Pitanje moći i uticaja u kulturi se toliko brzo menja da je gotovo nemoguće da se bilo koja osoba može definisati kao neko ko ima trajan uticaj. Može se dogoditi i da, dok mi razgovramo, neka mlada ili starija dama postane donosilac odluka u određenim okolnostima…”, rekao je Božović, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti, član Odbora 56. i 57. Oktobarskog salona, koji je bio i na čelu Programskog saveta za 57. Bijenale u Veneciji 2017. godine, na kojem je jedan od izlagača bio Vladislav Šćepanović, aktuelni komesar srpskog paviljona.

Prema rečima Božovića, prihvatio je da bude u Odboru OS jer je imao utisak da “neki kustosi nemaju dovoljno razumevanje za umetnike”, te da u organizaciji OS i selekcijama svih drugih velikih izložbi u prošlosti “nije bilo dovoljno tansparentnosti, demokratije i tolerancije prema različitim poetikama i ideološkim stavovima”. Kao član Odbora, kako je istakao, uložio je veliku enerrgiju da se umetnički direktori upoznaju sa što više umetnika i poetika, pa je kustos 56. OS Dejvid Eliot, lično upoznao 50 srpskih umetnika i kustosa, pregledao više od 300 internet prezentacija... I Danijel i Gunar Kvaran, kustosi 57. OS, lično su upoznali 60 umetnika, pogledali više od 100 internet prezentacija i pregledali više od 350 prijava na konkurs, rekao je Božović i istakao da je Eliot posetio Beograd pet puta, a Kvaranovi deset puta, i to, kako je napomenuo, dva puta o svom trošku.

“Tim OS uspeo je da otvori neka vrata koja su bila zatvorena i značajno prevaziđe prvobitno planirani budžet”, zbog cega su, kako je naveo Božović, morali da se “odreknu komoditeta i intelektualne nadmenosti koji omogućava državna služba”.

Dok je u vazduhu ostalo da visi često postavljano pitanje o načinu na koji se uopšte biraju umetnički direktori OS i kriterijumima tog izbora, Božović je istakao da su Eliota i Kvaranovi doveli umetnike svih generacija, među kojima su bila i svetski poznata imena, što je “bitno za samopouzdanje mladih umetnika i studenata”. Takođe, naglasio je da je na poslednji OS došlo “više od 30 umetnika iz inostranstva, značajnih galerista, kustosa i kolekcionara”, te da je pomogao daljem internacionalnom razvoju karijera mladih umetnika kao što su Marta Jovanović, Branko Milisković, Radenko Milak, Lidija Delić...

“Za mene je to rezultat. Velike izložbe tome služe i u svetu - da lansiraju buduće velike umetnike. Mi ćemo biti deo sveta, deo zajedničkog tržišta, i mozda je za nas lično malo kasno, ali mladi će to biti, sa svojim kolegama će izlagati na sajmovima, učestvovati na aukcijama, izlagati u muzejima u Londonu, Njujorku i Šangaju”, rekao je Božović.

Izražavajući uverenje da “neće više biti samoproklamovanih veličina koje to ne mogu da dokažu nigde van granica zemlje”, Božović je, ne prezicirajući na koga misli, istakao i da je srpski paviljon takođe važan prostor koji omogućava komunikaciju sa svetom, ali mu je nejasno zašto muzeji savremene umetnosti ne utiču na to da umetnici iz Srbije ne odsustvuju sa velikih svetskih izložbi poput bijenala u Lionu, Sao Paolu ili Istanbulu. “Tamo se skoro nikada ne pojavljuju naši umetnici. Meni je to strasno. MSU-ovi su jedine institucije koje imaju autoritet i sposobnost da to promene i moje pitanje zašto to ne rade”, rekao je Božović, koji je otkrio i da je proteklog leta prisustvovao otvaranju skulpture Joko Ono na Petrovaradinskoj tvrđavi i objašnjavao koncept tog rada premijerki Ani Brnabić, jer je umetnički direktor tog projekta Exita i EPK 2021.

Sumirajući sopstveni uticaj na sceni u proteklih pet godina, naveo je da ne može da kaže da je “vrlo zadovoljan”, pominjući u tom kontekstu “nedostatak zvanične institucionalne funkcije, ideološke sukobe koji ugrožvaju skoro sve projekte, lenjost, zavist, sebičnost, egoizam…”

Što se tiče problema na širem polju, rekao je da ne smatra da sistem ne funkcioniše, već “samo određeni učesnici u sistemu”, između ostalog i zato što je “državna služba za intelektualce često pogubna”, pa gube polet. “Zato često i muzeji deluju kao da su autistični”, ocenio je Božović i izrazio uverenje da “porastom privatnih galerija i muzeja, neprofitnih organizacija, doći do određenog ozdravljenja”.

Branislav Dimitrijević, koga je Milenković predstavio kao čoveka koji je percipiran u javnosti kao neko ko je “vedrio i oblačio” do 2012. godine, složio se sa Božovićem da velike izložbe treba da promovišu umetnike, ističući da je upravo to i radio dok je bio zadužen za njih, vodeći se profesionalnim kriterijumima, a ne emotivnim.

“Božović kaže - kustosi ne vole umetnike. Ja jako volim umetnike, ali ne volim sve… Ljubav je jedna stvar, a druga su profesionalni aspekti šta izložba treba da bude – ona je konstativni pristup, konstatujemo nešto i saopštavamo javnosti. Onaj ko radi izložbu ima obavezu da objasni šta je to što radi. Kako će javnost na to da reaguje upravo je stvar tog odnosa i komunikacije”, rekao je Dimitrijević, najavljen kao svojevrsni “predstavnik bivšeg umetničkog režima”, višestruki član Saveta za Bijenale u Veneciji, komesar i kustos srpskog paviljona u Veneciji 2009. godine, umetnički direktor 53. OS 2012. godine, pomoćnik ministra kulture i informisanja zadužen za međunarodnu saradnju (2007-2009), pobornik internacionalizacije OS i kustoskog principa umesto žiriranja, a ujedno i oštar kritičar nove koncepcije OS i načina predstavljanja Srbije u Veneciji.

Kao novinu koja se u međuvremenu ispoljila na sceni, Dimitrijević je naveo ideju da se “povežu partikularni privatni interesi na tržištu sa javnim institucijama” i naglasio da se, dok je sarađivao sa javnim institucijama, nije bavio trgovinom umetnošću, jer smatra da je to apsolutno konflikt interesa.

Napominjući da je u Odboru OS bio dva puta, i to kada su upravo umetnici bili kustosi (42. OS 2001. godine “Umetnici biraju” i 54. OS 2013, u selekciji Red Mind(ed)), Dimitrijević je rekao i da bi mogao mnogo duže od Božovića da nabraja izložbe kojima je promovisao umetnike, ali smatra da je poenta pre svega u odgovornosti za javnu reč i šta kustos čini da izložba bude jasna i jasno predočena.

“Cilj mojih izložbi je upravo bio to, različitog formata - neke su bile muzejskog formata, i to nisu ble na grbači poresklih obveznika, već smo se uvek trudili da se do novca drugačije dođe, a ne samo iz državnih fondova. Npr. za Stedelijk uopšte nismo platili osiguranje, već smo uspeli da holandska država prizna garancije srpske države. Danas je to nezamislivo”, rekao je Dimitrijević, koji je naglasio i da nije kritičan prema OS od juče, već je to bio od samog početka kada je postao internacionalan 2004. godine, i to prema diskursu kojim je počela ta internacionalizacija i dolasku “velikih” kustosa ovde. Primetio je ujedno da je zanimljivo da su kolege nakon njega nastavile taj koncept. “Očekivao sam prekid te prakse posle najave nacionalnog koncepta. Ali zdrave snage su to nastavile, zvale Dejvida Eliota, zvale ove ljude koji nsu ni kustosi, nego vode privatni muzej…”, rekao je Dimitrijević koji je kao model OS za koji se zalaže naveo 53. izdanje te izložbe 2012. koji je on i radio sa Mikom Hanulom iz Finske.

Dimitrijević je ponovio stav da OS treba da dobije svoj idenitet, da to uvek bude saradnja lokalnog i stranog kustosa, ili regionalnog, da bude vezan za određeni specifičan prostor kako bi se izbegla ceremonijalizacija, da budžet bude takav da se uloži pre svega u produkciju, a ne u transport i osiguranje radova…

“Takvi predlozi ni u tadašnjoj vladi nisu imali mnogo razumevanja, a još malo očekujem sada. Jedina razlika je to što ste mogli da kažete sve šta mislite, a ovi sada moraju da slušaju šta im se kaže iz nekih partijskih aktiva. Ja nisam bio nikada član partije, a kamoli slikao na bilbordu kao neki koji sada to moraju da rade”, rekao je Dimitrijević, koji je tokom razgovora objasnio i svoju ulogu u Ministarstvu kulture od leta 2007. do leta 2009. godine, kada je podneo ostavku zbog neslaganja sa politikom tadašnje vlade.

Još uvek nejasan koncept, pa i sudbina OS, bilo je pitanje i za umetnika i prof. FPU Vladislava Šćepanovića, člana aktuelnog Programskog odbora OS, koji je 2014. godine, kada je odlukom Skupštine Beograda ta izložba postala bijenalna manifestacija, podneo ostavku. Zbog toga je, kako je rekao, bio i u sukobu sa sadašnjim ministrom kulture Vladanom Vukosavljevićem - tadašnjim gradskim sekretarom za kulturu Beograda, sa kojim sada, što je takođe, više puta naglasio dobro sarađuje, ali ne bi želeo da bude portparol Ministarstva.

Kao jedini učesnik tribine koji i sada ima uticaj na budućnost OS-a, čijim je Odborom, inače, predsedavao i 2014. godine, kada je umetnički direktor bio Nikolaus Šafhauzen, Šćepanović je rekao da i dalje nije pristalica bijenalne izložbe, ali i da ne treba odbaciti tu ideju, već uvesti i domaću prezentaciju scene na godišnjem nivou.

“Mislim da treba jedan da bude regionalni, a drugi internacionalni bijenalni, jer kustosi sa strane nemaju dobar uvid u naše umetnike. To što pošalju radove ili ih neko odvede kod prijatelja, nije dobra praksa. Domaći OS bi učinio bolji presek domaće scene kako bi internacionalna izlozba bila bolja”, rekao je Šćepanović i dodao da nije pristalica toga da se broj manifestacija savremene umetnosti smanjuju, jer ih je i inače malo.

“To je pravac u kojem bih pokušao nešto da uradim”, dodao je Šćepanović, koji je naglasio i da nije “neko ko ne bi nešto rekao i ko bi nešto sakrio”, uveren da je to pokazao i kao v.d. direktora MSUB-a, kada je “ušao u sukob sa ministrom kada je mislio da ne radi kako treba”.

Ipak, Šćepanović nije želeo da otkrije zbog čega je, kako je rekao, imao utisak da neće biti učešća Srbije na 58. Bijenalu u Veneciji, pa se zbog toga, kako je otkrio, i prihvatio uloge komesara izložbe na kojoj se predstavlja Đorđe Ozbolt.

“Postojala je tendencija da Bijenala uopšte ne bude… Ne želim da tvrdim nešto što ne mogu 100% da dokažem, imao sam osećaj da se iz jednog centra pokušava da Bijenala ne bude”, rekao je Šćepanović i dodao da je prihvatio da bude komesar “u vrlo teškim okolnostima i kasno”, oko novogodišnjih praznika. Organizaciono je pre svega bio uključen, trudio se da se renovira paviljon i da se omogući realizacija koja je “izvedena pod teškim okolnostima”.

Iako je više puta upitan koji su to centri moći, Šćepanović je rekao da “ne može da imenuje” i da je “imao senzibilitet da stvari idu u tom pravcu”.

“To je sve što mogu da kažem. Bilo bi suludo da kažem nešto što ne mogu da dokažem”, naveo je on, ponavljajući i da ne predstavlja Ministarstvo kulture i da je Programski savet doneo odluku o umetniku.

Prema njegovoj oceni, neprofesionalno je govoriti da je Ozbolt unapred određen da bude predstavnik Srbije na 58. Bijenalu, što je, inače, više puta rečeno na tribini, a u vreme raspisivanja konkursa bilo je masovno objavljivano i na društvenim mrežama.

“Na Savetu je bilo glasanje za različite opcije… i koliko se sećam, članovi Saveta su glasali za kategorije koji predstavnik zadovoljava, a znamo da je Ozbolt pobedio vrlo ubedljivo. Lično, ja sam imao drugog kandidata, ali on je tu pobedio i nastavio sam da vodim tu manifestaciju. Moj lični kandidat je bila Marta Jovanović, ali Ozbolt je tu pobedio i ja sam tu volju sproveo”, rekao je Šćepanović, koji je na Jokićevo dobacivanje da verovatno onda ostali imaju paranormalne moći, pa su predvideli ko će ići u Veneciji, ponovio da odgovorno tvrdi da nije znao da će Ozbolt biti predstavnik Srbije na Venecijanskom bijenalu.

Šćepanović nije želeo da se izjašnjava ni o sporu MSUB-a i MSUV-a s Ministarstvom kulture u vezi sa učešćem predstavnika muzejskih stručnih tela u Programskom savetu za 58. Bijenale, koji je rezultirao isključenjem oba muzeja iz organizacije i prepuštanjem te uloge Kući legata.

Prema rečima Šćepanovića, bio je srećan i ponosan kada je odlučeno da Kuća legata preuzme organizovanje Bijenala u Veneciji. “U tim okolnostima u kojima sam bio kada sam preuzeo složenu odgovornost od državnog značaja, Kuća legata je mnogo pomogla, profesionalnost je bila na jako visokom nivou i bez njih bi bilo jako teško realizovati izložbu”, rekao je Šćepanović, navodeći da je dobro sarađivao s Ministarstvom kada je ta odluka doneta i da lično smatra da su MSUB i MSUV “previše naglo otišli u medije”, umesto da nastave razgovor sa Ministarstvom.

Predstavnici dva muzeja, kustos MSUB Zoran Erić i direktor MSUV Radovan Jokić, naglašavajući da su oba muzeja delovala sinhrono, naveli su da je Ministarstvu poslat predlog za Programski savet sa konkretnim imenima i to bez informisanja javnosti, ali je dobijena korekcija tog predloga, koja je zapravo bila naređenje. Tada je prestao dijalog, rekao je Erić, ističući da može da pokaže i celokupnu tromesečnu korespondenciju.

“Suočeni smo bili da to prihvatimo, a ne želim da govorim o zakulisnim radnjama kojima su ljudi iz MKI pokušali da predlog kustosa koji bi predstavljao MSUB opovrgnu i zovu drugog koji bi možda njima bio prihvatljiviji. To su sve neke igre koje mi iz struke moramo da sprečimo. Naša solidarnost u obe kuće je postojala i zato nismo hteli da prihvatimo nekog YX kustosa, a ne XY koga smo mi predložili zajednički”, rekao je Erić, dodajući da to govori o poziciji moći koja se nameće “direktno samovoljom ministra”.

Samovolju ministra apostrofirao je i direktor MSUV Radovan Jokić, navodeći da upravo taj slučaj pokazuje i kolika je simbolička i stvarna moć muzeja danas.

“Izbor za Veneciju je paradigma upravo mogućnosti uzurpacije društvene moći. Njegove odluke (ministra) su legalne – imaju pokriće u zakonu. Ministar je našu odluku prokomenatrisao kao pravno neuku i detinjastu. Ministar odlučuje ko će biti selektor, odnosno članovi Saveta, ali to mu ne daje za pravo da to uradi baš po ličnom nahođenju i samovolji… Ne znam čija je odluka o Ozboltu kao našem predstavniku – da li je to njegova ideja ili zaista Programskog saveta, ali sve se to već znalo unapred. Od samog poziva”, rekao je Jokić, dodajući da muzeji stoga nisu želeli da daju legitimitet odluci na koju ne mogu da utiču.

Prema rečima Jokića, na sceni postoji prostor o kojem se ćuti, a on ga je nazvao PSM - primarni skriveni motivi.

“Svaka rasprava, imam utisak, odvija se tako da treba dobro da se potrudite da vidite šta se dešava, jer se dešava iza zidova. Vi treba da vidite kroz zidove. Iza svega stoje lični interesi i motivi. Postoji neko pokriće kroz te vrste odgovora (Ministarstva), ali nikada se javno ne iznosi šta je zaista motiv, kao u slučaju Venecijanskog bijenala. Nikada nećemo saznati – Šćepanović nikada neće reći čija je ideja i zašto je odlučeno mnogo ranije pre formiranja Saveta da Ozbolt bude naš predstavnik. I to je ta uzurpacija kao nelegitimno i štetno uzurpiranje moći”, rekao je Jokić, koji je tokom diskusije ukazao i na nepovoljan odnos osnivača prema instituciji na čijem je čelu, programski budžet od svega sedam miliona dinara – naspram 10-12 miliona koliko ima prosečan trodnevni festival u Novom Sadu, te na neminovnost prihvatanja međunarodnih izložbi koje su u ponudi u situaciji nedostatka budžetskih sredstava.

Zoran Erić, istoričar umetnosti i glavni kustos MSUB-a, koji je takođe bio dva puta član Saveta za Bijenale u Veneciji (za arhitekturu i vizuelnu umetnost), pokušao je da razgovor postavi na principijelne osnove, navodeći nekoliko teza u cilju dijagnostikovanja situacije – kako bi se došlo do analize o načinu na koji se velike izložbe manifestuju u praksi i gde zaista leže poluge moći.

Jer, pitanje je, kako je rekao, šta bi društvo danas uopšte moglo da predstavlja – kako globalno, tako i u srpskom kontekstu.

“Kohezivne niti koje povezuju društvo ili društvene zajednice su pokidane, više ne mogu da se sastave, društvo je po svim šavovima popucalo, pa je pitanje odakle onda dolazi ta društvena moć i kakva je pozicija građana - ako ne postoji društvo koje komunicira i proizvodi društveni kapital, da intervenišu naspram političke i društvene moći”, rekao je Erić, navodeći da već godinama pokušava da sagleda simptome koji definišu društvo u Srbiji, koje vidi kao “perverzni brak neoliberalnog kapitalizma i radikalnog pravoslavlja”.

Pominjući i urbani feudalizam, koji se “dešava svuda po gradu - od Novog Beograda do Beograda na vodi”, te “burazerski kapitalizam” i partokratiju, kao i komercijalizaciju kao novu mantru koju produkuju centri moći globalnih političkih tokova kapitala, Erić je rekao da se u takvom kontekstu nameću i novi sistemi vrednosti, dok je struka nemoćna da izađe iz te pozicije i sama definiše pravila koja bi otvorila šire polje dijaloga i pretvorila najveće likovne manifestacije u nešto što nije samo puka reprodukcija određenog društvenog modela, a to je “model komercijalizacije, povezan sa spektakularizacijom, gde je ta osnovna mantra ili kišobran taj novi koncept kreativnih industrija”.

U taj koncept, kako je dodao, ulaze sada i muzeji, iako po statutu ICOM-a ne bi trebalo da se uopšte bave profitabilnom delatnošću.

Tribina je ostala i bez odgovora gde je zapravo društvena moć - u institucijama – kako smatra više učesnika, ili u rukama pojedinaca, kako su implicirala pitanja javnosti koja su poslata unapred moderatoru.

Dimitrijević je ocenio da je besmisleno misliti da pojedinačno neko ima određenu moć i da je zato kroz institucije i pokušao da ih menja.

“Neke sam uspeo. Na primer, procedura izbora za Venecijansko bijenale se i dan danas koristi. Svako od nas pojedinačno je nevažan u odnosu na institucionalnu moć”, rekao je Dimitrijević, koji je na osnovu te nove procedure na 53. Bijenalu 2008. godine bio i komesar i kustos izložbe u srpskom paviljonu na kojoj su se predstavili Katarina Zdjelar i Zoran Todorović. Do tada je komesar samostalno odlučivao, pa je od toga koga će država imenovati za komesara zavisila i prezentacija Srbije.

Iako je Dimitrijević tada, kako je primetio Erić, akumulirao tri funkcije, proizvod je bio to da je napravljen Programski savet “koji nikada nije mogao da dođe do odluke osim konsenzusom, i to je najveći kvalitet”.

“Savet je koncpiran od tako antagonističkih pozicija umetnika koji zajedno ne bi seli za sto - upravo da ne bismo došli do lobističkih krugova koji će imati startnu većinu, da ne bismo imali grupu istomišljenika. Ideja je bila da struka definiše kriterijume i načine na koje će se to realizovati, a ne da čekamo da nam se oktroišu i voljom, odnosno samovoljom minustra, nametnu”, naglasio je Erić, koji je bio član Saveta za Veneciju 2009. godine, pored Dimitrijevića, Milice Petronijević, Milice Tomić i Stevana Vukovića.

Moderator tribine Nebojša Milenković, koji se protekla dva dana suočio sa svojevrsnim odijumom nakon što je snimak protestnog performansa grupe koleginica postao viralan i masovno deljen na društenim mrežama, zaključio je da je tribina pokazala da je dijalog težak, ali i da je moguć.

“Ono što smeta je nesolidarnost struke sa istupom MSUB-a i MSUV-a, gde je čitava umetnička scena isto tako uz kokice sedela i čekala šta će da se desi – ko će da pobedi, da li će ministar smeniti dva direktora, da li će ne znam šta uraditi našim muzejima… Ali to što je izostalo – solidarnost kustosa, umetnika i drugih instucija, jedan je i od razloga
za ovu tribinu”, rekao je Milenković, koji je kao veliki problem naveo i to što sličnih tribina nije bilo ranije. Nada se i da će svaka sledeća biti sa manje unutrašnjih tenzija koje same po sebi ne vidi negativno, pa tako i sam protest grupe koleginica koje su izrazile nezadovoljstvo zbog načina organizovanja tribine koji “nameće toksični maskulinitet kao način komuniciranja, delovanja i ostvarivanja uspeha, kako u polju umetnosti i kulture, tako i u društvu uopšte”.

Navodeći da su takvi umetnički događaji, na kojima učestvuju samo muškarci, simptom šire društvene politike oduzimanja kompetentnosti ženama da učestvuju u javnoj debati o izvorima moći i načinima njene distribucije u institucijama savremene umetnosti i kulture, učesnice performansa ocenile su povodom “svemuškog sabora” u MSUV da “zloupotreba sopstvenih pozicija moći i očuvanje reakcionarnih rodnih privilegija može voditi samo daljoj degradaciji društvene kohenzije i rastakanju potencijalnih platformi za razrešenje sistemskih problema”.

“Podelom na moćne i Velike, i nemoćne i Male, održava se i jača jaz između institucionalne kulture i nezavisne scene kao ključni kriterijum podele u oblasti kulture. Isključivanjem žena iz debata o sistemskim pitanjima kulture reprodukuju se rodne, klasne, rasne i druge podele u društvu”, poručile su učesnice performansa, završenog porukom kolegama “Moć je spaktakl, a vi ste debakl!”

Milenković je više puta tokom tribine naglasio da je protest legitiman, a povodom nastavka brojnih odjeka i reagovanja na društvenim mrežama, kojima je izražena podrška učesnicama performansa, podsetio je na Fejsbuku da tema tribine - kao jedne u nizu koje će u MSUV biti održavane tokom ove i naredne godine - nije bila nikakva apstraktna moć, već njeni konkretni titulari, odnosno nosioci. Zato je na tribinu kao najpozvanije i pozvao upravo kolege koje javnost percipira kao nosioce moći. Prava tema, prema njegovom mišljenju, nije zašto na tribini među nosiocima umetničke moći nema žena, već zašto žene tu moć, kada je savremena umetnost u pitanju, u ovom trenutku jednostavno nemaju.

"Ako se uopšte može govoriti o krivici - jedina 'krivica' koju zaista prihvatam jeste u tome što nisam 'ispunio kvote', odnosno zato što rodnu ravnopravnost nisam 'demonstrirao'  time što bih umetnice i kustoskinje tretirao kao puke statističke podatke – pozvavši ih da na ovoj tribini glume žene koje imaju realnu i konkretnu moć?!", naveo je Milenković, izrazivši i zahvalnost koleginicama što svoje ogorčenje nisu pokušavale da prikriju, ili ga pak iskažu u politički korektnoj ili društvenomrežaški eksplozivnoj formi. Takođe, izrazio je nadu da će započeti protest nastaviti tako što će ga adresirati na prave adrese, poput Ministarstva kulture ili Sekretarijata za kulturu Beograda.

Povodom nastavka reakcija na društvenim mrežama, Milenković je objavio i da je još više ubeđen da je upravo takva tribina bila više nego potrebna i da svu “krivicu” za ono što deo javnosti osuđuje kao falusocentrični pir mrskih muškaraca preuzima lično, te da MSUV sa tim nema nikakve veze. “Kakogod, dok uz kokice i pivo - ali ne na duhovit način kako je to na tribini učinila Grupa za konceptualnu politiku - uživate u pogromu koji je u toku - pre nego što se i sami latite kamena pre svega odgovorite sebi u čije ime i u ime kojih ciljeva to činite. A ovo obraćanje bih, zapravo, mogao da završim rečima: Pucajte – ja i dalje držim tribinu”, naveo je Milenković.

Grupa za konceptualnu politiku, koja je uz kokice i kroz 3D naočare posmatrala diskusiju, navela je za SEEcult.org da je nameravala da napravi malu intervenciju među prijateljima, što su i organizator tribine, neki od učesnika i neke od izvođačica performansa.

“Postavkom tribine i zahtevom za postavljanje pitanja unapred smatrali smo da smo uvedeni u televizijski dispozitiv, a tome je doprinelo autorovo insistiranje na postizanju dijaloga neistomišljenika koji po nama i nije moguć i zvuči banalno kao imperativ… Neistomišljenici su se odazvali učešću na tribini i taj pristanak bi već mogao da zadovolji dijalošku formu, ali ne i razgovor kojim se želi nešto postići, odnosno zajedno uraditi”, navela je GKP, ocenjujući da je osnovna prepreka za suštinsku diskusiju bilo nerazlikovanje kategorija moći od vlasti. “Insistiralo se na moći kojoj je pripisana negativna konotacija, dok je vlast zanemarena. A mislimo da u tome leži problem: moć poseduje svako, ali vlast ne”, navela je GKP, koja se, znajući i da se priprema performans i bojkot tribine, odlučila da ostane u sali i posmatra stvar u tri dimenzije.

“Performans kustoskinja je skrenuo pažnju javnosti, ali i medijsku u opisanom smislu: perceptivna oprema je zahtevala dorade. No, iako je otvorio pitanje moći na svoj način, u istom smislu je podbacio. Jer, ako nemamo vlast, zašto mislimo da nemamo i moć? Uvereni smo da o tome nisu mislile jer su se samo želele zabaviti i dobaciti koju polemičku opasku prijateljima – kao, uostalom, i mi. A njih je bilo na svim stranama ovih dimenzionalnih prepreka, ali je trebalo uspostaviti transverzalu vica koji bi najviše pogodio domet ovakvih događaja. Zato ne govorimo o bilo čijoj promociji, već o simptomu koji nam može ukazati da iskusni i angažovani muškarci i žene, koji godinama rade na nezavisnoj kulturnoj i autonomnoj političkoj sceni i dalje plediraju na vlast. Iskustvo nam je to, nažalost, iznova potvrdilo - da politike nezavisne scene ili civilnog društva, pa i u kulturi, svi negiraju poverenjem isključivo u izbornu i državnu vlast”, navela je GKP.

Tribina “Velike izložbe kao polje društvene moći” treći je nastavak projekta “Socijalna plastika – umetnost koja menja društvo” koji je pokrenuo i uređuje Nebojša Milenković u MSUV-u.

Naredna tribina najavljena je za oktobar - uoči Sajma knjiga u Beogradu, a učestvovaće Dragan Velikić, Slobodan Tišma i Vladislava Gordić.

(SEEcult.org)