Neobično običan

Najistaknutiji savremeni japanski pisac Haruki Murakami, rođen pre tačno 65 godina u Kjotu, stekao je svetsku slavu i popularnost, ali se kloni medija, a i dalje se, kako je nedavno izjavio, iznenadi kada ga čitaoci presretnu na ulici i pruže mu ruku.

Dobitnik više prestižnih književnih nagrada (Franc Kafka, Frenk O’Konor, Jerusalim nagrada…), Murakami je već nekoliko puta nominovan i za Nobela za književnost, ali u intervjuima, koji su inače retki, najčešće podvlači da je obična osoba i da živi običnim životom.

Magični svet kojim privlači čitaoce širom sveta Murakami kaže da pronalazi u sebi, sugerišući i drugima da zavire duboko u svoju unutrašnjost. “Ljudi kažu da je to magični realizam, ali suboko u mojoj duši, to je samo realizam. Nije magičan. Dok pišem, sve to je veoma prirodno, veoma logično, veona realističko i razumno”, izjavio je Murakami svojevremeno za “Njujork tajms”, navodeći da je njegova kreativnost “crna kutija” u koju ne ulazi svesno.

Nedavno je, u izdanju Geopoetike, objavljen njegov novi roman “Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća", koji je izašao na srpskom čak pre engleskog izdanja, a bavi se sećanjem, istorijom i suočavanjem sa prošlošću.

Rođen 12. januara 1949. u Kjotu, drevnoj japanskoj prestonici, Murakami je veći deo detinjstva proveo u Kobeu, u porodici predavača klasične filologije, a trenutno živi i radi u Tokiju nakon višegodišnjih perioda provedenih u SAD i Evropi. Njegov deda bio je budistički sveštenik, a otac je predavao japanski jezik i književnost u školi i u slobodno vreme takođe se bavio propovedanjem budizma.

Murakami je izučavao klasičnu dramu na odeljenju za pozorišnu umetnost Univerziteta Vaseda u Tokiju, gde se upoznao sa budućom suprugom Joko. Prvo mu je zaposlenje bilo u prodavnici gramofonskkih ploča, a po završetku studija, 1974. godine, otvorio je džez bar u Tokiju koji je radio do 1982.

Njegovom opsednošću muzikom mogu se možda objasniti i teme mnogih njegovih romana, pa i sami naslovi, uključujući “Igraj, igraj, igraj” (r&b grupa Dels), “Norveška šuma” (pesma Bitlsa), “Južno od granice, zapadno od sunca” (prvi deo naslova je pesma Neta Kinga Kola)...

Murakami je, inače, shvatio da bi mogao da bude pisac u proleće 1978. godine, za vreme jedne bejzbol utakmice. Ni danas ne može da objasni tu samospoznaju. “Jednostvno sam to shvatio - i to je sve”, izjavio je. Sve češće je ostajao u baru posle zatvaranja i pisao tekstove mastilom na običnim listovima hartije.

Roman “Slušaj pesmu vetra”, za koji je dobio pretižnu nagradu časopisa “Gundzo”, objavio je 1979. Već krajem te godine knjiga je rasprodata u 150.000 primeraka u tvrdom povezu.

Među najpoznatijim Murakamijevim romanima su i “Fliper” (1973), “Lov na divlju ovcu” (1982), “Okorela zemlja čuda i Kraj sveta” (1985), “Norveška šuma” (1987), “Igraj Igraj Igraj” (1988), “Južno od granice, zapadno od sunca” (1992), “Hronika ptice koja navija sat” (1994), “Sputnik ljubav” (1999), “Kafka na obali” (2002), “Kad padne noć” (2004), zatim roman “1Q84” u tri toma (2009), te knjige priča “Ponovni napad na pekaru” (1993), “Posle potresa” (2000), “Tokijske misterije” (2005) i dokumentaristička knjiga “Metro” (1997/98) sa intervjuima koje je snimio posle zemljotresa i napada gasom u Japanu.

Početkom 90-ih odlazi u SAD da bi radio na Univerzitetu Prinston. U Japanu mu u to vreme izlaze sabrana dela u osam tomova koja su obuhvatila ceo njegov opus od 1979. do 1989. Na Prinstonu je dobio zvanje vanrednog profesora.

“…Otišao sam u SAD samo na pet godina i najednom sam neočekivano poželeo da pišem o Japancima na japanskom. Ponekad o prošlosti, a ponekad i o tome kako se danas živi. Lakše je pisati o svojoj zemlji kad si daleko od nje. Na rastojanju se može videti cela zermlja onakva kakva ona u stvari jeste. Do tada mi se i nije nešto posebno pisalo o Japanu. Prosto sam nastojao da pišem samo o sebi i svom svetu”, rekao je veliki pisac u jednom od intervjua.

Murakami je aktivan i kao prevodilac - na japanski je preveo dela niza američkih pisaca, poput Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera…

B. Rakočević / SEEcult.org