Nova kulturna politika kao preduslov EU integracija

Učesnici konferencije Helsinškog odbora za ljudska prava (HOPS) “Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma”, koja je počela 11. janaura u Beogradu, predočili su poražavajuću sliku kulturne scene u Srbiji, ocenjujući da je nacionalistički dogmatski obrazac, uspostavljen još 90-ih godina, i dalje dominantan, ali i usložnjen zahtevima neoliberalnog kapitalizma, zbog čega predlažu alternativnu kulturnu politiku koja je i preduslov da evropske integracije dobiju široku podršku u društvu.

“Svaka država i svako društvo doživljavaju poraze na svoj način… Srbija nije prihvatila poraz u ratovima 90-ih, niti je nestala politika koja je do toga dovela… Upravo je kultura polje u kojem se realizuje i kojom se hrani ta poražena politika”, rekla je predsednica HOPS-a Sonja Biserko otvarajući dvodnevnu konferenciju koja je okupila nekoliko desetina stručnjaka, umetnika i kulturnih radnika, a organizovana je kao nastavak serije razgovora i okruglih stolova iniciranih 2020. godine u cilju osmišljavanja kulturne politike koja bi podsticala interkulturalnost, umetničke slobode, savremeno stvaralaštvo, inovativne ideje, dijalog i polemiku.

Navodeći da se Srbija opredelila za etničku, a ne za građansku državu, što znači i za ideologiju etničkog nacionalizma, Sonja Biserko ocenila je i da je u situaciji kada se promoviše jedinstveni srpski kulturni prostor, jedan predsednik, jedna istorija, jedno pismo i jedan cilj, samo razobličavanjem tih aspiracija moguća katarza.

Dolaskom Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine, kako je navela, u javni prostor vraćen je propagandni deo kulture iz osamdesetih i devedesetih i ponovo se afirmiše kao mejnstrim. O tome svedoči, između ostalih dokumenata, i Strategija razvoja kulture Srbije od 2020. do 2029. godine koja predviđa niz mera koje zaokružuju politiku zasnovanu na ideju o srpskom kulturnom prostoru, odnosno “srpskom svetu”. “Kultura je, kao i tokom osamdesetih, glavno polje mobilizacije društva za političke ciljeve”, rekla je Sonja Biserko, dodajući da značajnu ulogu u tome imaju i nacionalni istoričrai koji su kroz “politiku istorije” vratili diskurs u opskurne periode prošlosti, manipulišući ključnim događajima kako bi se opravdali zahtevi Beograda za realizacijom “srpskog sveta”.

Smatrajući i da je Evropska unija (EU) godinama tolerisala politiku Srbije, održavajući stanje privida i samoobmane da su njene aspiracije realne, Sonja Biserko ocenila je da je, međutim, ruska agresija na Ukrajinu pokrenula pitanje evrointegracija regiona Zapadnog Balkana. Aktuelna pozicija Zapada u regionu je u potiskivanju ruskog uticaja i konsolidacije Bosne i Hercegovine, Kosova, Crne Gore i Makedonije, što podrazumeva da će se Srbija, ukoliko želi postati deo Evrope kojoj pripada, morati okrenuti prevladavanju prošlosti. Osim osude politike Slobodana Miloševića, to podrazumeva, kako je navela, i prihvatanje nasleđa Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde, pa i nacionalnih sudova u regionu, pri čemu je neophodno posvetiti veću pažnju percepciji pravde u društvu, imajući u vidu i kulturne vrednosti i stavove kako bi se koncept pravde sto više približio percepciji društva.

U tom smislu, dodala je, legitimno je pitanje da li je društvo spremno na suočavanje, posebno imajući u vidu da Srbija pi nakon više od dve decenije od završetka poslednjeg rata nije došla do značajnijeg pomaka u tom pogledu zbog ograničenja inherentnih društvu.

“Kultura je svakako važno polje koje može mobilisati društvo, posebno mlađe generacije koje nemaju hipoteklu rata, ali im se suočavanje nameće kao neminovnost”, rekla je Sonja Biserko, konstatujući da u sferi kulture postoje delatnici čiji moralni integritet i autonomija, stvaralačke i ljudske, nisu dezintegrisane i koji se i dalje opiru novom kulturnom poretku.

Od njih, prema njenom mišljenju, i treba očekivati produktivne odgovore na pitanja: Šta je dovelo do genocida? Koje su i kakve politike, koje ideologije i aparati? Kako je bilo moguće da narod koji je doživeo genocid u Drugom svetskom ratu pruži masovnu podršku eliminacionističkoj politici koja je rezultirala kardinalnim zločinom? Od njih treba očekivati da razobliče  ideološke mehanizme zarobljavanja i onesposobljavanja pojedinaca da kritički sude o politici koja je vođena u njihovo ime i da time zadobiju sebe kao moralne subjekte i povrate narušenu ili izgubljenu moralnu autonomiju. Od njih treba očekivati i odgovor na pitanje o ulozi intelektualaca u, kako je istakao prof. Nenad Dimitrijević, produciranju “inherentno šovinističke slike nacije kao nevine žrtve okružene neprijateljima”, rekla je Sonja Biserko, koja je isto naglasila i u uvodu zbornika za “Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma”, objavljenog u izdanju HOPS-a kao rezultat razgovora vođenih sa više od 60 intelektualaca, kulturnih radnika i aktivista širom Srbije, uključujući Novi Sad, Novi Pazar, Kragujevac…

Autori tekstova u zborniku analizirali su vladinu Strategiju za razvoj kulture 2020-2029, kao i zakone i druge strateške dokumente, ali i aktuelnu umetničku produkciju, pre svega u književnosti, pozorištu, kinematografiji, likovnim\savremenim\vizuelnim umetnostima i muzici.

Na osnovu tih radova i izlaganja učesnika okruglih stolova, HOPS je sačinio preporuke za novu kulturnu politiku koje će predstaviti 12. januara u nastavku konferencije u Aero klubu, koja je obuhvatila panele posvećene kulturnim modelima i strategijama, nezavisnoj kulturnoj sceni, decentralizaciji i otvaranju prostora slobodnog stvaralaštva, kulturi sećanja, ulozi medija u oblikovanju kulturne scene, te stvaranju mreže za izgradnju nove kulturne strategije.

Diskusija u okviru panela prvog dana skupa složili su se da je reč o više od trodecenijskom kontinuitetu kulturne politike i zloupotrebe kulture u političke svrhe, ali su izneli i neke specifičnosti u odnosu na 90-te.

Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić, pominjući donkihotovske napore za promenu stanja u kulturi i stalni nedostatak političke volje s druge strane, konsttaovala je da o tom kontinuitetu rečito govori upravo Strategija razvoja kulture 2020-2029.

“Zloupotreba kulture počela je 80-ih, preko 90-ih kada je eskalirala, sa kratkom pauzom početkom 2000-ih da bi opet bila intenzivirana poslednjih desetak godina”, navela je ona, ocenjujući da je specifična razlika danas u odnosu na 90-te to što su tada postojale jasne demarkacione linije kulture otpora sa jedne i ekspazionističke politike s druge strane. “Danas to ne znamo jasno, javnost je često zavarana suprotnim i tendencioznim porukama – koketiranjem sa evropskim vrebnostima, a s druge strane – čvrstim oblikom novog talasa nacionalizma”, dodala je ona, smatrajući da je kulturni prostor u Srbiji zasićen konfliktima, mržnjom, sumnjičavošcu, odsustvom dijaloga…

Kulturnu politiku, prema njenoj oceni, danas odlikuje i prividna otvorenost, s obzirom na pojedine respektabilne događaje, koji se organizuju. Dok se priča o kulturnoj industriji, modernizaciji kulture, na fakultetima predavanja drže haški osuđenici i promovišu se njihove knjige. Situacija je, kako je ocenila, paradoksalnija i neuhvatljivija u odosu na 90-te.

Na kontinuitet problema kulturne politike ukazala je i teoretičarka kulture i medija i prof. Univerziteta umetnosti u Beogradu u penziji dr Milena Dragićević Šešić, prisetivši se konferencije o kulturnoj politici i produkciji održane 2000. godine u Sava centru. “Manje-više sve što sam rekla tada mogla bih da ponovim i danas”, rekla je ona, ocenjujući da je demokratsku strast u kulturnoj politici zamenila patriotska i partokratska.

Pominjući teškoće uticaja na pravac diskursa kulturne politike, koji normalizuje termine kao što je “srpski svet”, ona je ukazala i na izražen proces viktimizacije u društvu koji dovodi do toga da “mladi veruju da nema veće žrtve od srpskog naroda na čitavoj planeti”.

U poraženom društvu, kako je dodala, vlast reaguje agresivno, a javnost je uplašena i dezorijentisana.

Prema njenom mišljenju, neophodan je strukturalni sistem kulturne politike koji bi omogućio da polje kulture bude autonomno makar kao univerzitetsko.

Sociolog Đokica Jovanović naglasio je da nema kulturne politike bez političke kulture, a konstitutitvno mesto kulturne politike mora biti sloboda. Iskustvo neslobode, međutim, mnogi su prigrlili kao uslov da sačuvaju glavu na ramenu, ocenio je Jovanović.

Više panelista i učesnika diskusije osvrnulo se na odnos politike i kulture, odnosno političkih zabrana i pritisaka u polju kulture. Kao primer, naveden je pokušaj sprečavanja tribine u okviru Festivala angažovane poezije u jednoj javnoj ustanovi u Kragujevcu, ili nemogućnost prikazivanja nagrađivanog filma o Srebrenici Jasmile Žbanić “Quo vadis, Aida?” na nekoj od televizija sa nacionalnom pokrivenošću ili u bioskopima, osim jedine javne projekcije u Domu kulture u Novom Pazaru.

Prema rečima istoričara umetnosti Branislava Dimitrijevića, u svojevrsnoj zabrani da se kultura bavi politikom ogleda se i fundamentalna razlika današnjice i 90-ih.

U smislu priče o nacionalnoj monokulturnoj srpskoj nacionalističkoj poziciji, stvari se, prema njegovom mišljenju, nisu mnogo promenile, ali dok je 90-ih Miloševićeva politika bila izopštena iz internacionalnih političkih, ekonomskih i društvenih tokova, danas je na vlasti svojevrsni amalgman nacionalne politike i neoliberalne ekonomije koja je “do te mere zatrovala, zagadila i uništila ono malo kritičkog mišljenja što je preostalo i pretvorila Srbiju u đubrište internacionalnog kapitala”.

Kultura je, kako je dodao, upravo primer za to, jer se od nje očekuje da bude nacionalna, ali i kulturna industrija - da bude samoodrživa, što se čulo, uostalom, i u mnogim preporukama na nivou EU.

“Mi smo mnogo izolovaniji danas nego što smo bili 90-ih. Danas je situacija zapravo mnogo opasnija – nije to samo nacionalistička politika, nego je i vrsta rešenja za druge probleme koje krupan kapital ima. Zato se zabranjuje kulturi da se bavi politikom”, rekao je Dimitrijević.

Poseban panel konferencije bio je posvećen nezavisnoj kulturnoj sceni i procesima decentralizacije i otvaranja prostora slobodnog stvaralaštva, uz ocene da je tu i kapacitet za promene.

Dimitrijević je podsetio da su “jedini ozbiljni predlozi” za promenu kulturne politike dolazili proteklih godina iz polja nezavisne kulture (Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, obnovljeni ULUS). S druge strane, nezavisna kultura je u prekarnoj poziciji, nije prepoznata, plaćena…

Jedan od primera upravo takve prekarne pozicije dala je Kaća Dimitrijević iz Alternativnog kulturnog prostora “Gnezdo” u Kruševcu, navodeći da joj je uvek teško da se predstavi tačno, budući da je i programska koordinatorka, i čistačica, fotografkinja, i publika… “Nemoguće je opstati drugačije”, dodala je ona, predstavljajući “Gnezdo” kao pozitivan primer razvoja nezavisnog kulturnog centra, koji je pokrenut 2017. godine u prostoru ruinirane svlačionice Fudbalskog kluba Borac iz Bivolja, predgrađa Kruševca. Ugovor sa FK sklopljen je na deset godina, i to bez plaćanja rente, jer se umesto nje računa renoviranje.

Prava borba, međutim, počinje tek kada se prostor osvoji i kada treba pronaći način kako ga održati i napraviti zajednicu oko njega.

“Pet godina koliko postojimo je mnogo, ali i malo, naročito kada govorimo o publici i korisnicima”, dodala je ona, pominjući teškoće dolaska do mladih, nerazvijenu lokalnu kulturnu scenu generalno, ali i potrebu edukacije aktera i podsticanje da se umrežavaju.

Poseban panel konferencije bio je posvećen kulturi sećanja, uz ocene učesnika (književnik Saša Ilić, istoričarka Olga Manojlović Pintar, rediteljka i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić i Sonja Biserko) da se odnos prema ratnim zločinima kreće od ignorisanja do poricanja, te da u tome učestvuju i mnogi kulturni radnici.

Mediji i njihova uloga u oblikovanju kulturne scene takođe su bili tema posebnog panela konferencije koja će biti nastavljena 12. januara razgovorom o stvaranju mreže za izgradnju nove kulturne strategije, te prezentacijom Predloga smernica za novu kulturnu politiku, sadržanih i u pratećem zborniku koji su priredili Izabela Kisić, Aleksandra Đurić Bosnić i Pavel Domonji.

Konferencija “Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma” organizovana je uz finansijsku podršku Delegacije Evropske unije u Beogradu.

Agenda konferencije nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u prilogu (pdf).

(SEEcult.org)

*Tekst je deo projekta koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.