Nove haljine i kuvarice
Umetnice Lenka Zelenović i Jovana Dimitrijević koriste tekstil i rad na tekstilu u svrhu subverzije, a nedavno su se predstavile u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, u organizaciji Žena u crnom.
Jovana Dimitrijević, CZKD, 8. mart 2011. Foto: Biliana Rakočević
“Razmišljala sam šta da kažem vezano za haljine, ali ne bih mnogo da filozofiram, pa ću prosto reći da sam ih pravila jer mi je sve što sam viđala u buticima bilo O-D-V-R-A-T-N-O. Sva odeća za žene je za posao, kuću ili ‘svečanu priliku’, sve je ili za ‘sponzoruše’ ili za ‘starije gospođe’, i nekako sva uloga žene i sve ono što ona može da bude, jadna je. Tako da sam ja seckala one delove odevnog predmeta koji bi mi se dopali, i ti komadići su tako stajali dok ne bih našla odgovarajući drugi odevni predmet, ili više njih, iseckala to, i spojila. I nekako sam stalno htela da obučem predmete koji nisu odevni, naročito iz kuhinje. U mojoj glavi bi svi stolnjaci, lepo iseckani, činili jednu baš lepu haljinu kao iz bajke. To je i dobar način reciklaže, restauracije odeće, ali i skladištenja uspomena”, kaže Jovana Dimitrijević.
Sve te stvari su pripadale nekome, ili ih joj je neko dao, a ima puno stvari koje je dobila od prijateljica. Tu su dedine kupaće gaće u kombinaciji sa maminom keceljom, steznik za koleno njenog prijatelja u kombinaciji sa ružičastom svilom koju joj je davno dala kuma, mamina trudnička haljina, prepravljena u nešto glamurozno...
Jovana u svojoj kreaciji, foto: Boban Stojanović
Pošto je po struci tehničarka dizajna tekstila, zna da napredak tehnologije znači u stvari i da su se promenile mašine, a time i prepletaj tkanina. To znači da se više ne može proizvesti ista tkanina kao pre 30-40 godina.
“To dakle spada pod tzv. žensku blesavost i ludovanje za prohujalim vremenima (tako to tumače muškarci i ženski magazini, a ja bih to nazvala projektom prezervacije). To je neki vid ženskog pisma. Ili ženskog čitanja. Ponovnog iščitavanja ili pisanja nove istorije (herstory - ženske priče - bajke)”, kaže Jovana Dimitrijević, koja je gotovo sve haljine u potpunosti ručno radila ili doradila.
Taj poduhvat joj se čini i kao davanje smisla borbi tekstilnih radnica: ako je neka umrla boreći se za radna prava žena, vreme je da se kaže da je dosta bilo smrti i žrtvovanja.
“Možda je najbolja osveta mašinama ako ih odbacimo, jer mašine nisu poboljšale položaj žene, one su poboljšale položaj kapitalizma, dok su žene bile samo još jedan deo mašine. To je osveta kapitalizmu. Ženske revolucije i borba za radna prava prelamale su se kroz tekstilnu industriju i kroz tela tekstilnih radnica. U XIX veku, žena koja bi ostala bez posla, najčešće bi postala švalja. Ona koja nije imala muža, zvala se ‘spinster’ - prelja”, navela je ona, napominjući da je i borba žena protiv eksploatacije počela borbom njujorških tekstilnih radnica koje su 8. marta 1857. izašle na ulice i demonstrirale zbog loših uslova rada i niskih plata.
Taj datum je i podsećanje na požar u tekstilnoj fabrici u Njujorku 1911. godine, kada je poginulo 140 žena zbog loših uslova rada, nikakve zaštite na radu i, konkretno, nepostojanja požarnih stepenica.
U Jugoslaviji je, prema njenim rečima, sudbina žene često bila da sa sela dođe u grad kako bi radila u fabrici tekstila, koja bi zatim propala.
“Danas se u Ivanjici šiju košulje Dolce&Gabanna, sigurno ne zato što Italijani misle da su Srpkinje najtalentovanije šnajderke, već zato što one predstavljaju jeftinu radnu snagu. Globalni je fenomen da poznate marke u zemljama trećeg i četvrtog sveta proizvode svoju robu, jer im se to isplati. S jedne strane, to jeste eksploatacija, s druge strane može se sagledati i kao podsticaj privrednog rasta u nerazvijenim krajevima. Dakle, kapitalizam raste na račun ženskih prava”, navela je Jovana Dimitrijević.
Prema njenim rečima, žene u Srbiji se sto godina nakon što su izborile osmočasovno radno vreme, plaćeno bolovanje i porodiljsko i zaštitu na radu, suočavaju sa otkazima u slučaju da zatrudne, ne smeju da se razbole jer nemaju prava na (plaćeno) odsustvo, plaćene su manje od muškaraca za isti rad, nemaju prava na napredovanje, prekovremeni rad im se ne plaća, žrtve su seksualnog uznemiravanja na poslu, a na “audiciji” za posao suočene su sa pitanjima koje duboko zadiru u privatno i prelaze u ucenjivanje.
“Privatnici eksploatišu žene. O ugroženom zdravlju, ukočenim prstima, otečenim nogama, krivoj i bolnoj kičmi, stresu i svim posledicama po zdravlje koje on donosi, ne govore ni same žene. Ćutimo i trpimo. Posao se teško dobija, lako gubi, a najteže se dobija plata. Činjenica je: nazadovale smo”, smatra Jovana Dimtrijević.
Lenka Zelenović o savremenom društvu govori kroz svoje kuvarice, ili “nove kuvarice”.
Lenka Zelenović, CZKD, 8. mart 2011. Foto: Biliana Rakočević
Kuvarice su na platnu vezene poruke koje su nekada visile po domaćinstvima kako bi podsetile ženu da “manje zbori da joj ručak ne zagori” i veličale patrijarhalne vrednosti.
Koristeći se tom tehnikom, Lenka Zelenović priča žensku priču, iz ženskog ugla, za ženska prava. Ona potpuno u folk-pank maniru rastura sistem jednostavno beležeći na platnu sve svetske i dnevno političke događaje, kroz humor u stihu.
Lenka Zelenović je pesnikinja-vezilja, samohrana majka deteta sa posebnim potrebama koja je ostala bez posla. Pre deset godina, priključila se projektu grupe Škart, i od tada nije prestala “proizvodnju” novih kuvarica.
Čest je gost “Pesničenja” i aktivna kao stand-up komičarka, a uvek se solidarno pridružuje akcijama Žena u crnom.
Projekat Jovane Dimitrijević i Lenke Zelenović podržale su Kvinna till Kvinna, Rekonstrukcija ženski fond i Roza Luksemburg fondacija.
(SEEcult.org)