Obeležen dan stradanja NBS

Narodna biblioteka Srbije obeležila je 5. aprila dan stradanja svoje zgrade na Kosančićevom vencu u nacističkom bombardovanju u Drugom svetskom ratu, a prema oceni Ministarstva kulture, krajnje je vreme da se pronađe trajno rešenje za tu lokaciju.

“Moramo kao društvo, nadležna Skupština grada Beograda i mi kao Ministarstvo kulture, da presečemo tu stvar, jer godine i decenije prolaze, a zjapeća rupa ostaje. To je nedopustivo”, izjavio je novinarima ministar kulture Vladan Vukosavljević na obeležavanju Dana sećanja na stradanje NBS.

Najavljujući da će Ministarstvo kulture “snažno insitirati da se konačno pred javnost izađe sa trajnim rešenjem za to mesto”, Vukosavljević je rekao da je do sada bilo različitih predloga, uključujući i izgradnju replike zdanja srušenog do temelja 6. aprila 1941. godine.

Na mestu nekadašnje biblioteke na Kosančićevom vencu položili su vence upravnik NBS Laslo Blašković sa saradnicima i Dragan Hamović, posebni savetnik u Ministarstvu kulture, a Dan sećanja na njeno stradanje obeležen je potom svečanim predstavljanjem originalne knjige “Goresni plač” Zaharija Orfelina, za koju se smatralo da je nepovratno izgubljena u bombardovanju.

Najavljujući pomoć Narodnoj biblioteci za unapređenje uslova rada, Vukosavljević je rekao da je jedno od najvažnijih pitanja depo i obećao da će Ministarstvo kulture nastojati da Vlada Srbije odvoji sredstva za izradu projekta i početak izgradnje zgrade depoa.

Povodom stradanja NBS i njenog fonda u Drugom svetskom ratu, ministar je podsetio i na plamen koji je nedaleko odatle uništio mošti i zemaljske tragove Svetoga Save. “Oba plamena proždrala su i uništila ono do čega nam je bilo stalo, do čega smo držali i što je činilo i što čini naše kulturno jezgro i jezgro našeg ideniteta”, rekao je Vukosavljević.

“Uspomenu čuvamo, čuvaćemo i ubuduće. Ako poslušamo mudrog Cicerona da bi istorija trebalo da bude učiteljica života ili bi bar trebalo to da bude za one koji znaju da uče i znaju da pamte, onda bi plamen i na moštima Svetog Šave i nad NBS i u njoj, trebalo da osvetle srpsku sudbinu i srpsku poziciju u istoriji”, rekao je Vukosavljević, dodajući da se oko ta dva plamena može tugovati i plakati, ali mogu se uzeti i kao “nauk, iskustvo, opomena i naravoučenije”.

Vukosavljević je podsetio i na Borhesovu zamisao o raju kao biblioteci, navodeći da je to u jednom smislu ohrabrujuća činjenica za verujuće ljude - pre ili kasnije ljubitelji knjige će otići u raj i moći da pročitaju ono što za zemaljskog života nisu uspeli. “Ali, relgija nas uči da postoji i  druga strana medalje - pakao, koje obiluje sumporom, pa je za verovati, ako verujemo, da će se u tom drugom ambijentu naći svi oni koji su bombardovali Beograd i NBS 1941. godine, ali i oni koji su u kratkom rasponu od svega tri godine sa nešto manje pedanterije u odabiru ciljeva ponovo zasuli Beograd bombama - ovoga puta navodno zarad plemenitih ciljeva. Pored ostalih ciljeva, na Uskrs 1944. godine, pogodili su i porodilište u Krunskoj ulici. Opet u jednoj simboličkoj slici, za svega tri godine jednog užasavajućeg rata, pogođene su i uništene knjige i  kulturno blago, ali su pogođeni i uništeni i budući čitaoci tih knjiga”, rekao je Vukosavljević.

Stradanje zgrade NBS na Kosančićevom vencu, kako je podsetio prof. dr Zoran Paunović, najavljeno je radijskim emitovanjem kompozicije "Marš princa Eugena" austrijskog kompozitora Andreasa Leonarda u 5.20 sati ujutro 6. aprila 1941. godine.

Prema rečima Paunovića, nije sasvim izvesno da li je Gebels izborom takve muzičke špice za bombardovanje želeo da demonstrira smisao za humor. Važnije od elegantnog cinizma bilo mu je ono što se desilo posle emitovanja te špice - sistematsko i temeljno razaranje Beograda. Takvo razaranje, kako je dodao Paunović, moralo je da ima, kao jedan od glavnih ciljeva, i najvredniju riznicu kulturnog nasleđa i jedan od živih simbola srpskog kulturnog identiteta. Znali su to i Gebels i Hilter, koji je bio rešen da kazni Beograd zbog nesposlušnosti ispoljene nekoliko dana ranije, dodao je Paunović.

“1.300 rukopisnih knjiga na zastrašujući i neopoziv način poslužilo je kao dokaz protiv poetične tvrdnje Mihaila Bulgakova da rukopisi ne gore”, rekao je Paunović, podsećajući da je izgorelo i više od sto knjiga pisanih rukom na pergamentu. “Kao da su smetnuli sa uma da imaju posla sa narodom koji je, sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti, vekovima bio primoran da svoje kulturno nasleđe čuva usmenim predanjem”, rekao je Paunović.

Među dragocenim knjigama u NBS, za koju se smatralo da je uništena u bombardovanju, bilo je i originalno izdanje knjige “Goresni plač” (Gorestnый plačъ slavnыz inogda Serbіi, svoihъ careй, knžeй, voždwvъ, gradwvъže i zemelь lišennыz, i na čužыhъ predэlehъ vъ žalostnomъ pod|d|anstvэ sэdzщыz / Črezъ sobstvennagw S(ы)na ez wbzvlennый) Zaharija Orfelina.

Orfelin je tu knjigu izdao 1761. godine u Beču, u štampariji Dimitrija Teodosija. Nije bila potpisana i tek mnogo kasnije otkriveno je da je autor Orfelin, jedan od najznačajnijih Srba i prosvetitelja 18. veka. Tekst, pisan na varijanti crkvenoslovenskog jezika bliskoj ondašnjem ruskom, govori o tužnoj sudbini srpskog naroda koji je izgubio svoju državu i rasejao se po okolnim krajevima. Ujedno, to je prvi samostalni pesnički proizvod objavljen kod Srba. Već u 19. veku taj naslov je predstavljao pravu bibliografsku retkost: jedva da ima podataka o tome da se nalazio u srpskim bibliotekama ili barem u privatnom vlasništvu.

Postoje indicije da je tiraž ubrzo posle štampanja uništen, jer tekst pominje Habzburšku imperiju i Ugarsku u negativnom kontekstu. Bilo bi stoga nemoguće da knjiga bude uvezena među tamošnje Srbe, kojima je svakako i bila namenjena, pošto bi izazvala nepovoljne političke posledice. Zbog toga je verovatno već u to vreme bilo sačuvano veoma malo primeraka. Jedini poznati primerak koji je dospeo do 20. veka nalazio se u fondu NBS, gde je uništen u bombardovanju 1941. Posle toga, nije bio poznat više nijedan sačuvani primerak knjige i smatralo se da je ona nepovratno izgubljena, što je bila nenadoknadiva šteta za nacionalnu nauku i kulturu.

U jesen 2017. godine, javio se bečki antikvar Norbert Donhofer sa vestima da je došao u posed jednog primerka i ponudio ga na prodaju preko ambasade Srbije u Beču. Na sastanku u Beču krajem 2017. godine, izvršena je identifikacija knjige, uz konstataciju da se zaista radi o originalnom izdanju, koje je prvi vlasnik unekoliko modifikovao ubacivši paralelni rukopisni latinski prevod.

*Foto: NBS

(SEEcult.org)