Od pobune u čitanju do pomaka u društvu

Kolektiv Pobunjene čitateljke, koji afirmiše feminističke i druge angažovane pristupe književnoj kritici u regionu bivše Jugoslavije, skrenulo je pažnju protekle godine i regionalnom književnom nagradom "Štefica Cvek", nastavljajući i edukativni rad sa mladima različitih uzrasta. Jedan od njihovih prvih zapaženih projekta bio je, inače, “Rat iz dečje perspektive’” koji je u fokusu imao kritičko promišljanje književnosti u periodu od 1945. godine do danas.

Borisav Matić, član “Pobunjenih čitateljki”, kaže u intervjuu za SEEcult.org da je rad na nezavisnoj sceni težak iz više razloga, kao i da ona nema veliki uticaj na mejnstrim kulturu, ali da suštinski bolje komunicira sa zajednicom i celokupnim društvom. Zato je i odgovor zajednice vredniji. Iako aktivnosti “Pobunjenih čitateljki” izazivaju interesovanje u celom regionu, kao i podršku pojedinih evropskih fondova, nadležne državne institucije nemaju za sada sluha za njih, pa se dobar deo njihovog rada – kao i mnogih drugih kolega na nezavisnoj sceni – zasniva na entuzijazmu. Situaciju je dodatno otežala pandemija, ali je ona bar u delu populacije dovela i do novog čitalačkog iskustva, a time i do novih obrazaca ponašanja i kritičkog razmišljanja. “Možda književnost danas ne može da proizvede neku veliku promenu, ali može da nam pomogne da fokusiranije vidimo svet, ili da ga kritički sagledavamo. Ne znam kako će se to završiti. Borba traje”, naveo je Matić, jedan od pobunjenih protiv nekritičkih slavljenja autoriteta na književnoj sceni, svođenja književne kritike na marketinški alat i ustaljenih pristupa književnosti u kojima se prepoznaju mehanizmi isključivanja.

– “Pobunjene čitateljke” su za ovaj razgovor delegirale jednog pobunjenog čitaoca... Ko sve zapravo čini zajednicu “Pobunjenih čitateljki”?

Borisav Matić: “Pobunjene čitateljke” su zapravo regionalna grupa književnih kritičarki i kritičara, mada postoje i druge radnice i radnici u kulturi sa kojima sarađujemo. Mi se, pre svega, bavimo feminističkim i drugim angažovanim pristupima kritici. Grupa je osnovana 2014. godine kao neformalna, kada je krenula da uređuje bookvica.net, sajt za regionalnu književnu kritiku. Četiri godine kasnije i pravno smo registrovani, a jezgro našeg udruženja danas čini nas šestoro iz Srbije: pet kritičarki i ja kao kritičar. Imamo saradnice i saradnike iz celog regiona, iz skoro svih država bivše Jugoslavije, uži i širi krug, različitih radnica i radnika u kulturi koji su radili na različitim projektima, bilo da su pisali za naše sajtove, pohađali neke od naših aktivnosti...

– Na osnovu vašeg dosadašnjeg rada, šta biste rekli – ima li smisla ta pobuna iz imena vaše asocijacije? Da li su tokom godina segmenti pobune probuđeni u čitaocima koje ste okupili?

Borisav Matić: Pre osam godina, kada smo nastali, feministička književnost, i uopšte ženska književnost u regionu, može se reći bila je alternativna, a danas je nekako, iako i dalje nosi nešto od alternativnog u smislu estetike i politike, ipak uticajna na književnoj sceni. Vidimo da književnice imaju sve veću ulogu, zapravo da u regionu imaju vodeću ulogu. One su najčitanije, najglasnije, najpopualrnije. Njihova su dela među najkvalitetnijim. Sve to je išlo paralelno s našim radom, iako to nije naša direktna zasluga, ali smo nekako rasli na istom talasu. Imali smo dosta dobre odjeke naših radionica koje smo posvećivali mladima i feminističkom pristupu književnosti. Naša nagrada “Štefica Cvek”, koju smo pokrenuli ove godine, odjeknula je u celom regionu. Iako je ove prve godine bila za BHSC govorno područje iznenadilo nas je kada su nam se javile i kolege iz Slovenije koje su propratile ceo događaj i prihvatile poziv da nam se pridruže, jer je ideja upravo da se nagrada proširi na makedonsko i slovenačko područje.

– Ohrabruje i to što se, između ostalog, bavite i istraživanjem dečje književnosti, u kojoj se kriju razni, često - u ideološkom smislu - opasni narativi, koji stoje i u udžbenicima, i u lektirama... Npr. deca 6. razreda u okviru segmenta o narodnim pesama – onim kosovskog ciklusa, bez nekog ozbiljnog istorijsko-političko-društveno-humanog monitoringa profesora ili pedagoga, slušaju o tome kako su žene bivane zazidavane, što je bila jedna od kazni iz ofisa patrijarhata... Šta ste u tim istraživanjima otkrili vi? Možete li iz tog konteksta uticati na obrazovni sistem, ukazati na neke pogrešne prakse, recimo Ministarstvu prosvete?

Borisav Matić: Naš rad se fokusira na tumačenje književnosti i kritiku i zapravo veliki deo toga je usmeren na kritiku tih nekih loših praksi, konkretno nekih seksističkih obrazaca koji postoje prilikom predstavljanja žena i marginalizovanih grupa, kako u klasičnoj književnosti, lektiri na primer, tako i u savremenoj književnosti, jer stereotipi postoje i danas. Mi smo 2018. godine osnovali portal mini.bookvica.net, koji se bavi baš književnošću za decu i mlade. Tu se bavimo kritikom loših sadržaja, ali ukazujemo i na dobre književne prakse, jer danas već postoji nezanemarljiv obim književnih dela koji iz feminističkog pristupa sagledavaju književnost. Dobar primer za to kod nas je Jasminka Petrović, čiji su ženski likovi vrlo nezavisni, potpuno emacipovani, izgrađeni. Tu je, na primer, zanimljivo videti kako zapadna kultura – koja se u našem društvu uglavnom podvodi pod “svetsku književnost” – razvija te prakse, pa tako u Americi postoji književnost za decu i mlade koja se referiše na black live matters pokret, potom postoji kvir književnost, književnost koja se bavi klasnim temama... Pored tog kritičarskog pristupa, mi držimo i radionice o feminističkim pristupima književnosti za mlade - srednjoškolce i sredjoškolke, nekad i za decu iz osnovnih škola i za studentkinje i studente.  

– Kakvo je mesto naše nezavisne scene u odnosu na mejnstrim kulturu? Kakav je njen uticaj na mejnstrim kulturu?

Borisav Matić: Meni se čini da je tu na snazi “tiha voda koncept”. Koliko god da ima problema, institucionalna scena ima konstantnu podršku i oni koji je imaju zaista su privilegovani. U okviru nezavisne kulture ima ljudi koji su tu jer nisu uspeli da dođu do institucionalne podrške, a ima i onih koji su odabrali da budu na nezavisnoj sceni bez podrške institucija, jer smatraju da prave promene stižu tako, a ne kroz neke ustaljene obrasce funkcionisanja. Mislim da nezavisna scena nema neki veliki uticaj na mejnstrim kulturu. Na nezavisnoj sceni situacija je zaista prekarna. Naravno, i tu postoje nijanse.

– Da li ste doživeli da vam neko iz institucija uzme ideju za koju niste dobili finansijsku podršku, razvije je i predstavi javnosti kao svoju?

Borisav Matić: Osim ako nije u pitanju krađa ideje, meni je drago ako mejnstrim kultura preuzme pozitivne prakse sa nezavisne scene, da uzme neku ideju, razvije je i plasira u javni prostor. Naravno da zavisi od slučaja do slučaja kako se tome pristupa, ali meni se čini da je nezavisa kultura zapravo kreativnija i angažovanija. Možda nema mnogo uticaja, ali se konstantnim, konzistentnim radom neke stvari mogu promeniti, pomeriti s mesta. Nezavisna scena je u direktnom kontaktu sa zajednicom, i samim tim osećamo kako pulsiraju zajednica i celo društvo. Tako možemo bolje da detektujemo i pokrećemo teme, da ukazujemo na probleme... Mislim da dobijamo i bolji fidbek od zajednice i da nekako više i na duže staze sarađujemo sa njom. Zato je i uticaj bolji, u odnosu, na primer, na neku kratku kampanju koja možda da zasvetli jače i snažnije, ali brzo i nestane.

– Postoji li saradnja među akterima nezavisne scene i kakva je ona?

Borisav Matić: Postoji. Na primer, “Pobunjene čitateljke” su deo Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) koja okuplja nekoliko desetina organizacija iz sfere nezavisne kulture u našoj zemlji. U okviru nje postoji konstantna saradnja između organizacija. Nekad se, recimo, zajednički reaguje na određene društvene probleme i događaje koji su vezani za kuturu, nekad se organizuju zajednički festivali, itd. Upravo ovih dana traje osmi Festival “Na sopstveni pogon” čiji je cilj da se udruženja iz Beograda povežu sa udruženjima iz unutrašnjosti, da se obogati kultura manjih gradova, da ljudi vide sve mogućnosti umrežavanja. “Pobunjene čitateljke” će ići u Užice, tamo sarađujemo sa Užičkom književnom republikom. Srednjoškolcima i srednjoškolkama iz Užičke gimnazije držaćeno radionicu o feminističkom pristupu književnosti. U okviru NKSS postoje i drugi formalni i neformalni oblici saradnje.

– Može li se iz konteksta te umreženosti nekako konkretnije i hrabrije nastupiti i prema Ministarstvu kulture?

Borisav Matić: Definitivno. Evo baš nedavno je Nezavisna kulturna scena Srbije objavila saopštenje u kojem se od Ministarstva kulture zahteva da mnogo ozbiljnije radi svoj posao, pre svega kada je reč o konkursima Ministarstva kulture. Kada nekoliko desetina asocijacija stane iza nekog saopštenja svakako da to nosi veću težinu.

– Kakav je uticaj na našu kulturu, nezavisnu scenu pre svega, imao projekat Novi Sad – Evropska prestonica kulture? Da li je popravio njen status, ugled i značaj? Kako su ti projekti uticali na nezavisnu scenu?  Jesu li dotakli “Pobunjene čtiateljke? Je li nezavisna scena imalo bolje/drugačije osvetljena u programima EPK-a?

Borisav Matić: Ne mogu da govorim iz ugla “Pobunjenih čitateljki” jer mi nismo sarađivali sa EPK-om. Radimo paralelno, nemamo dodirnih tačaka, a razlog tome je možda i zato što smo formalno prijavljeni u Beogradu, odakle smo usmereni na regionalnu saradnju. Ali kao neko ko živi u Novom Sadu i prati kulturu u gradu, čini mi se da je, bez obzira što se tu radi uglavnom o mejnstrim kulturi, bilo saradnje sa nezavisnom scenom. Osnovani su novi festivali nezavisne kulture i, ako ništa drugo, nezavisna scena je imala priliku da prikaže svoj rad. Meni je zapravo važnije pitanje sada – šta će biti sledeće godine? Da li će postojati neka održiva infrastruktura, ili je to bilo samo ove godine i nikad više. Prikazali smo neke radove i kad se ova godina završi – gotovo, sve prestaje. Meni se čini da je to ključno pitanje uspešnosti projekta EPK koje tek treba da prođe test.

– Kako opstaju “Pobunjene čitateljke”? Kako se finansirate? Kako dolazite do donatora i da li vaše programe diktiraju pre svega finansije? Kako npr. uspevate da prebrodite momenat u kojem strane donatore uglavnom zanimaju aktivistički projekti, manje oni s predznakom “kultura”?

Borisav Matić: Nekoliko smo puta konkurisali kod Ministarstva kulture i nijednom nismo dobili novac...

– Jeste li dobili objašnjenje zašto niste dobili?

Borisav Matić: Ne, za ove konkurse nismo dobili. Finansiramo se zahvaljujući nekim fondacijama – domaćim ili stranim, nekim feminističkim organizacijama. Uglavnom su u pitanju projekti EU i njihovi fondovi, nekada direktno, nekad posredno. U većini slučajeva, u pitanju je regionalna saradnja, fondovi za Zapadni Balkan ili širi region, neki su isključivo za Srbiju. Svi oni uglavnom traže aktivistički pristup, što u našem slučaju nije otežavajuća okolnosti, jer naš pristup donekle i jeste aktivistički: uvek je feministički, ili na neki drugi način društveno angažovan. Nije da smo potpuno prilagođavali naše projekte, iako donekle uvek mora da postoji neko prilagođavanje. Sve to ipak nije dovoljno, pa se veliki deo našeg rada zasniva na entuzijamu, zapravo na kombinaciji te dve prakse. Trenutno ispitujemo mogućnost finansiranja iz zajednice – putem donacija i direktne podrške. Videćemo šta će biti od toga. Inače, naši programi su uvek besplatni.

– Zanimljivo je da su vaši programi besplatni, a finasirate se tako, ipak nesigurno, dok se za programe, recimo EPK-a, u koje je dve godine ubrizgavana vrlo ozbiljna finansijska injekcija, morala plaćati karta. Nije li malo nelogično?

Borisav Matić: To je pitanje za razmišljanje. Ne odnosi se to samo na programe EPK-a, već i za druge koje organizuju institucije koje se finansiraju javnim novcem građana. Karte su preskupe za mnoge događaje, nedostupne za većinu stanovništva. Nama je pak važno da naši programi budu dostupni svima, da kultura koju nudimo bude besplatna. Zato sada, kako sam i pomenuo, istražujemo nove mogućnosti finasiranja u zajednici, ali gledamo da to budu slobodni prilozi onih koji to zaista mogu sebi da priušte, i to koliko mogu, a ne da novac zahtevamo od njih.

– Ministarstvo kulture i medija Nemačke, koja inače propada – kako se kod nas piše, pomagalo je svoje umetnike tokom pandemije, a i posle nje, na razne načine. Čitamo ovih dana kako je izdavačima subvencionisalo 30 odsto troškova na Frankfurtskom sajmu knjiga. Pomagali su i nezavisnu scenu. Jeste li vi dobili kakvu pomoć tokom ili posle pandemije?

Borisav Matić: Udruženje nije dobilo nikakvu pomoć. Period pandemije je bio težak, ali je zapravo nije bitno uticao na naš rad, jer smo i tokom nje, kad smo hteli, mogli da se posvetimo našim aktivnostima, naravno, koliko smo bili u mogućnosti. Mi smo i inače dosta fleksibilni da funkcionišemo shodno projektima, potrebi i različikim aktivnostima koje imamo u tom trenutku. Ono što je ključno je da niko od nas u Udruženju ne živi od toga. Svako ima neki posao, ovde zarađujemo ponekad, ponešto. Svako od nas radi druge poslove: jedna koleginica je na doktoratu, jedna u izdavačkoj kući, jedna je saradnica na fakultetu...

– U jednom trenutku pandemije mislili smo da će nas spasiti čitanje, da ćemo u tom vremenu za sebe nekako drugačije revalorizovati i vreme, naš odnos prema njemu, ali se ispostavilo da su kod većine ljudi knjiga i čitanje bili poza za Fejsbuk, Instagram... Šta mislite, kako je pandemija uticala na shvatanje pobune? Da li su ljudi sada uljuljkaniji u misli “bolje i ovako, nego još gore”? Je li pandemija umrtvila smisao pobune, je li okrnjila naš prag tolerancije na muk logike?

Borisav Matić: U prvim mesecima pandemije, kada ništa nismo znali o njoj, u “Pobunjenim čitateljkama” trudili smo se da skrenemo pažnju na književnost koja nam nudi neke pozitivnije načine razmišljanja, koja nam zapravo otvara vidike ka potencijalno boljim svetovima. Konkretno, pisali smo i govorili o utopijskoj književnosti, ili nekoj književnosti naučne fantastike, umesto fokusa samo na distopijsku ili antiutopijsku kojoj smo, inače, vrlo bliski po onome što živimo. Sugerisali smo, dakle, neke pozitivne obrasce. Arundati Roj je rekla da su pandemije kroz istoriju bile portal u nove svetove, nudile su mogućnost da se pozdravimo sa starim svetom i preuzmemo nove obrasce funkcionisanja. Čini mi se da smo mi i dalje u toj krizi pandemije i raznih drugih problema – ekonomske krize i rata koji se ponovo dešava u Evropi. Nismo još došli do trenutka da vidimo čemu je ovo rezultovalo, jer smo i dalje u fazi promene. Rat u Ukrajini je pogoršao ekonomsku krizu i to definitivno utiče i na književnost i na kulturu. Ipak, kroz pandemiju su mnogi ljudi, uz pomoć novih čitalačkih iskustava, mogli da nauče neke nove obrasce ponašanja, da kritički razmišljaju. Možda književnost danas ne može da proizvede neku veliku promenu, ali može da nam pomogne da fokusiranije vidimo svet, ili da ga kritički sagledavamo. Ne znam kako će se to završiti. Borba traje.

– Pomenuli smo rat u Ukrajini. Nije bilo nekih velikih akcija ovdašnjih umetnika za pomoć ukrajinskim kolegama, nije bilo ni nekih velikih javnih istupa podrške. Da li to znači da na našu kulturu - “zavisnu” i nezavisnu scenu, ne utiču veliki svetski tekstonski događaji poput rata u Ukrajini. Konstatovali smo ga prevashodno zato što nam jačanjem ekonomske krize ugrožava komoditet, a onda smo ga brzo zaboravili i skrolovali se do druge vesti. Kako se vas tiče rat taj rat, imate li ikakvu vezu, na primer, sa pobunjenim čitateljkama u Ukrajini ili možda Rusiji?

Borisav Matić: “Krokodil” i Vlada Arsenijević su pokrenuli projekat “Prostori slobode”, rezidencijalni program za ukrajinske književnice i književnike. Možda je to najpozitivniji primer takvog angažmana. “Pobunjene čitateljke” učestvuju u tom programu, mi smo uspeli da izdvojimo nešto novca da pomognemo taj projekat. Verovatno ćemo u narednim mesecima imati i neke zajedničke aktivnosti, a ovo je prilika da se upoznamo sa ukrajinskom scenom jer je ona do sada bila uglavnom nepoznata kod nas. Za razliku od drugih zemalja Evrope, mi nismo bili jako glasni, možda zbog politike, a možda i zato što nismo u nekoj velikoj mogućnosti da pomognemo. Ali svakako da cela ta situacija definitivno utiče na nas: ekonomska kriza, a da ne govorimo o mogućnosti da se taj rat i proširi.

– Zvanično, izdavači godine su “Prometej” i “Pravoslavna reč”. Ko su izdavači godine za vas?

Borisav Matić: Bio bi sukob interesa da o tome govorim.

– Šta bi onda bio književni događaja godine za vas?

Borisav Matić: Dodela nagrade “Štefica Cvek” za prošlu godinu i devetoro njenih dobitnika: osam dobitnica i jedan dobitnik: Marija Andrijašević, Goran Ferčec, Lejla Kalamujić, Senka Marić, Ana Miloš, Sonja Ražnatović, Mihaela Šumić, Martina Vidajić i Nora Verde.

– Slogan ovogodišnje Sajma knjiga u Beogradu bio je “Povratak napisanih”. Gde su napisani bili?

Borisav Matić: Oni koji pišu stalno su tu. Taj je slogan marketinški osvrt na pandemijski okvir zbog kojeg tog sajma nije bilo dve godine. Pisci i spisateljice stalno pišu, pisali su i tokom pandemije, i kad je bilo najgore vreme, samo su se sada fizički vratili u realan prostor.

(SEEcult.org)

*Tekst je deo projekta koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.