Oproštaj od velikog Dejana Mijača

Kolege, saradnici, prijatelji i članovi porodice oprostili su se 11. aprila od pozorišnog reditelja Dejana Mijača, ističući njegov umetnički značaj, pedagoški rad, kao i neizbrisiv trag koji je ostavio na širem društvenom planu, uprkos izazovima sa kojima se suočavao tokom višedecenijske karijere. Mijač je, nakon komemorativnog skupa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Na Mijačev život i delo podsetili su u popunjenom JDP-u direktorka tog teatra Tamara Vučković Manojlović, Vida Ognjenović, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Vladimir Kostić, Egon Savin, Branko Cvejić, Srđan Timarov, koji je pročitao pismo Ljubomira Simovića, te Vojislav Brajović, Branka Petrić i Svetozar Cvetković, koji se javio iz Njujorka. Između njihovih emotivnih govora emitovani su inserti iz najpoznatijih Mijačevih predstava, kao što su Pokondirena tikva, Pučina, Golubnjača, Rodoljupci, Šopalovići, Višnjik...

U ime JDP-a, u kojem je režirao 28 od ukupno 135 predstava, direktorka Tamara Vučković istakla je da je Mijač čitav život posvetio pozorištu, te da je, kao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i kao reditelj koji je radio u čitavoj nekadašnjoj Jugoslaviji, formirao i uticao na brojne reditelje i glumce.

“Opraštamo se od velikog umetnika, velikog čoveka i velikog prijatelja”, istakla je ona, podsetivši da je Mijačeva poslednja režija bila upravo u JDP-u - predstava “Višnjik” 2011. godine.

Književnica i rediteljka Vida Ognjenović istakla je majstorstvo Mijača i naglasila da je zadužio domaću kulturnu scenu.

“Opraštamo se od Dejana Mijača s tugom pitajući se jesmo li umeli za života da mu kažemo koliko cenimo to što je uradio, koliko ga volimo kao prijatelja. Jesu hvaljene njegove predstave, tumačene i nagrađivane, jeste ostavio neizbrisiv trag, ali naša umetnost je efemerna, živi u trenutku. Snimci predstava su hladni, jer na njima se ne vidi koliko su njegove predstave bile smelo izazivanje stvarnosti, začikavanje mogućeg, prodor u onostrano, sasvim neobično i svojevrsno ruganje svemu što je banalno”, rekla je Vida Ognjenović.

Navodeći da je Mijač bio “reditelj mislilac”, koji je “predstavu radio kao što veliki kompozitori komponuju simfoniju - notu po notu, deo po deo, do tražene celine”, Vida Ognjenović naglasila je da je Mijač imao autentični smisao za komponovanje začudnosti.

“Kažu da za njega nije bilo tajni u pozorištu. Nije, zato što je on bio tajna... Verovao je u moć glume, nije prihvatao šablone. Uvek je uspevao da predstavama da pun sjaj iznutra. Namučio se u našoj sredini prepunoj falšera, ali ni njima nije bilo s njim lako. Majstore, majstore - zato mu kažem. Zbogom Dejane, dragi prijatelju, zadužili ste našu kulturu", rekla je Vida Ognjenović.

U ime SANU, čiji je Mijač postao dopisni član krajem 2021. godine, akademik Vladimir Kostić rekao je da se suočavanjem sa smrću drage osobe, uz birokratsku hladnoću i nezainteresovanost, probude i druge, neočekivane emocije. Pre svega bespomoćnost koju u tom i takvom suočavanju razvija osećaj poniženja. Ja se danas, verovatno kao i vi dame i gospodo, osećam poniženo”, rekao je Kostić povodom problema sa preuzimanjem Mijačevog kovčega zbog administrativne greške, o čemu je ispričao kasnije na komemoraciji Vojislav Brajović.

“Ljudska priroda traži krivca i kad je neočekivana smrt u pitanju, krivica se pripisuje onome ko je otišao. Danas sam ljut i pitao bih Dejana što baš sad?”, rekao je Kostić i dodao da su mnogi među prisutnima isticali da je ulazak Mijača u SANU važan.

“Pamtim kada je nekoliko dana posle izbora došao u SANU na kafu da bi pitao šta sad treba da radi. Dodao je i proročki kako nema još mnogo vremena... Na sceni, u stvaranju privida, Mijač je zajedno sa svojom putujućom družinom hteo da donese neku drugu istinu. Zahvaljujući njemu, postajali smo mudriji. O njegovoj mudrosti, znanju i umeću znate svi, dozvolite mi da dodam i otmenost. Putuj, Dejane Mijaču, neka ti je večna slava”, poručio je predsednik SANU, koja je povodom Mijačeve smrti navela da njegov odlazak predstavlja veliki gubitak ne samo za tu instituciju, već i za društvo u Srbiji u celini.

Reditelj Egon Savin rekao je da je komemoracija Mijaču tužan povod da prvi i poslednji put javno zahvali svom profesoru za njegov pedagoški rad tokom 70-ih, 80-ih i i 90-ih godina 20. veka na Katedri za pozorišnu režiju FDU.

“Strpljivo i uporno prenosio nam je svoju ljubav, posvećenost pozorištu i velkim delima dramske literature. Govorio nam je o opasnostima samoljublja i neophodnosti kritičkog pogleda, pre svega na sebe i svoje stvaralaštvo”, rekao je Savin, dodajući da je Mijaču govorio studentima  da svojom jednostavnošću, istinom i veštinom pozorište mora da pobedi sumnju u svet, jer svet je velika obmana.

“Živo se sećam kako je profesor nadahnuto govorio o Gogolju, Steriji i Čehovu. Gogolja je smatrao univerzalnim pozorišnim genijem. Režirajući Steriju, pronašao je svoj rediteljski rukopis. Govorio je da glumac najbolje glumi ono što najbolje razume i da je Čehov naš najbolji prijatelj”, istakao je Savin.

Glumac Branko Cvejić ispričao je jedan od nedavnih razgovora s Mijačem, kada ga je pitao kako je, da li izlazi… Mijač je rekao: “Da, da, hodam po sećanjima”.

Cvejić je podsetioi na Mijačevu “Pučinu”, koja je bila prevratnička predstava, kao i na to koliko je eksperimentisao.

“Pozorište je za Dejana bilo pre svega umetnost igre, ali ta igra je bila duboko promišljena. Zato kod njega površnost nije mogla da prođe. Mijaču se verovalo jer mu je misao bila duboka i tačna. Osim što je njegova umetnost bila slavljena, Dejan je bio i surovo oklevetan”, rekao je Cvejić i izneo detalje o sudbini predstave “Golubnjača” u Novom Sadu, koja je u vreme komunističke vlasti bila zabranjena, ali je hrabrim činom reditelja i glumaca uspela da preživi tako što je preseljena u Beograd 1983. godine, gde je odigrana čak 250 puta pred punim gledalištem Studentskog kulturnog centra.

Glumac Srđan Timarov pročitao je pismo književnika i akademika Ljubomira Simovića, koji se sa tugom prisetio kako su se Mijač i on dogovarali da kada još malo popusti pandemija i malo otopli izađu na Dunav da gledaju “ono veliko dunavsko pozorište labudova, divljih gusaka i pataka, vrabaca, vrana i riba”. “Nije nam se dalo”, dodao je SImović.

“Dejan je imao sreću da ceo život provede u pozorištu. Režirao je i Šekspira i Čehova, i Nušića i savremenike, ali kad se povede razgovor o njegovom radu, ja se najviše zadržavam na njegovim inscenacijama Sterijinih komada, načinu na koji ih on čita i postavlja na scenu. On tekst ne adaptira, ne prilagođava ga svojoj ideji, već ga čita pokušavajući da u njemu, takvom kakav je, otkriva nova značenja i mogućnosti i da rezultate tog čitanja oživi na sceni”, poručio je Simović, ilustrujući to analizom predstave “Pokondirena tikva”.

Glumac i predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije Vojislav Voja Brajović istakao je da je Mijač bio “filozof, hrabri reditelj, nenadmašni cinik”.

“Uspeo je da svoja razmišljanja o čoveku, o društvu iskaže svojim pozorišnim režijama”, rekao je Brajović, koji je za komemoraciju odabrao da pročita Mijačev tekst o Čehovu iz 2010. godine, a potom je zaključio: “Dejan je naš Čehov. Lečio je pozorištem”.

Brajović je skrenuo pažnju i na problem s pogrešnim brojem u umrlici i o muci porodice da preuzme kovčeg s Mijačevim posmrtnim ostacima. Angažovala se i direktorka JDP-a, a i on sam - morali su da zovu razne administracije kako bi utvrdili šta se desilo... Kovčeg je na kraju pronađen, dobili su veliko izvinjenje, a Mijačev brat Danilo je rekao: “Eto, i posle smrti mora da režira”, preneo je Brajović.

Glumac Svetozar Cvetković, čiji je snimak emotivnog govora emitovan jer se nalazi u Njujorku, istakao je da postoje stvari koje smrt ne može da dotakne, postoje slike, sećanja… Prisećajući se svoje mladosti i zavisti koju je osetio prema kolegama kojima je Mijač bio profesor, Cvetković je rekao da se nadao da će jednom i sam “progovoriti s tim čovekom, a možda i protrčati scenom ili izgovoriti neku reč u njegovoj predstavi”.

Prisetio se i vremena kada je bio upravnik Ateljea 212, a Mijač je došao da režira “Ledu” Miroslava Krleže: “Na moj poziv, pokucao mi je na vrata onaj pred kim sam uvek stajao uspravno, koji je već iscrtao planetu našeg pozorišnog života, stvorio legendu teatra koji se identifikuje njegovim imenom. Sve što se nakon toga dešavalo bilo je škola, ne samo pozorište, već pozorište života”.

Glumica Branka Petrić takođe je istakla Mijačevu veličinu, navodeći da je bio kralj na pozornici.

“Imam tremu, a ti dragi Dejane ne možeš da mi izrežiraš ovaj nastup, da mi uliješ samopouzdanje. Ova pozornica je bila tvoje izuzetno kraljevstvo godinama. Na njoj si ti bio istinski kralj”, rekla je Branka Petrić.

U toplom, lično intoniranom obraćanju Mijaču, uz anegdote koje su izmamile i osmehe prisutnima, Branka Petrić istakla je koliko je Mijač bio drag, mudar i izuzetan čovek.

Komemoracija je završena kratkim snimkom Mijačevog osvrta na temu sreće. Prisetio se slike kako seljaci, kada se vraćaju uveče posle teškog posla na njivi – pevaju. I to se ori pesma, svi pevaju u glas, jer su uradili dobar posao. To je neka vrsta ostvarenosti, to im daje sreću. Pitanje je koliko tražiš da bi bio srećan. Čim tražiš više od toga, ne možeš biti srećan, poručio je Mijač.

Veliki broj poštovalaca Mijača okupio se i na Novom groblju, gde je sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Opelo je služio patrijarh srpski Porfirije, koji se prisetio i sopstvenog susreta sa Mijačem u mladosti.

“Imao sam priliku da čujem kako kaže: ‘Da, ja sam hrišćanin’. Govorio je o molitvi da to ne znači moljakati. Dejanove reči su bile: ‘Jedan moj prijatelj je rekao kako neće da slavi slavu jer mu Bog ništa nije dao. A, u tome nije poenta - da ti Bog nešto da. Imam običaj da se molim, kažem: ‘Pomiluj me grešnog’. Molimo se da ga Gospod primi u carstvo svoje ljubavi i da mu da mir večni. Bog da mu dušu prosti!”, poručio je patrijarh Porfirije.

Rođen 17. maja 1934. godine u Bijeljini, Mijač je preminuo 5. aprila u Beogradu u 88. godini. Diplomirao je režiju na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, u klasi profesora Vjekoslava Afrića (1958). Nakon toga je radio kao stalni reditelj u Narodnom pozorištu u Tuzli (1958–1961) i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (1962–1974), a onda i kao profesor glume u Dramskom studiju Srpskog narodnog pozorišta (1964–1972), predavač na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1978–1980) i profesor na predmetu Pozorišna režija na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu (od 1974. do penzionisanja 1997). Za dopisnog člana SANU izabran je na poslednjoj Izbornoj skupštini SANU – 4. novembra 2021.

U njegovom stvaralačkom opusu nalaze se nezaboravne postavke dela Čehova, Šekspira, Molijera, Jovana Sterije Popovića, Jovana Radulovića... Za svoj predani rad osvojio čitav niz zapaženih priznanja i nagrada, od kojih izdvajamo: šest Sterijinih nagrada za režiju, dve Sterijine nagrade za zasluge u oblasti pozorišne umetnosti, dve nagrade „Bojan Stupica“ (1978, 1986), Oktobarsku nagradu Grada Novog Sada (1969), Oktobarsku nagradu Grada Beograda (1977) i Priznanje Vlade Republike Srbije za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi (2007).

(SEEcult.org)