Petrić novčani deo nagrade Nebojša Popović donira Kinoteci
Nagrada “Nebojša Popović” svečano je uručena 11. januara profesoru Vladimiru Vladi Petriću u Dvorani Kulturnog centra Beograda, koji je novčani iznos tog priznanja, koje mu je dodeljeno za jedinstveni doprinos i najviše rezultate u promišljanju filmske umetnosti i neumornu višedecenijsku posvećenost očuvanju filmske baštine, namenio Jugoslovenskoj kinoteci za nabavku knjiga i stručnih časopisa.
“Novčani deo nagrade zaveštaću Kinoteci i to specijalno za ono za šta smo se i Nebojša i ja borili - za nabavku knjiga u biblioteci. Pre su se plaćali izvanredni filmski časopisi – Sight & Sound i Cahiers du Cinéma, a onda je došla ekonomska kriza i prestali su… Čitav deo fali, pa je sada nastavljeno. Neko mora to da popuni, jedna biblioteka je šlampava, klimava, kao da joj nedostaje ruka ili noga, jer nije u celini”, rekao je Petrić, kome je nagradu uručio predsednik žirija Radoslav Zelenović.
Petrić je apelovao na buduće dobitnike nagrade “Nebojša Popović” da takođe doniraju Kinoteci novčani iznos i pomognu tako da se prekopiraju nedostajući brojevi i da se zaokruži izvanredna kolekcija.
“Za naše studente koji žele da se posvete filmu kao specifičnoj umetnosti. Kao što bi rekao Slavko Vorkapić – specifičnoj sinematičkoj umetnosti. Film nije samo dokument ili samo zabava. To može biti, ali je nažalost premalo filmova koji su sinematični, kao što je to ‘Građanin Kejn’”, rekao je Petrić, koji u čast Vorkapića finansira dodelu nagrade za nasinematičniju sekvencu u igranom filmu, u okviru Festivala autorskog filma.
U ime KCB-a, čiji je Popović bio dugogodišnji urednik filmskog programa, mnogobrojne prisutne, među kojima su bili filmski stvaraoci i poslenici, kao i članovi porodice Popović, pozdravila je Vesna Danilović, koja je istakla da je Nebojša Popović (1958-2015) godinama radio upravo u DKC-u, profilišući tu salu kao “bioskop dobrog filma”. Podsetila je i na njegove aktivnosti kao kritičara i TV autora, a posebno kao čoveka koji je širio kulturu filmske umetnosti i nastojao da razvije ljubav publike prema filmu.
Petrić je dobio nagradu “Nebojša Popović” kao jedan od najznačajnijih savremenih teoretičara i istoričara filma, profesor najpre u Beogradu, a zatim na Harvardu, gde je osnovao i godinama vodio Harvardski filmski arhiv. Objavio je niz nezaobilaznih knjiga u oblasti filmske teorije i istorije, a traganje za “čistom filmičnošću” proširio je i na režiju filmova. Kao aktivan borac za zaštitu filmskog nasleđa, donirao je, između ostalog, i opremanje čitave jedne sale Jugoslovenske kinoteke.
Petrić je na svečanosti rekao da je bio iznenađen kada ga je supruga, glumica Dara Čalenić, obavestila da je dobitnik, jer Popovića nije poznavao.
“Rekao sam: ‘Pa ja tog čoveka ne poznajem’. Sreo sam ga jednom, znao sam za njega, ali mislio sam da javim: ‘Menjajte!’ Pa ima toliko ljudi ovde koji vrlo dobro pišu, a nažalost nemaju gde da objavljuju. A i onih koji su ga dobro poznavali, a ja ne mogu ništa o njemu da kažem. Ustvari, voleo bih da pročitam – bilo bi bolje da ste objavili knjigu”, rekao je u spontanom tonu Petrić, obraćajući se žiriju.
Onda se, kako je rekao, setio da ipak ima vezu sa Popovićem.
“Davno, kada je počinjao naš TV program, još na Sajmu, ja sam bio urednik filmskog programa, a vidim da je i Nebojša Popović to bio. Mnogi mi kažu da je u njegovoj ‘vladavini’ filmski program, koji je danas zaista loš i svodi se na zabavu, bio mnogo bolji. S tim da je i kinematografija ranije bila bolja i lakše se mogao dobiti ozbiljan film za prikazivanje. Dakle, spona je nađena i ja sam sada srećan što sam se uklopio i što sam se vratio u zemlju posle 35 godina na Harvardu. Ja jesam uzbuđen što se uključujem u pokret da se naš film okreće, da bude nešto ozbiljno. Čuo sam da se pravi nekoliko ozbiljnih filmova, među njima o Bošku Tokunu. To je izvanredna ideja”, rekao je Petrić povodom filma koji snima Slobodan Šijan.
“Možda će biti dobro sada sa parama koje dolaze, prodali smo aerodrom, možda ćemo prodati i televiziju, pa eto para”, dodao je Petrić, izazvavši smeh u sali.
A na televiziji, kako je dodao, u jednoj sobi bila je skulptura koju mu je dao Orson Vels, jer je njegova nevenčana supruga bila Oja Kodar.
“Sada ta soba zvrji prazna, niko tamo ne odlazi. Nije bila ni danas u ‘Politici’ najava za ovaj večerašnji događaj, a ima objava da na Savskom pristaništu svira taj i taj”, dodao je Petrić.
Nagradu “Nebojša Popović” osnovali su Filmski centar Srbije, RTS, KCB, Jugoslovenska kinoteka, Otvoreni univerzitet Subotica/ Festival evropskog filma Palić, Udruženje građana “Pogled u svet” Festival autorskog filma, Fond B92/Festival Slobodna zona, Međunarodni festival dokumentarnog filma i članovi Popovićeve porodice, u želji da sačuvaju uspomenu na izuzetnog profesionalca i čoveka, kao i na nasleđe koje je ostavio.
Žiri je jednoglasno dodelio nagradu prof. Petriću, a uz Radoslava Zelenovića (predsednik), činili su ga i Nebojša Bradić i Stefan Arsenijević.
Kako je naveo žiri, jedina primedba koja se može staviti na njegovu odluku jeste to da je Vlada Petrić odavno postao svojevrsni fenomen, čovek – filmska kulturna institucija. “Svesni da takva odluka podiže lestvicu kriterijuma gotovo nedostižno visoko, želimo da ovaj primer bude svetionik koji ukazuje na vrednosti i dostignuća za koje se ova nagrada zalaže kao podsticaj budućim generacijama”, naveo je u obrazloženju žiri.
Prvi dobitnici nagrade “Nebojša Popović”, Svetlana i Zoran Popović, koji su takođe prisustvovali svečanom uručenju tog priznanja Petriću, priredili su filmski maraton koji je održan 11. januara u DKC-u, a obuhvatao je filmove “Finska krv, švedsko srce” (2012) Mike Ronkainena, “Paterson” (2016) Džima Džarmuša, “Zemlja bogova” (2016) Gorana Paskaljevića, “Rekvijem za gospođu J” (2017) Bojana Vuletića i “Bez ljubavi” (2017) Andreja Zvjaginceva.
Nagradu čini novčani iznos u dinarskoj proivvrednosti od hiljadu evra (koji obezbeđuje FCS), umetnički oblikovan predmet prema idejnom rešenju vizuelne umetnice arh. Ajle Selenić i privilegija i obaveza dobitnika da selektuje i organizuje filmski maraton najboljih filmova iz prethodne godine u Dvorani KCB-a. Na taj način laureat/kinja nagrade simbolički na jedan dan zauzima mesto filmskog urednika DKC-a na kojem je Popović godinama radio. Ulaznice nisu bile sasvim besplatne, jer je Popović duboko verovao da se za gledanje filma mora platiti neka cena, pa su koštale simbolično sto dinara - kao poklon publici u njegovu čast, i u čast dobitnika nagrade.
(SEEcult.org)
