Pismo Mileru ZKM-a u Bitefu
Zagrebačko kazalište mladih gostuje 11. maja u Bitef teatru predstavom Gorana Ferčeca “Pismo Heineru Mulleru”, u režiji Bojana Đorđeva iz Beograda, koja zadaje niz specifičnih i neubičajenih zadataka i glumcima i publici, postavljajući pitanje uloge same izvedbe u teatru, ali i šire, u društvu.
Zagrebačko kazalište mladih gostuje 11. maja u Bitef teatru predstavom Gorana Ferčeca “Pismo Heineru Mulleru”, u režiji Bojana Đorđeva iz Beograda, koja zadaje niz specifičnih i neubičajenih zadataka i glumcima i publici, postavljajući pitanje uloge same izvedbe u teatru, ali i šire, u društvu.
Predstava je koncipirana kao niz situacija koje opisuju iritirajuće polje egzistencije subjekta koji ih ne pristaje ignorisati, već pokušava pronaći način da s njima ostvari svojevrsni oblik igre. Ne ignorisati pritom znači iskoristiti uslovljenosti sistema za oblik parazitskog izvođenja - sistem, prostor vazdušne luke, postaje javni prostor namenjen izvođačkom činu.
Reč je o specifičnom tekstu, pisanom kao instrukcija za izvedbu sa pismom kao tekstualnim finalom i fusnotama, koje zbog efikasnosti izvedbe ne ulaze ni u glavne instrukcije ili pismo, već otvaraju pukotine, registruju višak, digresiju kojima se izvođač nikako ne sme prepustiti. Taj imperativ efikasnosti u instrukcijama, koje čine dve trećine teksta, prosto nagoni na umnožavanje zadataka izvedbe. Da bi se probili kroz komad, koji ih sa jedne strane napada i melje svom silinom bujice teksta, komandi, zahteva, instrukcija, glumci moraju još i da obavljaju mizanscen koji je serija često simultanih zadataka - koji nastoje da rekonstruišu pozornost, spremnost i učinkovitost kakva je potrebna ne samo za izvedbu, improvizaciju, već i za pravi teroristički čin.
Slično je i s publikom. Njen zadatak “gledanja predstave” se u toku izvedbe stalno menja i zahteva aktivaciju različitih nivoa pažnje. Nekada je ona precizno usmerena, a nekad je gledalac prisiljen da bira, nekad ostavljen u poziciji nedostatka, izvedba mu doslovno izmiče ili se skriva.
Prema navodima Đorđeva, Tony Kushner u uvodu za “A Heiner Müller Reader” - knjigu koju junak “Pisma Heineru M.” nosi u torbi, jednostavno definiše ono što ga je kao reditelja najviše privuklo u eksperimentalnom dramskom pismu. Kushner kaže da su svi Müllerovi tekstovi pisani tako da pružaju otpor inscenaciji, da zahtevaju da čin inscenacije bude čin aproprijacije, prevođenja, adaptacije. Inscenacija postaje procesom konstrukcije scenskog dvojnika teksta, utvare koja ne funkcioniše na papiru, ali prevodi tekst pisca u vreme/prostor izvedbe.
Pišući “Pismo Heineru M.” na ovaj način, Ferčec otvara prostor za dijalog sa inscenacijom, ostavljajući prostor reditelju i autorskom timu predstave da inscenacija ne bude samo administrativno “čitanje” i uprizorenje, uz manje ili veće poštovanje piščevih uputstava. U ovom slučaju tekst poziva izvedbu na dijalog ili rvanje. Tekst kao takav više nije stvar kontrole, već okidač, izazov za stvaranje. Ali i više od toga.
Dramski, ili post-dramski, ili možda najpreciznije post-beketovski tekstovi - jer je upravo Beckett taj koji je zaokružio i završio modernistički evropski projekat “dramskog teksta” - tekstovi kao “Pismo Heineru M.”, u kojima na prvi pogled nema dijaloga, upravo su isključivo o i u dijalogu. Reč je o dijalogu koji publika ne gleda, već u njemu učestvuje. Monološke forme su jasno usmerene izvan omeđenog prostora scene, nedvosmisleno idu ka publici, razgovaraju sa njom, ne dozvoljavaju da se publika “zaleži” u komfornom prostoru mraka i voajerizma.
“Ovaj tekst je za mene pre svega bio poziv na proučavanje izvedbe kao konstitutivnog činioca teatra, ali sve više, ili sve očiglednije, važnog činioca društva u kojem živimo. U savremenom društvu straha i nadziranja, i minimalno odstupanje od izvedbe svakodnevne socijalne koreografije javnih prostora percipira se kao teroristički čin. Hotel, ulica, metro, aerodrom... transformisani su u poligone za paniku, a naizgled neutralna pozicija prolaznika je ukinuta i on je prisiljen da postane voajer, talac, saučesnik, svedok. Ali kako se ta vrsta poremećaja postiže u pozorištu, ‘univerzalnom’ mestu namenjenom izvedbi, koje vrlo brzo i uspešno uspeva da proždere i svari i svaki prestup, iskorak? Ne znam”, naveo je Đorđev.
U predstavi igraju Boban Goran, Danijel Ljuboja i Frano Mašković, a tekstove su čitali Anja Suša, Ivica Buljan, Jasna Žmak, Željko Začek i Goran Ferčec.
Bojan Đorđev radi kao reditelj i u institucionalnom i u nezavisnom teatru, a jedan je od osnivača platforme Teorija koja hoda (TkH) i njenog časopisa za teoriju izvođačkih umetnosti.
Njegovo zanimanje u izvedbi uključuje kolektivno autorstvo, rad sa eksperimentalnim dramskim pismom i postdramskim kazalištem. Autor je, reditelj i izvođač brojnih pozorišnih projekata u Beogradu i nekoliko u Štutgartu, Beču, Lionu, Gentu...
Koautor je nomadskog (Gent, Zagreb, Štutgart, Bukurešt, Beograd, Beč, San Diego) projekta “Pustinja slike” sa Sinišom Ilićem od 2002.
Đorđev je magistrirao teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, a diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Bio je na rezidencijama Akademie Schloss Solitude u Štutgartu i Les laboratoires d'Aubervilliers u Parizu, okviru TkH projekta “How to do Things by Theory” i Artslinka u Njujorku.
Među režijama koje potpisuje su: Izgnanici, James Joyce, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd 2011; Džeki Kenedi/Medeja, Elfriede Jelinek/Ivana Sajko, Bitef teatar, Beograd 2009; Les enfants terribles (kamerna opera), Jean Cocteau/Filip Glass, Malo pozorište Duško Radović, Beograd 2009; Žena Bomba, Ivana Sajko, Beogradsko dramsko pozorište, Beograd 2008; Evropa+Rio bar, Ivana Sajko, CZKD, Beograd 2007.
Pisac i dramaturg Goran Ferčec studirao je istoriju umetnosti i polonistiku na Filozofskom fakultetu, te dramaturgiju na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu.
Kao dramaturg je sarađivao na mnogim plesnim i pozorišnim projektima, od kojih su najrecentniji: 2žene2brata2metra, Aleksandra Janeva Imfeld, INK, Pula, 2009, Generacija 91-95, reditelj Borut Šeparović, ZeKaeM, Zagreb, 2009, Bjesovi, reditelj Janusz Kica, HNK, Zagreb, 2010, Nastup, koreograf Matija Ferlin, Studio za suvremeni ples/ZeKaeM, Zagreb, 2010, Kiklop, reditelj Ivica Buljan, Scena Gorica, 2010, Vatrotehna, reditelj Borut Šeparović, ZeKaeM, Zagreb, 2010, Mauzer, reditelj Borut Šeparović, ZeKaeM, Zagreb, 2011.
Autor je romana “Ovdje neće biti čuda”, u izdanju Frakture.
Njegov tekst “Pismo Heineru M.” preveden je na nemački, slovenački i engleski jezik, a za njega je dobio i nagradu Austrijskog kulturnog foruma za 2007. godinu, u okviru međunarodnog projekta “Govoriti o granicama”.
Dobitnik je i Rektorove nagrade Univerziteta u Zagrebu u akademskoj godini 2007/2008, te nagrade “Veljko Maričić” za najbolju dramaturgiju za predstave “Generacija 91-95” i “Kiklop” na 18. Međunarodnom festivalu malih scena 2011. u Rijeci.
Izvedbeni tekstovi čitani su mu u okviru programa Sterijinog pozorja u Novom Sadu 2008, u okviru festivala Die Besten aus dem Osten u organizaciji Volkstheatera u Beču 2009, te u okviru festivala PreGlej u Ljubljani 2010.
Predstava "Pismo Heineru Mulleru" premijerno je izvedena u oktobru 2011. u ZeKaEm-u.
Kritiku tog komada, nastalu u okviru projekta "Criticize This!", moguće je pročitati OVDE.
(SEEcult.org)
