Pogled na poslednju ljudsku godinu

Digitalna oštrica - 2018: pogled na poslednju ljudsku godinu, automatizacija svega, kraj ekonomije ili zašto obrazovanje nije dovoljno?

Piše: dr Adam Sofronijević

Serijal ''Digitalna oštrica'' nastavljamo izvesnim odstupanjem od uobičajenog formata, jer dajemo pregled čitave prošle godine. Umesto liste događaja koji su se odigrali i gadžeta koji su se pojavili tokom 2018. godine, predstavljamo sažetak svih konvergentnih tokova promena koje grade digitalni svet i koje su nas dovele na prekretnicu razvoja.

Tokom čitave 2018. godine dobronamerni posmatrač nije se mogao osloboditi utiska da digitalni svet koji se menja i nastaje predstavlja nešto zaista novo u istoriji ljudskog postojanja. Suviše protivrečnih informacija gotovo svakoga dana pobuđivalo je istovremeno optimizam i nosilo strahove. Tehnološki napredak neumitno se nastavio, nesmanjenom dinamikom. Udvostučenje moći računara po Murovom zakonu, na svakih 18 meseci, u prethodnih 50 godina donelo je 4,3 milijarde puta veće računarske resurse. Ova činjenica, kao i izvesnost da će se ova, pre samo neku deceniju nezamisliva snaga, u narednih 50 godina ponovo uvećati za još 4,3 milijarde puta, ultimativno nas dovode do pitanja - šta se promenilo, šta će se promeniti i šta zapravo radimo sa svom tom moći koja nam je samo na klik daleko.

Odgovore na ova pitanja pokušao je tokom 2018.godine da pruži, bićemo slobodni da kažemo, jedan od najvećih mislilaca današnjice, lord Ader Tarner (Adair Turner). Predavanje koje je održao 10. aprila 2018. na Džon Hopkins Univerzitetu u Vašingtonu, kao i njegov razgovor sa Robertom Kejganom (Kagan) na Insitutu Gotlib Dutvajler u Cirihu 21. januara 2019. godine, pružaju neverovatne, nove uvide u suštinske vektore razvoja digitalnog sveta. Odgovor u jednoj rečenici, koji ćemo danas detaljnije analizirati, a glasi: Automatizovaćemo sve poslove.

Iz ovog odgovora sledi sve ono što je, na svaki način, obeležilo prethodnu godinu, tokom koje smo došli do istine da će se nezamislivo dogoditi. Svi poslovi koje ljudi obavljaju, a koji dovode do uvećanja dodate vrednosti, biće u doglednoj budućnosti automatizovani. Dakle, od 2019. godine pitanje svih pitanja ne glasi koji će se poslovi automatizovati, nego kada. Ova činjenica koja menja sve, definiše i naš sadašnji trenutak, i neposrednu prošlost, 2018. godinu i, naravno, budućnost. Da li je moguće zamisliti da se poslovi koji donose dodatu vrednost, proizvodnja, pružanje usluga, kućni poslovi, ne mogu automatizovati sa 4,3 milijarde puta većim računarskim resursima od onih koje danas imamo? Dakle, najkasnije za 50 godina, a po lordu Aderu verovatno i za 30 godina, pitanje unapređenja kvaliteta života i okolnosti u kojima obitava ljudska vrsta neće više biti u domenu ljudskog rada, već će se odvijati automatski.

Konvergencija različitih tokova razvoja digitalnog sveta 2018. godine dala je osnovu za ovakvu tvrdnju. Digitalne industrije koje su postale dominantne, a u kojima je umnožavanje dobara, za razliku od prethodnog, industrijskog sveta, besplatno, primenjivost u svakodnevnom poslovanju, čak i malih i srednjih preduzeća, tehnologije mašinskog učenja i eksponencijalni rast veštačke inteligencije, glavna su obeležja digitalnog sveta 2018. godine koja ukazuju na to da je automatizaicja celokupnog ljudskog rada koji vodi dodatoj vrednosti neumitna u narednim decenijama.

Konsekvence ovakvog zaključka su dalekosežne, a propratni efekti zabavni i često iznenađujući. Posmatrajući ukupni zbir ljudskog rada kroz prevaziđene konstukte kao što su ekonomija ili bruto domaći proizvod (BDP - GDP), dolazimo već u 2018. godini do neočekivanih zaključaka koji potkrepljuju iznetu tvrdnju.

Rast BDP-a ni blizu ne prati rast produktivnosti koji je u relaciji sa Murovim zakonom. Ukoliko se moć računara udovstručuje svakih 18 meseci, kako je moguće da se to oslikava u rastu BDP-a od samo 2 ili 3%? Odgovor leži u činjenici da sve veći obim poslova prelazi u domen koji možemo nazvati poslovi nultog zbira, a koji ne doprinose ukupnoj produktivnosti, pa time ni BDP-u. Ljudski rad u ovom domenu ne donosi dodatu vrednost, već se bavi preraspodelom postojeće, one koju stvaraju mašine, pa otuda i naziv – nulti zbir. Posao advokata, na primer, ma koliko bio više produktivan primenom mašinskog učenja, donosi dobit jednoj ili drugoj strani u sporu, ukupan zbir novih dobara je nula. I kako su ljudski rad tokom 2018. godine sve više zamenjivale mašine u segmentu poslova koji donose dodatu vrednost, tako se sve više ljudi okretalo poslovima iz domena nultog zbira.

Sa druge strane, jasno je da ne mogu svi biti advokati, umetnici, dizajneri, zabavljači ili profesori. Zašto su ovo zanimanja koja 2018. godine pretežno obavljaju poslove nultog zbira, možete i sami zaključiti, ali važnija od toga je činjenica da oni drugi pripadnici naše vrste, koji nisu bili dovoljno srećni u dosadašnjoj preraspodeli resursa koje stvaraju mašine, već sada 2018. godine u dovoljnoj meri da bi se ovi efekti primetili i naučno dokazali, dakle ona većina čije poslove su preuzele mašine ili će ih preuzeti uskoro, okreće se slabo plaćenim poslovima, koji će poslednji pokleknuti pred naletom mašina. To su poslovi kućne pomoći, medicinske nege, razlilčitih vrsta dostava i drugi poslovi koji će iz razloga finansijske opravdanosti, tehnološke neizvodljivosti, biti poslednje uporište ljudi u domenu stvaranja dodate vrednosti. Ovim se već sada nameće pitanje da li je rešenje u obrazovanju?

Humanistički odgovor, iz doba pre digitalnog, na izazov automatizacije svih poslova je da će se obrazovanjem unaprediti veštine i znanja što većeg broja ljudi i da će oni na osnovu ovih novih veština i znanja steći nova zanimanja i biti u mogućnosti da ponovo obavljaju smisleni rad. Novi, digitalni svet, međutim, donosi suštinske promene. Ako su svi poslovi koji stvaraju dodatu vrednost automatizovani, jedini domen koji ostaje za ljudski rad je domen poslova nultog zbira, odnosno bespoštedna borba za preraspodelu kolača koji stavraju mašine. Obrazovanje tu svakako ne može suštinski pomoći, jer samo menja nivo produktivnosti i intenziteta kojim se ova borba, nadajmo se i dalje na civilizovani način, u budućnosti odvija. Ako umesto jednog imamo tim od deset advokata, ili sto advokata, potpomognut milijardama puta jačim računarskim resursima i osnažen veštačkom inteligencijom koja je ravna ljudskoj, posao tog tima će i dalje biti da dobije spor i izvrši preraspodelu dobara sa jednog klijenta na drugog. I najzad, dolazimo do uznemirujućeg zaključka, koga je Lord Ader veoma precizno predstavio još u aprilu 2018. godine, a koji smo nagovestili u prethodnim epizodama ovog serijala, da novi digitalni svet predstavlja svet inherentne nejednakosti u kome je obrazovanje svakako i dalje dobrodošlo svima koji se zalažu za ideale humanizma, ali koje samo po sebi ne predstavlja rešenje izazova koji nosi automatizacija svih poslova.

Da bismo lakše razumeli suštinu digitalnog sveta koji nastaje i čije se konture definitivno jasno naziru od 2018. godine, možemo se zapitati šta znači pojam ekonomije u svetu u kome su svi poslovi koji donose dodatu vrednost automatizovani. Ekonomija, u svetu pre digitalnog, pre svega opisuje sistem preraspodele ograničenih resursa. Ukoliko resursi više nisu ograničeni, konstrukt ekonomije gubi smisao i potrebne su nove ideje koje će opisati i definisati ljudske odnose u vezi sa raspodelom materijalnog i nematerijalnog blagostanja. Kao ilustraciju možemo navesti činjenicu da već 2018. godine uočavamo smanjenje produktivnosti i stagnaciju BDP-a u onim segmentima u kojima su ljudi bili dovoljno inovativni da osmisle kako da sopstvenim, a ne mašinskim radom, obave poslove koji donose dodatu vrednost. Ovo je očigledna posledica nemogućnosti da se, ma kako inovativni bili, ljudski rad meri, u ovim poslovima, po produktivnosti, sa mašinskim radom. Stoga i poruka za 2019. godinu, koja može biti slogan kraja ekonomije: ''Ljudi, nemojte biti inovativni, ne smetajte, pustite mašine da rade!''

Digitalni svet upečatljivo opisuje fenomen dugog repa, u kome se raspodela vrši po eksponencijalnoj krivoj, u kojoj samo nekolicina dobija izuzetno visoke prinose, dok izuzetno veliki broj entiteta korespondira malim prinosima. To je slika inherentno nejednakog i mnogi bi rekli nepravednog, digitalnog sveta. I već 2018. godine bili smo svedoci potrebe velikog broja pojedinaca i društva da ruše taj, po njima nepravedni, digitalni svet, koji još nije ni čestitio nastao, ali koji je toliko drugačiji, da sami njegovi obrisi bude ono najdublje u ljudskoj prirodi što goni veliku većinu da ga negira ili aktivno radi na njegovom uništenju. I kao što Luditi nisu uspeli da spale sve mašine, već su ostali u istorij zabeleženi kao, sa bezbedne istorijske distance posmatrano, zabavni fenomen, tako će moža neko i današnje digitalne Ludite, za 50 godina proučavati kao neuspele Don Kihote, koji su, kako kažu reči jedne danas zaboravljene hardkor pank pesme ''cvikali žicu'', neuspevši da obrišu sve bitove i bajtove digitalnog sveta. Mnogo važnije od sudbine ovakvih istorijski promašenih pokušaja i pokreta, je pitanje šta će ostali, konstruktivniji deo ljudskog roda osmisliti, kao okvir novih okolnosti svog bivstvovanja u digitalnom svetu.

Da li će ovaj novi svet, kao što, već pre deset godina, zagledan u mudrosti antike, proročki upozorava profesor Donald Kejgan sa univerziteta Jejl, biti svet u kome vladaju korupcija i pištolji ili ćemo uspeti da osmislimo nove konskstrukte koji će zameniti umrlog Boga, pogaženi društveni dogovor, proterani moral i unakažene zakone?

Odgovor na ovo ključno pitanje razvoja digitalnog sveta na kraju 2018. i početku 2019. godine nemamo, ali moramo da počnemo da ga osmišljavamo, ili bar postajemo svesni činjenice da nam je potreban, kako bismo mogli da kažemo da ćemo 2050, kada računarska snaga bude 4,3 milijarde puta veća nego danas, živeti život dostajan čoveka, a ne satrapskog robovanja slučajnom despotu.

*Prilog je emitovan u stalnoj rubrici Digitalna oštrica emisije Digitalne ikone Radio Beograda 2