Galerija Kapelica u Ljubljani već 25 godina pionirski razvija umetničke programe na preseku umetnosti i nauke, okupljajući umetnike, stručnjake i publiku zainteresovanu za pomeranje granica u tim oblastima, a prema navodima direktora i kustosa Jurija Krpana, iako razvoj tehnologije s jedne strane ima emancipatorski potencijal, sa druge može da bude i opresivan, pa je pitanje da li mi upotrebljavamo nju ili ona nas.
“Digitalna transformacija je sada postala političko pitanje – dobijaju se izbori na njemu. Svima su puna usta digitalne transformacije, robotike, a pojma nemaju šta je to. Tu smo našli svoju priliku, jer iako možda ne znamo da napravimo robota, ali znamo kako ljudi sa robotima funkcionišu”, naveo je Krpan prilikom nedavne prezentacije rada Kapelice grupi profesionalaca iz oblasti nauke, obrazovanja, umetnosti i medija iz Beograda, koji su u organizaciji Centra za promociju nauke (CPN) posetili Linc i Ljubljanu.
Prema rečima Krpana, tehnologija sa jedne strane ima emancipatorski potencijal koji kaže da smo bolji, zdraviji, brži, jači… Sa druge strane, može da bude opresivna.
“To je pitanje. Ko koga zloupotrebljava? Da li mi upotrebljavamo telefon ili on nas, odnosno oni koji nam prodaju aplikacije. Živimo u nekom univerzumu podataka i to su gotove pare u kojima mi ne partciparamo, čak ih plaćamo i dajemo podatke o nama”, rekao je Krpan.
Ukazujući i na aktivističke inicijative za prava u virtuelnom prostoru, prema kojima bi najveće globalne platforme, poput Gogla, Fejsbuka i sličnih trebalo zapravo da plate korisnicima za sve što na njih postavljaju, Krpan je naveo da nema ništa protiv Fejsbuka, ali da se, međutim, mora znati šta se dešava u virtuelnom prostoru i kakvi su zaista odnosi. To su sve stvari koje Kapelica i želi da prenese publici.
“Taj osećaj u kakvim smo relacijama sa mašinama i da smo emancipovani do te mere da smo mi na vrhu, a ne obrnuto. To ide od telefona do svemira. To je sve naše”, rekao je Krpan, dodajući da je poznato i ko, međutim, hoće sve to da koristi danas - centri moći i najveće zemlje.
Kao način emancipovanja od jednosmerne upotrebe tehnoloških programa, Kapelica ukazuje, između ostalog, da umetnici mogu da upotrebljavaju istu tehnologiju kao vojska, recimo. “Ako imamo isti avion kao vojska, onda se možemo tu realno postaviti”, naveo je on.
Smatrajući da je Evropa dugo zaostajala na području inovacija, za razliku od SAD i Kine, Krpan navodi da su se sada i donosioci odluka na evropskom nivou osvestili da je potrebno da razmišljaju o globalnim strategijama u toj oblasti, pa se sada i ulažu ogromne pare u tom pravcu.
Slično principu design thinking, odnosno ulaska dizajna u proces inovacija u oblasti industrijske proizvodnje, Kapelica pokušava da razvije “nešto što zove art thinking”, naveo je Krpan.
Napominjući da je njegov kuratorski zadatak oduvek bio da napravi uslove za slobodno izražavanje umetnika, Krpan je naglasio da Kapelica nije nikada ni bila galerija u kojoj ne sme da se nešto probuši, pomeri…
“Doživljavali smo svašta, zidali smo je ponovo, ali radovi su stvarno bili bez komformističkih ograničenja... Granice su se stalno pomerale”, naglasio je Krpan, navodeći i da je u početku važio princip da se ne biraju umetnici, već radovi, ali je kasnije postalo jasno da su radovi sve komplkesniji i teži i da im je potrebna podrška. Tim Kapelice je tako počeo da shvata celu galerijsku formu više kao produkcijski prostor - maker space, – gde se može svašta raditi, a ne samo izlagački.
“Sada odaberemo umetnike, dođu kod nas, dogovorimo se šta će raditi i onda svi zajedno radimo na neki način… Imamo čak i biotehnologa koji je deo ekipe kako bismo mogli da pratimo nastanak rada. Takođe, tu su različiti softverski i harvderski projekti… Pokazalo se da ako hoćeš stvarno da napraviš izvanredan rad, treba da stvoriš platformu koja taj rad omogućava”, naglasio je Krpan, predstavljajući i deo prostora koji se koristi radionički - za životinje, biljke i robote, odnosno za istraživanja intersekcije između svega živog i mašina.
Prema njegovim rečima, prostor galerije Kapelica je dosta težak za izlaganje, budući da ima prozore, stubove…
“Od početka smo radili izlozbe koje nisu bile dvodimenzionalne, a posle tri-četiri godine obojili smo galeriju u crno. White cube nije omogućavao da se prikazuju video radovi, koji traže projekcije i koji su bili na početku dosta mali, pa je trebalo svetlom napraviti ambijent”, dodao je Krpan.
Pomeranje granica, međutim, imalo je i svoj danak.
Kapelica je u početku, kako je dodao, bila “vruće mesto” - svi su dolazili da gledaju šta se dešava, ali kako je stalno nastojala da dotakne neku granicu, otvori neko pitanje, gubila je interesovanje šire publike.
“Možemo priznati da smo tu širu publiku izgubili, ali smo dobijali publiku vani, u Evropi… Dogodio se fenomen da – umesto da umetnici rade vani, svi su radili u Sloveniji, i to site specific projekte, koji nisu nikoga zanimali, samo Slovence…”, naveo je Krpan.
Ta promena otvara i dilemu za koga se radi.
“Sad imaš tu dilemu da li radiš u interesu publike – javnosti, ili radiš u javnom interesu. To su dve bitne stvari. Ako radiš u interesu javnosti, onda brojiš koliko ima ljudi, a ako radiš u javnom interesu – moraš imati programsku politiku, reći - to je bitno i mi to moramo u našem društvu uraditi. Možda društvo ne razume, ali mi ne radimo samo za sebe, mislimo da je to bitno i da to moraju svi znati, ne samo oni koji su već ubeđeni u to”, rekao je Krpan, podsećajući da su ih 90-ih, kada su radli sa kompjuterima, svi “gledali kao razmaženu decu, koja imaju pare za igru i slično”. Deo umetničke scene ih je, kako je naveo, stalno stigmatizirao.
“A sada, posle 25 godina, svi nosimo u džepu super-kompjutere, promenili smo svoje živote, navike, intimu… Sve je danas vezano za kompjutere, sve se menja, šta jedemo, kako putujemo…”, konstatovao je Krpan, koji je završio arhitekturu, a izlagao je po celoj bivšoj Jugoslaviji i Evropi.
Prostor Kapelice, kako je podsetio, svojevremeno je zaista bio kapela, odnosno deo doma za časne sestre. Posle Drugog svetskog rata korišćen je za razne svrhe, od 70-ih je tu imala prostor studentska organizacija, 80-ih je bilo dosta alternativnog teatra…
Krpan je tu, kako je priznao, i sam prvi put video neke stvari koje su mu promenile pogled na svet.
“Došao sam iz Nove Gorice i moje predstave o tome šta je umetnost su bile više u smislu da mora biti lepa, da je to razonoda, nešto od čega se dobro osećas. Tu sam (u Kapelici) jednom video perfomans pozorišta Kugla iz Zagreba, koji je toliko bio zapravo grozan, sa staklom, krvlju… Toliko me je to iznerviralo da sam počeo da istražujem i onda me je to polako uvuklo u sve… Onda sam pomislio da mogu to i u arhitekturi da radim”, naveo je Krpan.
*Poseta Galeriji Kapelica organizovana je u okviru studijskog boravka u Lincu i Ljubljani, koji je CPN organizovao za 35 profesionalaca iz oblasti nauke, obrazovanja, umetnosti i medija, u cilju upoznavanja sa modelima rada i aktivnostima institucija čiji je primarni cilj spoj nauke, novih tehnologija i umetnosti. Tura nazvana We Inspire You! obuhvatala je posetu novom centru Ars Electronice u Lincu, te Galeriji Kapelica i Kući eksperimenata u Ljubljani, a organizovana je u okviru projekta Evropska laboratorija veštačke inteligencije (AI Lab), finansiranog kroz program Kreativna Evropa.
*Foto: SEEcult.org / Katarina Marjanović; naslovna fotografija: CPN
(SEEcult.org)