Poučan francuski konflikt

Nedavni protesti umetnika i radnika u kulturi u Francuskoj, koji su privremeno blokirali čak i neke od najvećih međunarodnih festivala, poput 68. Avinjona, po svemu sudeći neće posustati ni dolaskom jeseni, nakon završetka festivalske sezone. Upravo je Kolektiv IN na Avinjonu, koji obuhvata i stalno, i privremeno zaposlene, i tehničare, i umetnike, poručio ovih dana u pismu javnosti da je na 68. Avinjonu samo “posejano seme” bunta zbog ugrožavanja socijalnih prava radnika u kulturi novim merama štednje.

Kolektiv IN podržao je početkom jula protest radnika koji su sprečili otvaranje tog festivala i premijere dve predstave zbog najave francuske vlade da će sezonskim radnicima u kulturi smanjiti beneficije koje su uvedene za vreme socijalističke vlade Fransoa Miterana, a podrazumevaju novčanu pomoć van sezone, kada su uglavnom bez posla. “Mogli smo da se odlučimo za ‘bombu’, ali odlučili smo da posejemo seme. Naravno, ono ne pravi toliko buke, ali ako se redovno neguje, može da ima znatno veći uticaj. Vreme će učiniti svoje”, poručili su radnici festivala Avinjon, koji su sredinom jula zatražili sa partnerskim sindikatima započinjanje pregovora sa vladom premijera Manuela Valsa već početkom septembra.

Ukoliko do pregovora ne dođe, buntovni radnici podsećaju da, nakon letnjih festivala, koji se uskoro završavaju, sledi nova sezona u pozorištima, operskim i plesnim kućama i kulturnim centrima, što znači i nove prilike za proteste i medijsku pažnju.

Povod za proteste je ugovor koji su u martu ove godine potpisali predstavnici poslodavaca i pojedinih sindikata, koji smanjuje dosadašnje povlastice privremeno angažovanih radnika, koje imaju van sezone, odnosno kada nisu zaposleni. Za mnoge od njih nove mere znače u praksi gubitak i dva mesečna prihoda godišnje.

Prema dosadašnjim propisima, sve dok umetnici i kulturni radnici ispunjavaju određene kriterijume (pre svega treba da dokažu da su, na osnovu ugovora na određeno vreme, bili plaćeni oko 500 radnih sati u periodu od deset proteklih meseci), vlada im obezbeđuje nadoknadu i socijalnu zaštitu u periodu kada su bez posla. Te beneficije, prema navodima francuskih medija, koristi više od 100.000 umetnika, kulturnih radnika i tehničkog osoblja, što je višestruko više nego što je bilo pre 30 godina kada su uvedene. Iako kulturni radnici čine svega 3,5% od ukupnog broja nezaposlenih u Francuskoj, kompenzacije koje dobijaju, kako navode pristalice novih mera, dvostruko su veće od proseka i koštaju državu oko milijardu evra, što je četvrtina godišnjeg budžetskog deficita Francuske.

Umetnici tvrde da njihov privilegovan status i čini francusku kulturu živom, a njima omogućava da prežive u perodu između dva posla.

Martovski ugovor

Prema spornom martovskom dogovoru asocijacije poslodavaca Medef, i pojedinih sindikata (CFDT - La Confédération française démocratique du travail, Force Ouvrière, CFTC - Confédération française des travailleurs chrétiens), umetnici moraju da plaćaju veće doprinose za zdravstvo i duže čekaju da im država plati nadoknadu nakon završetka privremenog posla.

Već početkom leta bilo je jasno da će ono biti uzbudljivo, i to ne samo zbog planiranih umetničkih programa, već zbog borbenosti kojom Francuzi zagovaraju bolje uslove rada u kulturnom sektoru i za sve one sa povremenim zaposlenjem. Mnogi francuski letnji festivali “prilagodili” su program novoj situaciji niza akcija kojima su kulturni radnici rešili da skrenu pažnju na prekarni položaj do kojeg je došlo zbog budžetskih rezova i tržišne politike koje francuske vlasti nastoje da sprovedu.

Sredinom juna je desetak hiljada radnika protestovalo ispred Ministarstva kulture u Parizu i organizovalo štrajk širom Francuske kako bi sprečilo socijaliste da ratifikuju martovski ugovor. I Komedi Fransez u Parizu je otkazala pojedine predstave u znak solidarnosti sa demonstrantima. S druge strane, vlada je nagovestila da je spremna za pregovore – kako bi kupila vreme i sprečila krah festivalske sezone koja joj donosi milione evra u budžet.

Nove mere deo su politike kojom bi Francuska trebalo da smanji javnu potrošnju za ukupno oko 50 milijardi evra i tako doprinese ispunjenju cilja Evropske komisije za smanjenje budžetskog deficita. Plan francuske vlade je stoga da, između ostalog, smanji i deficit Fonda za nezaposlenost (UNEDIC) za dve milijarde evra u naredne tri godine.

Osim rupe u budžetu, ekonomska kriza dovela je i do eksplozije jednomesečnih ugovora o radu (CDD) u Francuskoj, koji su 2013. godine činili 68% svih novih radnih ugovora. Ukupan broj radnika angažovanih na osnovu takvih privremenih ugovora udvostručen je u proteklih deset godina, dostigavši 3,7 miliona. Sindikati se načelno slažu sa takvim oblikom eksploatacije, pod uslovom da poslodavci izdvajaju malo više za fondove socijalne zaštite radnika. Najveći francuski sindikat CGT (Confédération générale du travail), koji nije potpisao 22. marta sporni ugovor sa Medefom, saopštio je tokom pregovora da su CDD mnogo skuplji za nezaposlene od dugoročnih ugovora (CDI), zbog čega tu razliku moraju isključivo da snose poslodavci.

Festivalski protesti

Početak letnje festivalske sezone bio je prilika za novo skretanje pažnje na probleme radnika u kulturi.

Već 4. jula došlo je do otkazivanja otvaranja pozorišnog festivala u Avinjonu, najprestižnijeg i najstarijeg u Francuskoj i najvećeg te vrste u svetu. Zbog protesta su otkazane premijere predstava “Hamburški princ” Hajnriha fon Klajsta (Heinrich von Kleist ) i “Fatalni udarac” sa muzičarima iz Konga, a direktor avinjonskog festivala Olivije Pi (Olivier Py) naveo je da je time izgubljeno oko 30.000 evra.

Organizatori protesta, predvođeni sindikatom CGT, poručili su da su “morali da preduzmu odgovarajuće akcije kako bi spasili pozorišnu umetnost u Francuskoj”.

Sličnu sudbinu kao u Avinjonu doživele su i manifestacije u Turu, Arlu, Eksu u Provansi, Parizu, Marseju, Lionu, Strazburu, Monpeljeu, Renu i drugim gradovima. Protestovalo se različitim formama. uključujući fleš mob, besplatne performanse, demonstracije s džinovima, gole proteste, organizovanje otvorenih univerziteta i festivalsko osvajanje javnih prostora. Bilo je i protesta na kojima bi glumci, pre predstave, ljubazno zatražili da ministri i drugi resorni političari napuste pozorište. To se zove pristojno javno poniženje, kako je preneo belgijski magazin “Rekto:Verso”. Mnogi veliki umetnici, poput bardova pozorišta Pitera Bruka (Peter Brook) ili Tomasa Ostermajera (Thomas Ostermeier), poslali su poruke solidarnosti, a reditelj Frank Halimi je nešto ranije štrajkovao glađu čak 52 dana. TV stanica Arte u Strazburu proglasila je štrajk, a lanac knjižara Fnak u Avinjonu bio je okupiran demonstrantima koji su sedeli.

Nove akcije planiraju se na javnim sastancima širom Francuske, a inicijatori protesta se nadaju da će konflikt dobiti i evropsku dimenziju.

Avinjonska taktika

Pozorišni festival u Avinjonu bio je epicentar protesta. Na opštem referendumu umetnika i tehničkog osoblja odlučeno je da se štrajkuje na dan otvaranja, 4. jula. Tokom narednih dana organizovano je glasanje o formi protesta. Četvrtak je, na primer, bio predviđen za koordinisane akcije, a subota, 12. jul, bila je dan za nacionalni štrajk: to veče scene osam od 15 predstava zvaničnog festivalskog programa ostale su prazne. Tokom popodneva, 2.000 povremeno angažovanih radnika u umetnosti i kulturi, tzv. privremenika (intermittents)¹ paradiralo je centrom grada. Off-festival otkazao je “samo” 100 performansa. Postignuta je saglasnost da Off festival mora da bude nastavljen, budući da za grupe sa tog festivala, od kojih većina dobija minimalne ili nikakve grantove, izvođenje znači preživljanje.

Pre svake predstave sa zvučnika se čula poruka: “Non merci!” (Ne, hvala). “Nećemo učestvovati u politici ‘zavadi pa vladaj’ koja se sprovodi u oblasti kulture. Stojimo uz sve privremene i sezonske radnike”, poručivali su umetnici, praćeni neminovno aplauzom.

Protestima francuskih kolega pridružila se i belgijska trupa Zoo Theatre (Françoise Bloch). Theâtre des Doms u Avinjonu posetila je odlazeća ministarka kulture frankofone zajednice u Belgiji Fadila Laanan, a nakon izvođenja predstave “Blackbird” (Collectif Impakt), kojoj je prisustvovala, salu su okupirali belgijski radnici u kulturi. Oni su glasno izrazili podršku pokretu privremenika i istakli sličnosti sa novim statusom belgijskih umetnika. Na koktelu uoči planiranog govora ministarke, pročitali su tekst koji su završili porukom: “Mi, belgijski radnici u kulturi, ovde smo da kažemo da nemamo srca da podignemo čašu i nazdravimo sa vama večeras”. Tada su izašli iz sale svi kulturni radnici i umetnici iz 12 trupa, a iznenađena ministarka i visoki zvaničnici ostali su u tišini, zaprepašćeni. I belgijski glumac i reditelj Josse de Pauw započeo je svoju predstavu “Huis” na In Festivalu iskazujući podršku francuskim kolegama: “Mnoge zemlje štede na pogrešan način, rizikujući upravo na račun najugroženijih”.

Rezovi u kulturi

Razlog protesta je odluka francuskog predsednika Fransoa Olanda i premijera Valsa da smanje budžet za kulturu za 2,3%. To se uklapa u okvir Pakta za odgovornost i solidarnost (Pacte de Responsibilité et de Solidarité) kojim socijaldemokratski predsednik namerava da uštedi 50 milijardi evra kako bi smanjio budžetski deficit i obezbedio više “kiseonika” francuskim kompanijama. Pored toga, kulturni radnici pogođeni su gubitkom dve milijarde evra socijalnog osiguranja, od kojih je 400 miliona za privremenike u oblasti izvođačkih umetnosti. Reč je o povremenim (part-time) radnicima u industriji zabave, u šta spadaju  televizija, izvođačke umetnosti, muzika, audiovizuelni mediji, cirkus i festivali, koji uživaju poseban status. Taj status se odnosi na rad koji nije kontinuiran, već je od projekta do projekta. Pritom je jedinstven, jer umetnici, kao i tehničko osoblje, nisu prinuđeni da deluju samostalno na tržištu ili rade na crno, već imaju mogućnost da uživaju radnička prava, a do određene mere i povlastice za nezaposlene.

Prema navodima autora teksta u “Rekto:Verso” (Robrecht Vanderbeeken), koji je u engleskom prevodu objavljen na sajtu transversal.at, trenutno u Francuskoj ima oko 350.000 ljudi koji rade u kulturi i industriji zabave. Njih oko 100.000 ima regularne ugovore na neodređeno ili određeno vreme. Preostalih 250.000 su privremenici. Zahvaljujući tom posebnom statusu, njima je omogućeno da uživaju socijalno osiguranje i da se sindikalno organizuju radi zastupanja svojih interesa.

Beneficije su predviđene posebnim ugovorom o radu iz 1936. godine, koji je više puta menjan, a propisuje pravo na određeni broj plaćenih “dana nezaposlenosti”, ali ih, sa druge strane, računa u odnosu na ograničen “broj radnih sati” u koje se zvanično ne ubraja vreme za probe i druge pripreme. Ipak, u današnje neoliberalno vreme, u kojem je zaposlenje na neodređeno retko, to rešenje obezbeđuje neku vrstu čvršće osnove za sve veći broj kulturnih radnika. Njihov broj porastao je od 2000. godine sa 100.000 na 254.394 u 2011. Postojeće rešenje bila bi čvrsta osnova za sve te ljude da broj onih koji imaju prava na te beneficije nije ograničen na 108.000 već više od deset godina. Zbog ekonomske krize, sada se uvode i sve stroži kriterijumi.

Belgijski umetnik Kobe Matthys, koji je strastveno podržao otpor privremenika, izjavio je nedavno da je tzv. belgijski “umetnički status“, koji je uspostavljen 2003. godine pod vođstvnom NICC-a (New International Cultural Centre), inspirisan delimično statusom francuskih privremenika. Postojeće belgijsko zakonodavstvo iz 1969. godine, koje se prvenstveno odnosilo na izvođačke umetnike, tada je prošireno na sve umetnike. Danas, Kobe Matthys i kolektiv State of the arts naporno rade na peticijama koje bi omogućile taj “umetnički status” svim zaposlenima sa privremenim poslovima. Posle reformi početkom 2014, međutim, sticanje tog statusa postalo je teže kako bi se osiguralo da to i dalje bude “izuzetak za umetnost”, što je definitivno mera štednje.

Klasni konflikt

Organizacija francuskih poslodavaca Medef, poput VBO (Federacija preduzetnika Belgije) ili VOKA (Flandrijska privredna komora) u Belgiji, koristi agresivne i napadačke strategije u svojim sukobima sa sindikatima i civilnim društvom, kako putem medija, tako i za pregovaračkim stolom. Nakon “uspeha” sa statusom privremenika, francuski poslodavci žele da smanje na minimum broj ljudi koji bi mogli da potpadnu pod nove mere štednje. Time narušavaju jedini sistem koji štiti zaposlene sa privremenim angažovanjem od prekarizacije. S obzirom da zapravo samo 108.000 od 250.000 privremenika trenutno ima plaćene “dane nezaposlenosti”, jer vladajuća klasa smatra širenje te mogućnosti i prateće socijalne zaštite preopasnom za tržište rada u kojem fleksibilni rad i mini-poslovi postaju standard. Medef se u stvari snažno protivi merama socijalne zaštite od 1990. godine, ali sada ima i podršku vlade, koja je krajem juna usvojila sporni martovski ugovor koji, zajedno sa brojnim drugim umanjenjima povlastica nezaposlenih, povećava izdvajanja za socijalno osiguranje privremenika za 2%, kao i period čekanja nezaposlenih na povlastice sa sedam dana na gotovo mesec dana.

Upečatljiv detalj je način na koji vlasti i poslovna elita idu jedni drugima na ruku svojim potezima. Na samom početku konsultacija o novim merama, Medef je najpre provokativno najavio brisanje regulisanih uslova rada privremenika. Taj šok doveo je do demonstracija i štrajkova u februaru i martu. Okupirana je Pariska opera. Pritom mediji i šira javnost nisu kritikovali Medef, već sektor zabave. Potom je 22. marta potpisan sporazum poslodavaca i manjinskih sindikata, predvođenih desnim konzervativnim socijal-demokratskim sindikatom. Najveći francuski sindikat CGT, koji je i najaktivniji u polju kulture, kao i asocijacija privremenika CIP (Coördination des Intermittents et Précaires), odlučno su odbili novi ugovor Francuskog fonda za nezaposlenost koji je ministarka kulture Oreli Filipeti (Aurélie Filippetti), pak, pozdravila kao “spas za privremenike” i predstavila ga kao svoj lični uspeh.

Radnici pritom ne traže dodatne privilegije, već se samo protive suštinskom ugrožavanju kroz politiku mera štednje, ili kontrarevoluciji - kako bi se moglo reći.

Novi pokret mogao bi da inspiriše kulturne sektore i u drugim zemljama članicama Evropske unije. Pritom treba imati na umu da je poseban ugovor o radu privremenika već razmatran 2003. Ta reforma je otežala pristup povlasticama i podredila privremenike kontroli nekompetentne administracije. To je dovelo do masovnih protesta u leto 2003. godine koji su rezultirali, između ostalog, otkazivanjem Festivala u Avinjonu. Protest je imao široku podršku, uključujući i podršku socijalista koji u to vreme bili opozicija. Ipak, protesti te godine nisu ostvarili cilj i reforma je sprovedena. Nikolas Sarkozi je pobedio, ali konflikt je ostao.

Francuske “barikade”

Asocijacija privremenika i prekarnih radnika (CIP) počela je da organizuje i regionalne ogranke. CIP je organizovana mreža koja, ne sledeći granice umetničkih disciplina i njihovih institucija, zastupa interese “radničke klase” koja radi prekarno ili traga za poslom. Dubina i efektivnost kojom se razvija taj novi pokret je nešto što bi moglo da inspiriše kulturne sektore i u drugim evropskim zemljama. Tim povodom, kako ocenjuje Vanderbeeken u tekstu za transversal, tri stvari treba imati na umu.

Prvo, CIP je, pre svega, organizacija radnika koja ume da ubedi kulturne profesionalce da udruženo brane svoje interese ne gubeći iz vida razlike između disciplina. Pored suštinski fleksibilne demokratske strukture, karakteristika te organizacione forme je to što direktno okuplja članstvo oko određene teme. Na taj način se svako koga se nešto tiče neposredno uključuje. Dakle, nije slučaj da svi umetnici ili kulturne ustanove moraju da budu deo interesne grupe kako bi se održavale konsultacije sa određenog stanovišta. Takođe, nije ni slučaj da teme rasprave zavise od agendi određenih sindikata, čije su vođe, nažalost, još uvek povezane sa partijskim politikama.

U međuvremenu, prošla je i peta godišnjica od početka svetske ekonomske krize 2008. godine, najgore od Velike depresije 30-ih godina 20. veka. Istorijska prilika je propuštena: umesto šire narodne pobune protiv međunarodnog neoliberalizma, društvo sada ispašta kroz trajne surove mere štednje, za koje čak i mnogi liberali tvrde da recesiju samo pogoršavaju. Defanzivni otpor levice i sindikata očigledno promašuje cilj. Potrebni su novi, ofanzivni pokreti koji rade polako, postepeno, dugoročno, i posebno oni koji govore jasno i jednostavno. CIP je, prema oceni Vanderbeekena, udžbenički primer toga.

Druga specifičnost CIP-a je to što je opredeljen za udruženu borbu francuskih kulturnih radnika sa ljudima izvan sektora koji rade u istim uslovima. To nije samo etično, već je i strateški logično, jer na taj način kritika koja dolazi iz korporativnog sektora – da se bore samo za svoje, elitne interese – odmah pada u vodu. Slučaj privremenika protivi se logici individualizacije plata i socijalnih prava. Sloboda koju CIP brani je svačija. Jedan od slogana iz 2003. je stoga bio: “To što branimo, branimo za svakoga”.

CIP i sindikat kulture CGT dosledno su radili od 2003. na alternativnom modelu zakonodavstva u sferi rada i povlastica nezaposlenih iz druge političke pozicije i uz drugu viziju društva. Taj alternativni model se bori za društvena prava u kontekstu savremenog tržišta rada na kojem je 85% ugovora o radu ad hoc, prekarno ili na određeno. To su ugovori o radu za “generaciju hiljadu evra” – kako se zove u Italiji, ili “generaciju 700 evra” – kako je nazivaju u Španiji, Portugaliji ili Grčkoj. Činjenica da CIP stavlja veliki naglasak na solidarnost, nasuprot savremenoj kulturi “zavadi pa vladaj”, vidljiva je, na primer, iz njihovog osnovnog funkcionalnog organizacionog modela: pre nego da dele ljude pojedinačno po slučajevima, dve srodne žalbe se uvek razmatraju istovremeno tokom višesatne konsultacije u sedištima CIP-a, tako da ljudi u istoj situaciji nauče da slušaju probleme jedni drugih. Na taj način, pored osvešćivanja i moralne podrške, takođe se mogu razviti i novi kontakti. U praksi, mnoge trudne žene, koje su posebno pogođene reformama, na taj način su se organizovale kao matermittents (intermittent majke).

Preko zida

Sa treće strane, organizaciona forma udruživanja CIP-a svedoči o širokoj i trajnoj posvećenosti. Dok mnogi kulturni sektori, kada dođe do aktivizma, često ne idu dalje od jednokratnih protesta koji su generalna, ali kratka reakcija na aktuelnu medijski generisanu realnost, ovde imamo kolektivno koordinisanu opoziciju koja, na primer, sistematski protestuje protiv obaveznog godišnjeg potvrđivanja reforme iz 2003. Na taj način svake godine, već 11 godina, oni ukazuju na tačku od koje je kulturna politika skrenula pogrešnim putem. Čini se, takođe, da je većina privremenika svesna uzroka tog teškog slučaja, tako da taktike obmane koje treba da demorališu ili unesu konfuziju imaju malo efekta. Razlog tome je činjenica da CIP ima socijalne centre na 35 lokacija koje omogućavaju tačku kontakta na lokalu.

U letnjem broju CIP-ovog magazina “Interluttants” može se pročitati da različiti ogranci nalaze podršku kod CAP-a (Conséquences de l’Aplication du Protocole) – službe koja, poput belgijskog Renters Union, informiše, savetuje i pomaže u problemima. Takođe, obezbeđuje predstavnike koji su prisutni kao podrška lokalnim javnim sastancima. Postoji i regionalni CIP u samom Parizu koji, u saradnji sa različitim univerzitetskim profesorima i kulturnim radnicima, koordiniše mrežu kao njen konsultant.

Ukratko, CIP pomera fokus sa socijalne zaštite za privremenike na socijalnu zaštitu za sve koji zarađuju na povremenim poslovima, imaju promenljive prihode i različite poslodavce. On nije agnažovan samo na terenu na kojem ga svako očekuje – striktno u oblasti kulture. Tu je i bogatstvo tog pokreta, jer se suprotstavlja konsenzusu prema kome je kultura “izuzetak”, izuzetna pozicija čije kretanje politika želi da ograniči kako bi ga kontrolisala. CIP, naprotiv, traži nova socijalna prava tako da taj izuzetak postane “pravilo” za svakoga kome je potrebno. Taj pristup je već sadržan u imenu CIP. Time je pokret i započeo političku borbu na frontu prekarizacije i osiromašenja, gde sve veći broj radnika postaju žrtve, a među njima ima i umetnika i mnogih drugih.

I avinjonski Kolektiv IN poziva na ujedinjenje i solidarnost u borbi za zaštitu svih radnika u neregularnim uslovima rada. Podršku je moguće izraziti i nošenjem crvenog kvadrata, kao političkog simbola protivljenja osiromašivanju i obespravljivanju ljudi u kulturi i drugim sferama.

Važnost mobilisanja novih, ofanzivnih društvenih pokreta protiv sadašnje, stalne politike štednje objašnjena je u knjizi “Protiv mera štednje” (Against Austerity, 2014) Ričarda Sejmura (Richard Seymour).

Što se tiče CIP-a, knjiga “Privremenici u izvođačkim umetnostima, Izazovi jednog veka borbe” (Les intermittents du spectacle. Enjeux d’un siècle de luttes, 2013) sociologa Matjua Greguara (Mathieu Grégoire) nedavno je objavljena. To je naučni pregled istorije CIP-a. Takođe, koristan je video snimak govora Greguara tokom javne rasprave u francuskom parlamentu. Starija, dopunjena studija iz 2009. godine, pod vođstvom sociologa i filozofa Mauricia Lacarata (Maurizio Lazzarato) dostupna je na sajtu CIP-a. Lacarato je takođe napisao analizu o važnosti te nove organizacije, dostupnu u onlajn magazinu “Multitudes” koji je već 2004. posvetio čitav tematski broj privremenicima. U tom magazinu je 2004. godine objavljen i članak “Les intermittents et l’exception culturelle” umetničkog kritičara i aktiviste Brajana Holmsa (Brian Holmes), kao i tekst “Le capitalisme à la sauce artiste” sociološkinje An Kerian (Anne Kerrien).

¹ Intermittents je francuski naziv za umetnike i profesionalce u oblasti kulture (izvođačkih umetnosti, filma, muzike, vizuelnih umetnosti, novih medija..) koji su povremeno angažovani na ugovor, tj. nemaju stalno zaposlenje. Njihov broj iznosi oko 250.000 (2011).

U knjizi “Tous sublimes” (Flammarion, 2003), Bernar Gavzie (Bernard Gawzier) poredi privremenike s pariskim radnicima zanatlijama iz 19. veka koji su sebe nazivali “le sublime” (uzvišeni). “Uzvišeni” je bio relativno obrazovan radnik koji je, zahvaljujući svojoj ekspertizi, bio šef podradnika i sam je sebi pravio plan rada. CIP ukazuje na krucijalnu razliku između “le sublime”, koji je nestao sa fordističkom organizacijom rada, i savremenog privremenika: prvi je posvećen logici individualne prednosti, dok je drugi upravo protiv mentaliteta “svako za sebe” i zauzima se za reciprocitet.

*Foto: Festival d'Avignon IN / Collectif

**Prevod teksta Robrechta Vanderbeekena sa engleskog: Stanica za savremeni ples

(SEEcult.org)