Preispitivanje vremena
Izložba “Vreme 244’33’’ – IVA.lab”, koja će biti otvorena 11. juna u Likovnoj i galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda, obuhvata radove internacionalne grupe vizuelnih i filmskih umetnika koji se bave problematizovanjem pojma vremena, preispitujući i društvene, sociološke i kulturološke fenomene današnjice.
Prema koncepciji kustoskinje Slađane Petrović Varagić, izložba objedinjuje radove domaćih i inostranih umetnika koji se bave problematizacijom vremena kako u odnosu na prirodu samog medija zasnovanog na vremenu (time-based media), tako i kroz aktuelizaciju pojma vremena u odnosu na kontekst u kojem umetnički radovi nastaju, bivaju re-aktualizovani i pokazani publici.
Dragana Žarevac, Slatka prolaznost 2.0, video instalacija, 15’05’’, 2020.
Na izložbi Vreme 233’44’’, koja i zahteva tačno toliko vremena da se sagleda u celini, učestvuju umetnici: Sesilija Belen Sandoval (Cecilia), Efim Graboj (Graboy), Rand Bejruti (Beiruty), Miloš Bojović, Anica Vučetić, Dragana Žarevac, Dejan Klement, Ivan Petrović, Mirjana Boba Stojadinović, Slobodan Stošić, Vladimir Tomić, Miloš Tomić, Joana Turkan (Ioana Turcan), Mia Ćuk i kolektiv Retro Future.
Mirjana Boba Stojadinović, Lutalaštvo: voz, video-esej, 8’10’’, 2020, jednokanalna video-projekcija sa zvukom
Njihovi umetnički radovi na različite načine preispituju vreme, zaustavljaju ga, ponavljaju, produžavaju, recikliraju, kontrolišu, usporavaju, aproprišu, manipulišu...
Prema navodima kustoskinje Slađane Petrović Varagić, reč je o radovima koji raznovrsnim pristupima i poetikama bivaju okupljeni oko preispitivanja pokretne slike u današnjem vremenu, zanimajući se jednako i za granična područja filma i video umetnosti, njihove produkcije i reprezentacije. Odabirom 14 radova različite strukture, narativa i poetike, izložba progrovara o društvenim, sociološkim i kulturološkim fenomenima kao što su klasa, rad, migracije, politika, rat, krize, izolacija, ali i identitet, efemernost, introspekcija, odrastanje i ljubav.
Ivan Petrović, So i svetlo – iza scene, VHS, 17’20’’, 2020.
Sam naziv izložbe Vreme 233’44’’ omaž je kompozitorskim idejama Džona Kejdža koje su inkorporirale temporalnost u umetničko delo u vidu prolaznih i privremenih stanja muzike (Džon Kejdž, 4’33’, 1952) i pružile izvanredan okvir filmu, videu i drugim oblicima intermedijalne umetnosti zasnovane na trajanju. Temporalnost je u vizuelnu umetnost „uvedena“ kroz eksperimenatlnu muziku, učinivši je sinematičnom i bliskom filmskoj umetnosti.
Miloš Tomić, Dok sam bio u stomaku, napipao sam rukom svoju pišu i tako shvatio da sam dečak, film, 11’ 57’’, 2020. Foto: Stefan Đorđević
“Poslednja dva veka ispisivana je istorija ubrzanja, a danas su životi pojedinaca postali ‘histerična serija prenaseljenih trenutaka’ (Tomas Hilan Eriksen). Naš fluidni život, kako ga definiše Zigmund Bauman, život je ispunjen neizvesnošću u kome se uslovi i okolnosti pod kojima civilizacija funkcioniše smenjuju brže nego što bi bilo potrebno da se novi načini delovanja mogu konsolidovati i inkorporirati u navike i rutine pojedinca i grupa. Tehnologija je učininila čoveka zavisnim od informacija koje se množe u preobilju, а deficitarne kategorije postaju - pažnja drugih da čuju i vide nas, kao i naše polagano i povezano vreme da čujemo i vidimo druge. Dovoljan razlog za tenziju i sukob! Tržišni liberalizam i individulaizam kontinuirano proizvode nove oblike ranjivosti. U neprestanoj borbi za nečije sekunde i minute, gubimo kontrolu nad sopstvenim vremenom. Živimo fragmentarno iscepkano vreme, a fragmenti prete da preuzmu vlast nad celinom, pri čemu vreme prestaje da postoji”, navela je Slađana Petrović Varagić.
Slobodan Stošić, (O)pozicije, video, dvokanalna instalacija, 9’ 40’’, loop, 2020.
Kustoskinja podseća i na reči Valtera Benjamina da je film “učinio posmatranje slika kolektivnim posmatranjem” i omogućio ljudima da mogu sebe da vide, dok je video kao samorefleksivni medij okrenuo kameru ka pojedincu – umetniku i omogućio mu da sebe vidi.
“Danas, u vremenu potpune medijske disperzivnosti česta su preplitanja i prožimanja, ipak sa sigurnošću jedino možemo tvrditi da film i video predstavljaju mesto sinteze različitih umetničkih formi i da još uvek dele jednu zajedničku karakteristiku – trajanje, odnosno vreme. Pa, imamo li vremena za 233'44''?”, navela je Slađana Petrović Varagić.
Rand Beiruty, Nudar, dokumentarni film, 20’, 2018, foto: Jasmine Wenzel
Video radovi, instalacije, filmovi, video therapy projekti i video eseji na izložbi nastali su kroz više saziva video rezidencije IVA.lab, koja je koncipirana kao platforma otvorena za različite kolaboracije i eksperimente u polju videa, odnosno kao mesto susreta vizuelnih umetnika iz Srbije sa inostranim učesnicima filmskih programa “Interakcija” i “Interdoc”. Pored učesnika rezidencije IVA.lab od 2016. do 2019. godine (Dragane Žarevac, Anice Vučetić, Mie Ćuk, Mirjane Bobe Stojadinović, Dejana Klementa, Ivana Petrovića, Slobodana Stošića i Miloša Tomića), izložba obuhvata i medijske i filmske projekte reditelja Vladimira Tomića iz Danske, rediteljke i montažerke Rand Bejruti iz Jordana, zajednički rad direktorke fotografije Sesilije Sandoval iz Argentine i izrealskog reditelja Efima Graboja, te snimateljke i vizuelne umetnice Joane Turkan i kolektiva Retro Future iz Rumunije, kao i vizuelnog umetnika Miloša Bojovića iz Požege, koji su na različite načine uključeni u program IVA.lab.
Retro Future, Introspective Collective, 2020.
Izložba će biti otvorena do 4. jula, a u okviru pratećeg programa, 12. i 13. juna biće održana filmska radionica Miloša Tomića “Ceo grad je moj filmski studio”, namenjena polaznicima od 13 do 24 godine, koji se mogu prijaviti do 10. juna.
Takođe, umetnica Dragana Žarevac održaće 20. juna u 13 sati pored fontane na platou ispred KCB-a predavanje-performans “Kako učvrstiti temelje na prolaznosti”, u okviru kojeg će, na osnovu iskustva svojih radova, govoriti o vremenu kao o ekonomskoj kategoriji i merilu postojećeg ili nepostojećeg progresa i privilegija (rad Vera u progres), kao i o vremenu iz ugla ekologije (Sitting With Zoe), razmatrajući za šta se vreme upotrebljava, te o vremenu koje gradi i razgrađuje telo (Tango Valido). Prigrlivši prolaznost kao neizbežno stanje, umetnica postavlja pitanje kako se trajanje može potražiti upravo u efemernom.
Prateći program izložbe “Vreme 244’33 – IVA.lab” obuhvata i audio podkast autorke Mirjane Bobe Stojadinović koji će provesti publiku kroz pojedinačne radove glasovima umetnika i kustoskinje, a biće dostupan od 15. juna na sajtu KCB-a.
*Naslovna fotografija: Mia Ćuk, Kupine noću
(SEEcult.org)
