Austrijski nacionalni radio - Prvi program (Kunstradio) premijerno će emitovati 23. aprila dva dela kompozitora Arsenija Jovanovića –“Oproštajnu molitvu za jednu Galiolu” (Farewell Prayer for one Galiola) i “Kremansko proročanstvo” (Prophecy of the Village Kremna), poznato i iz filma “Tanka crvena linija” reditelja Terensa Malika iz 1998. Od kada je Malik otkrio “Kremansko proročanstvo” pre dvadesetak godina, traje i njegova neprekidna saradnja sa Jovanovićem, čija se dela mogu čuti i u filmovima “Ka čudu”, “Drvo života”, “Knight of Cups” i dokumentarcu “Plovidba kroz vreme: Put života”, premijerno prikazanom 2016. na 73. Filmskom festivalu u Veneciji.
Povodom “Kremanskog proročanstva”, Jovanović navodi da mu je u jednom davnašnjem snu neko, na nerazumljivom jeziku, govorio o proročanskim događajima koji će biti od uticaja na njegovu ličnu sudbinu.
“Ne bih ga nazvao oniričkim snom, mogao sam ga već po buđenju zaboraviti, onako kako obično zaboravljamo snove. Ali budući da me pomenuto proročanstvo nikad nije zanimalo, ni tada pa ni kasnije kao ni proročanstva uopšte, pitao sam se kojim je putevima i straputicama to prodrlo do moje svesti budući da me ta tema nikad ranije nije kopkala kao što me ni danas ne kopka. San bez događaja i bez priče, proizvoljni tok svesti sa treperavim slikama, sa mnoštvom slika, prizori koji su nastajali i nestajali, pretapali se i metamorfozirali kao što se pretapaju i metamorfoziraju kadrovi u eksperimentalnim filmovima. San na mahove sa nekom nadfizičkom tišinom, uz retka i povremena brujanja iz zemlje ili sa neba ili neznano otkuda. Onaj koji sanja nije opunomoćen išta pouzdano da tvrdi šta je to u svom snu video ili čuo pa tako ni ja neću ništa da iznosim i tvrdim kao pouzdano. Snovi vladaju nama a ne mi snovima. Jedna od moći sna je da nas prisiljava na zaborav u prvim trenucima samog buđenja ili ubrzo posle toga. Detalji sna, čak i oni nama najzanimljiviji, možda pre svega oni, nestaju za tren snagom neke moćne skrivene magije. Adresa te magije kao da nije na adresi naše svesti. Slike iz sna su nestale, sve se slilo sa tom kosmičkom ili zemaljskom grmljavinom. U trenucima neposredno posle buđenja, u onim mutnim promenama stanja svesti, kada se sećanja na san povlače nazad u svoje ambise i tonu brže od predmeta koji nestaju u bezdanu vode ili vazduha, pokušavao sam da zapamtim tu tišinu i ta povremena brujanja. To mi, je s akustičke tačke gledišta, bilo zanimljivo, tišina sna, drugačija od svega što nazivamo tišinom. Kao Gregor Samsa, počeo sam da uočavam stvarnost, prepoznavao predmete u sobi, sebe u krevetu, počeo da švrljam nešto na papiru sa krajnje besmislenom namerom da ostavim crtani trag sna pre nego što iščezne, zaustavim izvitoperene kadrove iz filma svesti u kojoj ne postoji STILL SHOT. Kadrovi sna smenjuju se nemerljivim brzinama. Kad bi budan čovek mogao da gleda svoj san ne bi video ništa, prebzo slike teku za probuđeni um i naša probuđenja čula, za mehanizme snova ne važe zakoni fizike niti gravitacije, moglo bi se reći da nadmašuju brzinu svetlosti pa i zato možda najčešće nismo u stanju povezati ih sa našim dnevnim životom i našom takozvanom probuđenom svešću – takozvanom jer su granice i razlike između stanja sna i stanja budnosti treperave i neodredljive. (Calderon: Život je san).
San mi dugo nije pa na pamet sve dok se, vraćajući se u sred noći sa jednog snimanja, nisam našao na golom pustom brdu, u nenaseljenom predelu, negde na granici između Makedonije i Albanije. Tišina stvarnosti, tišina pustoši, ne tišina sna. Kraj puta sam ugledao niz starih isušenih drvenih bandera povezanih telefonskim žicama. Prisetio sam se detinjstva, kao deca voleli smo da osluškujemo brujanje bandera koje nam je palilo maštu Oni koji to nisu doživeli teško će moći da zamisle da stare drvene bandere mogu biti muzički instrumenti. Muzika bandera. U potpunoj tišini noći, na golom brdu, bandere su čudesno brujale mada reč brujanje suviše grubo može taj zvuk da opiše, tu muziku koju je izvodio nevidljivi svirač. Snena stvarnost, stvarnost koja je zakoračila u snove. Bili smo na nogama i budni ali to što smo slušali i snimali, povremeno zaustavljajući dah, nije se razlikovalo od snova, koncert na golom brdu u sred mrkle noći. Zategnute telefonske žice, strune na ogromnoj harfi, čiji se kraj pod zvezdanim nebom gubio iza horizonta, nabrekle od telefonskih signala, prenosile su na suva debla bandera pulsirajuće drhtaje a suvo drvo, kao tela starih instrumenata, pretvaralo je te drhtaje i ta treperanja u omamljujuće zvuke. U tom sam se trenutku, po prvi put, setio svog sna, one tišine i onog povremenog brujanja ma koliko da se to međusobno razlikovalo. Napustili smo golo brdo s osećanjem da smo sa njega poneli zakopano blago. Kasnije, koristeći snimke bandera sa golog brda, bleda sećanja na slike iz jednog davnašnjeg sna, sna bez zvuka i uz povremene zvuke, preoblikovao sam u muzičke slike bez vidljivih slika”.
U radio drami “Oproštajna molitva za jednu Galiolu”, koju će takođe čuti publika Kunstradija od 23 sata, učestvovali su svojevremeno glumci Branko Pleša, Ljuba Tadić, Stevo Žigon, Ljiljana Krstić, Ksenija Jovanović, Vera Čukić, Dejan Čavić i Mlađa Veselinović.
Nazvana je prema nenaseljenom ostrvcetu u severnom Jadranu u Hrvatskoj, na kojem je Jovanović povremeno provodio vreme, uglavnom sam, dolazeći svojim brodićem koji je takođe nazvao Galiola. Vremenom mu je to malo ostrvo sa svetionikom postajalo sve manje i manje realno, postavši ujedno metafora za sva njegova putovanja. Ni sam, kako je naveo, ne može više da objasni šta Galiola uopšte znači. Budući da je oduvek voleo da čita morske mape i pronalazi zanimljiva imena ostrva, u radio drami “Oproštajna molitva za Galiolu”, sanjalačkoj priči posvećenoj malom ostrvu i njegovom svetioniku, hor ih peva kao vrstu molitve.
Stihovi iz “Oproštajne molitve za jednu Galiolu”:
Još malo…
još jedna samo kap
zatvori otvor u lobanji
da minu stoleća usuta bez milosti
u taj oljigavljeni grumen noći
da minu ta polja nepregledna
te ravnibestežinske i bestrane (bez strana, prim. autora)
da se sve vatre iza tebe pogase
i izgore poslednji krici zapaljenih ptica
sisnute svesti i radosti neke prinudne pun
da se mrtvorođeno i nemo jedno jutro javi
razrogačenih očiju i slomljenih vesala (od veslo, prim. autora)
k’o raspeti jeretik bez kajanja čekaš …
… u školjkama
u mulju
u krljuštima fosfornih stvorova što se bez težine kreću
u umirućem ptičjem kriku
duboko ispod peska i kamenja
od malog nekog uplašenog stvora od purpura i krede
ispod tolikih bačenih i slučajno ispuštenih stvari
svuda po tebi
u svakom kristalu razbijenog i rasutog sunca
putujem, putujem, putujem …
Koliko je časova tamo negde
iza nestvarnog horizonta svesti
iza varljivog zida razuma …
bliži se nešto
jer bezglasne eksplozije tišine
nadiru kao svetlosni val
kao nevidljivi magnetski bljesak
jato kristala sa neke biblijske planete
s onu stranu stranu Galiole…
*Foto: Arsenije Jovanović
(SEEcult.org)