Preminula Jagoda Buić

Istaknuta hrvatska i jugoslovenska umetnica Jagoda Buić Wutke, poznata po monumentalnim ambijentalnim tapiserijama, kao i impresivnim scenografijama i kostimima za pozorišne predstave, preminula je u svom domu u Veneciji u 93. godini.

Realizovala je više od 150 projekata kao kostimografkinja i scenografkinja za opere, balete, drame i filmove u različitim zemljama. Njen umetnički pristup pozorištu sastojao se od insistiranja na velikim prostornim ostvarenjima avangardnog duha, te interesovanju za mit i klasični svet.

Među njenim antologijskim radovima u pozorištu su vuneni kostimi za “Hamleta” na Lovrijencu, u režiji Dine Radojevića, sa mladim Radetom Šerbedžijom u naslovnoj ulozi. Oprobala se i kao pozorišna rediteljka, a među filmovima na kojima je radila su “Cesta duga godinu dana” (1958) Đuzepea de Santisa i “Carevo novo ruho” (1961) Ante Babaje.

Najveće domete ipak je ostvarila u likovnoj umetnosti. Tapiseriju, kao osoben oblik likovnog izražavanja, podigla je na najviši nivo. Zapamćena je po monumentalnim radovima formiranim u skulpturalnim oblicima.

Rođena 1930. godine u Splitu, studirala je na Akademiji primenjenih umetnosti i dizajna, te istoriju umetnosti na Univerzitetu u Zagrebu, a diplomirala je na Akademie für angewandte Kunst u Beču. Studirala je filmsku scenografiju u Ćinećita u Rimu i istoriju kostimografije u Centru za umetnost i kostimografiju u Palaco Grasi u Veneciji.

Prvu tekstilnu formu u prostoru stvorila je 1965. godine, a otkupio ju je Muzej Stedelijk u Amsterdamu. Od tada je izlagala monumentalne tekstilne instalacije na svetskim bijenalima i u najznačajnijim muzejima u Evropi, kao i u Kanadi, SAD, Argentini, Brazilu... Na Bijenalu u Veneciji predstavila je trodimenzionalne tapiserije.

Njena su dela u mnogim javnim i privatnim umetničkim zbirkama, uključujući Metropoliten u Njujorku, Muzej moderne umetnosti u Parizu.

Jagoda Buic, Minotaur, 2015. Foto: Dubrovačke letnje igre

Dobitnica brojnih svetskih i domaćih nagrada, među kojima su Gran pri Itamarati na 14. Bijenalu u Sao Paolu, Herderova nagrada u Beču, nagrada Uneska za zasluge u oblasti savremenog stvaralaštva, te najviša hrvatska državna nagrada “Vladimir Nazor” za životno delo.

Njen životni moto bio je: “Sve što sam uradila, uradila sam uprkos. Ako sam plivala, plivala sam uzvodno. Jer ako te struja nosi, kao da nisi...”

Povodom smrti Jagode Buić, ministarka kulture i medija Hrvatske Nina Obuljen Koržinek istakla je u telegramu saučešća porodici umetnice da će biti uapmćena njena “svestranost, entuzijazam i kreativnost koju je unosila u svoja dela, ali i u komunikaciju s mnogim umetnicima različitih područja”.

“Premda je bila najpoznatija po svojim monumentalnim tapiserijama, kojima je ispisala najvažnije poglavlje tog dela hrvatske primenjene umetnosti, Jagoda Buić ostavila je i duboki kreativni trag na pozorišnoj sceni, izrađujući neke od najavangardnijih kostimografija i scenografija u teatrima od Beča i Zagreba, preko Osijeka i Dubrovnika do Splita.

“Nadahnuta pučkim predivom, etnološki istražujući njegovu strukturu, izradu i bojanje, izrađivala je monumentalne, istkane slike, koje je kasnije avangardno oblikovala u skulpture ili samostalne objekte u prostoru. Ostajući verna monumentalnim formatima, sa svojim tapiserijama ili instalacijama od kovine i kolažima različitih materijala, Jagoda Bujić je kroz celu svoju karijeru osvajala muzejske, galerijske i pozorišne prostore  snažnim, ekspresivnim izrazom, strastveno uživajući u umetnosti kao i u životu. Prostore u kojima je živjela i stvarala pretvarala je u mesta susreta, okupljajući umetnike u svojim domovima čudesne dubrovačke Kolorine, Venecije, Pariza ili Provanse”, istakla je ministarka, dodajući da je odlaskom Jagode Buić Wutke Hrvatska izgubila “jedinstvenu umetnicu koja će u antologiju nacionalne umetnosti zauvek biti upisana svojim snažnim, avangardnim tapiserijama-skulpturama”.

Emotivan oproštaj od Jagode Buić objavio je i direktor Umetničke galerije BiH Strajo Krsmanović, koji je istakao da je bila “velikanka dvadesetog veka”, te da je na poseban način volela i bila vezana za Sarajevo i Bosnu i Hercegovinu.

“Drugovala je sa Mehmedom Zaimovićem, Safetom Zecom, Zlatkom Ugljenom, Zlatkom Dizdarevićem. Poklonila je Sarajevu dve velike izložbe: ‘Carta canta’, izložbu kolaža monumentalnih oblikom u Galeriji Collegium artisticum, što je bilo prvo predstavljanje ovih radova u svetu – tek nakon Sarajeva izlagani su u Zagrebu, Splitu, rimskom ‘Maxiju’, te retrospektivnu izložbu svojih najboljih radova iz ranog perioda, ali i savremene radove u papiru u Umetničkoj galeriji BiH. Sarajevo i Bosna iHercegovina su joj se dostojno odužili prijemom u Akademiju nauka i umetnosti BiH, što je bila počast kojoj se najviše radovala, jer je popunila mesto koje je pre nje pripadalo njenom velikom prijatelju Predragu Matvejeviću”, naveo je Krsmanović.

Poslednji put su se čuli pre nekoliko meseci, kada ga je, iako narušenog zdravlja, zvala da nešto preduzmu kako bi sprečili rušenje rodne kuće Predraga Matvejevića u Mostaru.

“Podržao sam je, jer nisam imao snage da joj kažem kako su njena i moja angažovanja na tom planu tek ništavne želje, jer u Mostaru, kao i u celoj BiH, novokomponovani moćnici ne mare za veličine kakav je nesumnjivo bio Predrag. Nije se mogla pomiriti sa činjenicom da joj kroz prste curi poslednje sećanje na velikog čoveka, velikog književnika i intelektualca Predraga Matvejevića. Rušenjem njegove kuće, srušena je i Jagodina poslednja nada za spas sveta kakvim ga je svojim delom i svojim činjenjem gradila”, naveo je Korsmanović.

Ističući da će Jagodu Buić u sećanju nositi i zaposleni Umetničke galerije BiH, sa kojima je izgradila poseban odnos, Krsmanović je naveo da u toj galeriji izlagala ne pitajući ni za uslove ni finansije.

“Sama je finansirala svoje izložbe u Galeriji, samo da bi došla u Sarajevo i sa nama provela dane uz izložbe. Volela se sretati i drugovati sa prijateljima, sa Sarajlijama sa kojima je razgovarala u Galeriji, ali i na Ferhadiji, Baščaršiji, u kafićima i restoranima. Sve nas je zadužila svojom odanošću, ali pre svega svojom umjetnošću koja će ostati kao trajna baština jedne velikanke”, poručio je Krsmanović.

Jagoda Buić posebno je bila vezana i za Dubrovnik, a na 68. Dubrovačkim letnjim igrama predstavila se izložbom skulptura “Sćerzo sa otpada”, koju je posvetila velikoj zaštitnici dubrovačke baštine Dubravki Bebi Beretić.

*Naslovna fotografija: Dubrovačke letnje igre

(SEEcult.org)