Preporuke za novu kulturnu politiku, početak nove borbe

Helsinški odbor za ljudska u Srbiji (HOPS) predstavio je na dvodnevnoj konferenciji u Beogradu Preporuke za novu kulturnu politiku, zasnovane na trogodišnjem procesu analize strateških i zakonskih dokumenata i mapiranja stanja u kulturi u Srbiji, a kako je najavio, te smernice će biti dalje usavršavane – kao početak borbe stručne i šire javnosti za otvorenu i slobodnu kulturnu scenu.

Nakon razgovora sa šezdesetak stručnjaka, umetnika i kulturnih radnika, čiji su stavovi većinom predstavljeni i u zborniku “Ka novoj kulturnoj politici: protiv dogmatizma”, te četiri okrugla stola održana širom Srbije, kao i konferencije o novoj kulturnoj politici, održane 11. i 12. januara u Aero klubu, iz HOPS-a su poručili da to nije kraj bilo kakvog projekta, već se nadaju da će to biti početak borbe za nešto novo u kulturi.

U dosadašnjem procesu pokazalo se da je kultura moćna, ali da je do sada razarajuće uticala na društvo, konstatovala je izvršna direktorka HOPS-a Izabela Kisić na završnoj sesiji konferencije, koja je obuhvatila panele posvećene kulturnim modelima i strategijama, nezavisnoj kulturnoj sceni, decentralizaciji i otvaranju prostora slobodnog stvaralaštva, kulturi sećanja, ulozi medija u oblikovanju kulturne scene, te stvaranju mreže za izgradnju nove kulturne strategije.

Preporuke za novu kulturnu politiku namenjene su delovima vladajuće nomenklature, akterima kulturnih podsistema, društvenim pokretima, civilnom društvu, medijima, neapologetskim kritičkim intelektualcima, kulturnoj publici i građanstvu, odnosno svima onima koji žele promene, i koji teže humanizovanoj modernizaciji, koji se ne plaše globalizacije i ne uzmiču pred nacional-populizmom i etničkom uskogrudošću, koji ne vide u državi privilegovanog kreatora kulturne politike i autentičnog tumača kulture, koji insistiraju na slobodi izražavanja, izbora i stvaranja, koji zagovaraju pluralizam, koji se protive hijerarhizaciji kulture.

Iako je u dosadašnjem procesu bilo reči i o ekonomskim uslovima i radnim pravima poslenika u kulturi, HOPS se tim pitanjima nije posebno bavio, iako ih smatra jako bitnim, imajući u vidu da na sceni već postoje organizacije ili mreže kao što je Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, koje se time već duže bave i imaju veću ekspertizu.

“Pošto ove preporuke, i uopšte konferenciju, smatramo kao mesto okupljanja i stvaranja sinergije, nadamo se da će ujediniti i stvarati klimu za usvajanje nove kulturne politike na koju ćemo možda dugo čekati, ali bez formulisanja alternative nemamo šansu da do nje dođe”, rekla je Izabela Kisić.

Ono što se tokom realizacije HOPS-ovog projekta u protekle tri godine moglo čuti i videti širom Srbije jeste činjenica da su institucije kulture, posebno na lokalnom nivou - devastirane, iako postoje izuzeci i pojedinci koji su spremni da se zaista bore sa užasno teškim otporima, da je  kulturna scena jako centralizovana, te da čak i na lokalu inicijative koje podržavaju modernističke projekte bivaju sprečene u tome sa centralnog nivoa. Takođe, kako je napomenula, očigledno je da su čiitav obrazovni sistem i kultura pod snažnom kontrolom dogmatskih nacionalističkih struja. Stoga je, između ostalog, potrebno posvetiti posebnu pažnju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja takođe kontroliše veliki deo javnog prostora i “nastoji da potpuno preuzme dominaciju nad određenim delovima kulturnog sistema”, rekla je Izabela Kisić, dodajući da je od dolaska novog patrijarha Porfirija posebno vidljivo koliko SPC “pokušava da se meša u obrazovni sistem, naročito osnovno obrazovanje, pa čak i u izbor direktora škola”.

Napominjući da, prema podacima Demostata iz jula, podrška građana evrointegracijama nije bila nikada na nižem nivou u poslednjih 20 godina (oko 34 %), Izabela Kisić je konstatovala da je za to takođe odgovorna aktuelna vlast. Veliki uticaj u tom smislu zapravo ima i kultura kao instrument vlasti koja utiče na tako malu podršku evrointegracijama.

“Bez promena u sferi kulture, što često i međunarodna zajednica koja podržava evrointegracije ne može da shvati, nemoguće je očekivati veću podršku za evropske integracije Srbije”, konstatovala je Izabela Kisić, što je više puta rečeno i prvog dana konferencije.

Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić, koja je predložene smernice nove kulturne politike sumirala grupisanjem u pet celina, takođe je istakla važnost zajedništva u daljoj borbi za promene.

U tom smislu istakla je i preporuku prof. dr Milene Dragićević Šešić na konferenciji da je nama svima koji žele da se bave stvaranjem nove kult pol da nam je svima koji žele da se bave stvaranjem nove kulturne paradigme - nove kulturne politike koja ne ponižava građane sopstvene zemlje, neophodna delatna solidarnost.

Iako se HOPS bavi prevashodno ljudskim pravima, a ne pitanjima kulture, podsetila je da je jedno od neotuđivih ljudskih prava i pravo na dostojanstvenu kulturu, koja “neće biti ideologizovana, što je produkt tablodizovanih medija, koja neće zatajivati informacije - kada je reč o medijima, u kojoj će svi koji rade u ustanovama biti kreatori, a ne izvođači radova, koja će pripadati građanima i građankima, na kulturu koja neće biti oteta, a već dugi niz godina jeste”.

Prva grupa preporuka, koje je podelila po principu opštosti, odnosi se na primenu principa otvorenog kulturnog modela i interkulturalne komunikacije.

“Umesto nacionalno orijentisanih kulturnih modela i fasadnog multikulturalizma, neophodno je razvijati kulturnu osetljivost i interkulturalnu komunikaciju kao suprotstavljanje jednoznačnosti, zatvorenosti, ksenofobičnosti i stigmatizacijama, ideološkoj zadrtosti i ideološkom nasilju”, rekla je ona.

Primena interkulturalne komunikacije kao modela savremene društvenosti u isti mah bi značila i praktičnu potvrdu novog globalnog humanizma. Zbog toga je zadatak kulturne strategije, koja bi trebalo da jača proces interkulturalne komunikacije, da u fokus stavi građanina, subjekta, pojedinca, umesto formalne institucionalne dimenzije manjinskog života - ono što je nekada bila priča o coveku, njegovim realnim iskustvima, o ranjivosti, o pogledu na život u Srbiji iz ugla pripadnika manjinske zajednice”, rekla je Aleksandra Đurić Bosnić.

To istovremeno, kako je naglasila, znači da bi trebalo odustati od nasilne ćirilizacije i proglasiti potpunu ravnopravnost dva pisma, što je uostalom i faktičko stanje u svakodnevnom životu.

Druga grupa preporuka tiče se primene principa supsidijarnosti – u kontekstu neophodnosti decentralizacije kulture i demetropolizaciji u kreiranju kulturnih politika.

“Kao i u drugim segmentima društva, i u kulturi je neophodno uvažiti različitost ambijenta i omogućiti kreiranje autentičnih kulturnih politika na lokalnom i regionalnom nivou. To bi svakako povećalo nivo kulturne i socijalne kompleksnosti i samim tim društvo učinilo fleksibilnijim”, dodala je.

Treća grupa preporuka govori o osnaživanju autonomije individualnih kulturnih aktera i nezavisne kulturne scene.

“Poboljšanje egzistencijalnih uslova u kojima umetnici žive od izuzetnog je značaja za održavanje vitalnosti kulturne scene. Ead strukovnih udruženja koja okupljaju umetnike i profesionalce u kulturi bi trebalo osloboditi formalnog i neformalnog državnog paternalizma i prepustiti samim umetnicima”, istakla je Aleksandra Đurić Bosnić.

Četvrta grupa preporuka odnosi se na podsticanje savremenog umetničkog stvaralaštva, što ne znači zanemarivanje kulturnog nasdleđa, već otvaranje prostora za inovativne i sveže ideje u umetnosti i kulturi u celini.

Peta grupa preporuka govori o osnaživanju procesa međunarodne kulturne razmene, ali “ne onako kako je ona sada realizovana i ne samo ona koja se odnosi na dijasporu i ovo što smo do sada mahom videli, već se odnosi na podsticanje mobilnosti umentika kao jedan od najvažnijih instrumenata osnaživanja međunarodne kulturne razmene”, istakla je Aleksandra Đurić Bosnić i dodala da se na taj način uključuju u proces i prethodno navedeni principi, odnosno zaokružuje se otvoreni kulturni model koji bi trebalo biti cilj.

Preporuke nove kulturne politike objavljene su u zborniku koji je HOPS objavio povodom konferencije, a priredili su ga Izabela Kisić, Aleksandra Đurić Bosnić i Pavel Domonji, koji se u završnici skupa osvrnuo na te smernice iz ugla političke kulture.

Iako se politička kultura u preporukama eksplicitno pominje samo na jednom mestu – da je autoritarnu političku kulturu moguće transformisati  u demokratsku, ali da je to dug i složen proces, Domonji je rekao da to ne znači da politička kultura u kontekstu kulturne politike nije važna, i obrnuto.

PREPORUKE

Izradi smernica za novu kulturnu politiku Helsinški odbor je pristupio u dubokom uverenju da kulturna politika mora da se zasniva na emancipatorskim potencijalima kulture, na njenoj subverzivnoj moći da podriva projekte koji kulturu svode na vernu pratilju autoritarnosti i pretvaraju je u saučesnika u zatiranju slobode. Helsinški odbor smatra da bi u koncipiranju kulturne politike trebalo poći od sledećeg:

• "Kulturna politika treba da bude otvorena, decentralizovana i inovativna.

• Kulturne granice su promenljive i porozne, a kulture otvorene, dinamične i heterogene strukture, sačinjene od međukulturnih uticaja, sadejstava i veza, kao i od pozajmica iz drugih kultura. Kao autonomne, inovativne i transformativne, kulture su otvoreni sistemi, te ne tvore međusobne granice; granice povlače ideologije etnosa, nacije, religije... pozivajući se na “svoje samorodne kulture”.

• Nema čistih kultura u bilo kom ključu (nacionalnom, religijskom, klasnom...) Teze kojima se izražava sumnja u prožimanje kultura duboko su antikulturne i destruktivne, osim toga i nenaučne i protivnaučne, i treba ih kao takve objašnjavati u javnosti.

• Neprihvatljvo je svođenje kulture na sluškinju nacionalnog identiteta. Nacionalni identitet, baš kao ni tradicija, nije statičan, dovršen i nepromenljiv entitet, nego je reč o dinamičnom konceptu, podložnom uticajima, otvorenom za kulturnu razmenu i sposobnom, da u cilju sopstvene modernizacije, preuzima sadržaje drugih kultura.

• Svaka generacija ima pravo da tradiciju iznova tumači, prevrednuje, preoblikuje, izabire i oslanja se na njene različite delove. Svaki naraštaj i svaka grupa u bilo kom naraštaju ima pravo i slobodu i da zaboravi na tradiciju. Napokon, i da stvaraju novu kulturu koja će u budućnosti biti tradicija. Kao što je i svaka tradicija u vreme njenog stvaranja bila nova kultura.

• Napraviti odmak od modela segregativnog multikulturalizma ka interkulturalizmu, koji u fokus javne pažnje i praktičnih politika stavlja pojedinca, koji slobodno traga za svojim položajem u užim i širim zajednicama, kao i u poretku. Time omogućuje da celishodno oblikuje interesovanja, potrebe, prava, iskustva i preferencije. Slobodna komunikacija čini etnokulturne granice poroznim i bespredmetnim, a pojedinca oslobađa prinude da se eksponira kao nacionalista. Tim pre što svaki pojedinac ima mnogo identiteta i prolazi kroz razna identitetska polja.

• Neophodna je kulturna razmena i kulturno sadejstvo sa svim susedima Srbije. Na saradnji i razmeni treba insistirati zbog toga što je neposredno ratno iskustvo i krvavo razaranje Jugoslavije, obremenjeno nacionalizmima, šovinizmima i rasizmima u strukturi hegemonih nacionalističkih ideologija, donelo ogromnu nesreću i nevolju svima. To je nužna pretpostavka mira. Taj veliki zadatak ne mogu da izvrše političke partije, zbog njihovih ideoloških i partikularnih ograničenja i interesa. Jedina delatna i moguća univerzalija je kultura.

• Podsticati prekograničnu saradnju delatnika u kulturi. Konfliktni odnosi su proizvod politike, a ne urođene mržnje, civilizacijskih razlika ili nespojivih kultura. Kulture su komunikativne i otvorene prema drugima, a granice koje dele narode nisu kulturne. Svaki pokušaj da se kulturi dodeli sporna uloga povlačenja granica mora naići na protivljenje, otpor i osudu.

• Postoje kulturni delatnici čiji moralni integritet i autonomija, stvaralačka i ljudska, nisu dezintegrisani i koji se opiru “novom kulturnom poretku”, koji konstruišu autoriteti sa stanovišta moći, uticaja, idelogije... Od njih valja očekivati odgovore na pitanja kako je bilo moguće da jedna antihumana ratna politika devedesetih dobije masovnu podršku, da demistifikuju ulogu intelektualaca u legitimisanju takve politike, kao i da razotkriju ideološke mehanizme zarobljavanja i onesposobljavanja pojedinaca da kritički sude o toj politici.

• Insistirati na kritičkom tematizovanju prošlosti i otporu njenom falsifikovanju. U kulturi sećanja bi trebalo ukazivati na mračne, skrivene, stranice sopstvene istorije, jer to doprinosi celovitijem i objektivnijem sagledavanju prošlosti, destabilizuje nacionalistički narativ o “našoj” grupi kao “večitoj” žrtvi, a “njihovoj” kao primordijalno nasilničkoj, agresivnoj i zločinačkoj. Time bi se objektivno predstavila kako vlastita, tako i slika onog drugog, pošto bi artikulisanje i prihvatanje vlastite odgovornosti i konkretne krivice vodilo ka tome da se demonizovanom drugom prizna svojstvo žrtve.

• Obrazovanje se, kao bitni deo kulturnog podsistema, mora korenito promeniti – i to u skladu s principima savremenog obrazovanja u onim delovima sveta gde je dobro obrazovanje jedan od najvažnijih činilaca racionalnog društvenog poretka i političkog uređenja. Tek u takvom obrazovnom sistemu je moguća nužna korenita promena obrazovanja za društvene delatnosti i umetničko stvaralaštvo.

• Društvo se mora osloboditi nepotizma, nacionalizma, rasizma, ideološki instrumentalizovanog konzervativizma i centralizma zato što sputavaju pluralizaciju, distribuiraju monokulturne obrasce, koče razvoj savremenog razumevanja kulture i umetničkog mišljenja i na ključne pozicije dovode podobne, a ne odgovorne i kompetentne ljude.

• Neophodno je menjati sistem književne infrastrukture u Srbiji, a uslov za to je napuštanje vladajućeg književnog kanona, zauzimanje analitičkog i kritičkog stava prema ratnoj prošlosti (kako onoj iz ranijih perioda, tako i iz neposredne prošlosti) i sprovođenje temeljnih reformi kojima bi se delegitimizovali nacionalistički, teritorijalni i jezički koncepti i uvela pluralna, interkulturalna, nekanonska strategija čitanja, interpretacije i revalorizacije književnosti. Književnost, kao i umetnost uopšte, nije moguća ukoliko nije slobodna. U suprotnom ona ima utilitarni, ideološki, programski, propagandni karakter i time sama sebe dokida kao umetnost.

• Slična očekivanja važe i kada je reč o pozorišnoj umetnosti. Politička priroda pozorišta dolazi do izražaja u trenucima kada ono razotkriva obmane i mehanizme nasilja na kojima počiva svaki antihumani režim i kritički govori o ključnim društvenim problemima. Teatarski delatnici su javne ličnosti i njihova se uloga u afirmisanju osude i moralnog otpora publike pogubnim politikama ne može zanemariti.

• Nespremnost i svesno odbijanje da se kritički govori o dubokom moralnom posrnuću srbijanskog društva prisutna je i u kinematografiji. Kulturnom strategijom trebalo bi stvoriti uslove za oživljavanje kritičke poetike srpske kinematografije i proizvodnju filmova koji će na razgovetan način govoriti o problemima društva, sve do obelodanjivanja društvene sociopatologije, a naročito o nedelima i neodgovornosti centara moći (političke, finansijske...), dakle, o svemu onome što se u postojećem kulturnom poretku potiskuje, relativizuje, instrumentalizuje i na razne načine dedramatizuje.

• Etnizacija identiteta vodi podelama koje se nikad ne zadržavaju u identitetskoj ravni, nego se protežu i na druge oblasti i vode konfliktima.

• Podela na institucionalne i vaninstitucionalne aktere u oblasti kulture suočava ove druge sa brojnim problemima – finansijskim, egzistencijalnim i drugim. Netrpeljivost i nepoverenje koje se ovim podelama stvaraju proizvode loše posledice i osiromašuju čitav kulturni sektor. Novom kulturnom strategijom treba takve neproduktivne podele neutralisati, a javne resurse učiniti dostupnim svim akterima.

• Promena sadašnje autoritarne političke kulture je moguća i nužna, ali je veoma složena i dugotrajna. Neophodno je snažno podržati sadržaje političke kulture koji se tiču individulnih i kolektivnih sloboda i izbora, ljudskih prava, odgovornosti, jednakosti, vladavine prava, nenasilja, solidarnosti, otvorenosti prema sebi i svetu, toleranciji, interkulturnoj komunikaciji, kao i niza drugih vrednosti pomoću kojih se zajednica humanizuje, civilizuje i modernizuje...

• Podržati zahteve da se ćirilica i latinica u Ustavu tretiraju kao dva ravnopravna pisma srpskog jezika. Sadašnje insistiranje na ćirilici kao “matičnom”, “istorijskom” i “prvom” pismu srpskog naroda je netačno.

• Kultura kao otvoren, dinamičan i produktivan sistem, mora biti okrenuta i prema manjinskim zajednicama, feminističkim akterima, kvir stvaralaštvu, levo orijentisanoj literaturi, žanrovskom i rodnom pluralizmu. Dakle, pluralizmu uopšte.

• Medijski prostor mora biti prijemčiv za kritičke tonove i predusretljiv prema pojedincima koji preispituju dominantne kulturne obrasce i nude alternativne političke scenarije. Ukoliko žele da budu tretirani kao kulturno dobro mediji moraju biti otvoreni, kritički, odgovorni, privrženi profesionalnoj etici i promociji recentnih društvenih i kulturnih vrednosti.

• Regulatorno telo za elektronske medije trebalo bi obavezati na periodični monitoring i kvantitativnu i kvalitativnu evaluaciju kulturnih sadržaja u elektronskim medijima; da tu evaluaciju učini dostupnom javnosti, odnosno predmetom javne debate.

• Imajući u vidu da je srbijansko društvo multietničko potrebno je ustanoviti mehanizme kojima će se stimulisati višejezični sadržaji i mediji.

• Ustanove i institucije kulture (zavodi, instituti, muzeji, prosveta, itd) treba da budu otvorene za savremeno umetničko stvaralaštvo i kulturu na jezicima nacionalnih zajednica i da aktivno rade na njihovoj promociji, afirmaciji i uključivanju u sistem prevođenja.

• Prosvetne vlasti bi trebalo da u obrazovni sistem uvedu višejezičnost (maternji, strani i jezik/jezike društvene sredine) i u onim sredinama gde je to potrebno, olakšaju učenje srpskog, kao službenog i nematernjeg, jezika. Relaksirana i oslobođena nacionalističkog pritiska, komunikacija preko etničkih granica doprinela bi smanjenju etničke distance, izgradnji poverenja, produktivnoj i lakšoj komunikaciji i integraciji.

• Uprkos snažnim otporima, trebalo bi insistirati na uvođenju rodno osetljive upotrebe jezika. Jezik nije obeležje samo nacionalnog, nego i drugih oblika našeg identiteta (profesionalnog, rodnog, itd).

• Decentralizacija Srbije je od vitalne važnosti za kulturni, ekonomski i društveni napredak uopšte. Od aktera u kulturi treba očekivati da podrže zahteve za decentralizacijom, demetropolizacijom i da u tome aktivno učestvuju.

• U sprovođenju decentralizacije – političke, kulturne, finansijske – trebalo bi se oslanjati i na iskustva i ulogu onog dela civilnog sektora koji, kao autonoman i nezavisan, insistira na ljudskim pravima i slobodama, demokratiji i vladavini prava, javnosti, pluralizmu, nenasilju, itd.

• Potrebno je da se budžet za kulturu poveća (na 3 odsto od ukupnog budžeta). Društva koja žele da izađu iz krize moraju da investiraju u kulturu i obrazovanje. Finansiranje kulture nije potrošnja, već investicija u progres.

• Ako se želi stati na put eroziji ustanova kulture, upravljanje nad tim ustanovama moraju preuzetiti pojedinci čiji je autoritet zasnovan na znanju, sposobnostima i kompetenciji, a nikako na stranačko-političkoj podobnosti.

• Imenovanje, sastav i rad svih komisija Ministarstva kulture moraju biti potpuno transparentni i podložni javnoj kritici. Komisije Ministarstva trebalo bi da čine izuzetni stručnjaci iz oblasti o kojoj se odlučuje.

• Državne institucije treba da podrže i intenziviraju međunarodnu razmenu i saradnju.

• Kultura ne može biti prepuštena tržištu, ali ni državnom voluntarizmu. U rešavanju statusa kulturnog stvaralaštva i delatnika u oblasti kulture, inicijativu moraju preuzeti oni kojih se ta pitanja stvaralački i egzistencijalno tiču.

• Uspostavlti stručne, sistemske i administrativne mehanizme kako bi se efikasnije štitila ekonomska, socijalna i radna prava umetnika, a radu neprofitnih kulturnih organizacija obezbedila finansijska sigurnost i kontinuitet.

• Afirmisati urbanitet i savremeno stvaralaštvo. Istovremeno, tradicionalnoj (a ne pseudotradicionalnoj i ideološki instrumentalizovanoj) kulturi treba posvetiti punu pažnju i pružiti joj afirmativnu podršku – moralnu, finansijsku, medijsku i svaku drugu. To isto važi i kad je o amaterizmu reč, jer amaterizam je često i rodno mesto autentičnog kulturnog izraza.

• Posvetiti pažnju javnom govoru. Sadašnja invazija netrpeljive, mizogine, homofobne i mrzilačke retorike (dakle, protivkulturne retorike) u javni prostor i govor je neprihvatljiva, jer se njome zajednica primitivizuje i brutalizuje, otpori prema mržnji i nasilju slabe, a zajednica se lišava preko potrebne racionalne i argumentovane debate. Ukazivati na štetne posledice ekstremističkog govora, osuditi – politički i moralno – političke i druge aktere na javnoj sceni koji šire nacionalizam, rasizam, fašističke ideje i mržnju prema drugima.

• Klasna priroda društva, oštra socijalna polarizacija, pauperizacija i prekarizacija potiru pravo na kulturu (pravo da se učestvuje u kulturnom stvaralaštvu i pravo da se uživaju darovi kulture). Osiromašenim slojevima se masovno u glavnim kulturnim i medijskim kanalima nude šund (u čemu su tzv. “rijaliti programi” najvidljiviji) ideološki toksični (objektivno fatalni) sadržaji, primitivizam, kič, spletke, senzacije, skandali, pornografija, uvid u tuđu privatnost, itd. Nude se, dakle, sadržaji koji ne afirmišu stvaralački i kritički odnos i ne bude želju za emancipacijom i promenom, nego stvaraju utisak o poželjnosti i nepromenljivosti postojećeg, nametnutog životnog stila (time i načina života), te bezalternativnosti neoliberalnog kapitalizma. Kulturna politika treba da podstiče kritički odnos prema stvarnosti, razotkriva mehanizme zarobljavanja i jača uverenje da je promena moguća i da zavisi od nas".

Osim tih smernica, zbornik “Ka novoj kulturnoj politici: protiv dogmatizma” sadrži i priloge autora kao što su: Sonja Biserko, Aleksandra Đurić Bosnić, Đokica Jovanović, Goran Kaluđerović, Mehmed Slezović, Saša Ilić, Zlatko Paković, Branislav Dimitrijević, Ksenija Stevanović, Nedim Sejdinović, Svenka Savić, Pavel Domonji, Goran Tomka, Vladimir Paunović, Duško Radosavljević, Uglješa Belić... Autori su analizirali vladinu Strategiju za razvoj kulture 2020-2029, kao i zakone i druge strateške dokumente, ali i aktuelnu umetničku produkciju, pre svega u književnosti, pozorištu, kinematografiji, likovnim\savremenim\vizuelnim umetnostima i muzici.

Vlada Srbije, inače, usvojila je 13. februara 2020. godine Strategiju razvoja kulture od 2020. do 2029. godine sa Akcionim planom, čiji je nacrt predložilo Ministarstvo kulture i informisanja nakon dorade prvobitnog predloga tog strateškog dokumenta, koji je bio definisan za period 2017-2027, a prošao je burnu javnu raspravu, praćenu i zahtevima za njegovo odbacivanje u celini. Vlada se nije ni izjašnjavala o Nacrtu strategije 2017-2027, a nakon promene na čelu Ministarstva kulture, odnosno dolaska Maje Gojković umesto Vladana Vukosavljevića, Ministarstvo kulture usvojilo je početkom 2021. godine Strateške prioritete razvoja kulture od 2021. do 2025. godine, koji obuhvataju 20 tačaka kulturne politike koje zahtevaju posebnu pažnju.

Na osnovu krovnog Zakona o kulturi, usvojenog 2009. godine, Strategija razvoja kulture trebalo je da bude usvojena u roku od godinu dana, što znači do jeseni 2010. godine. Nekoliko puta počinjao je rad na izradi tog strateškog dokumenta, uz učešće različitih struktura stručnjaka i donosilaca odluka, a poslednju verziju iz 2017. godine izradilo je Ministarstvo kulture i informisanja u saradnji sa Zavodom za proučavanje kulturnog razvitka.

Konferencija “Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma” organizovana je uz finansijsku podršku Delegacije Evropske unije u Beogradu.

(SEEcult.org)

*Tekst je deo projekta koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.