Problemi konteksta

Criticize This! - predstava "2050 - jedan novembarski dan", Mostarski teatar mladih

Piše: Nikola Skočajić

Kulturna javnost Bosne i Hercegovine je svakako upoznata sa dešavanjima u Mostarskom teatru mladih koji je, nakon što je iz nezavisne preimenovan u javnu instituciju, očigledno postao teret gradskom budžetu. Posmatrajući sa strane, teško je ući u birokratsku problematiku odnosa ondašnje gradske vlasti prema kompletnom kolektivu koji je grupno dobio otkaz, uz prikladne demonstracije moći, koje se ogledaju u angažovanju ljudi već zaposlenih u Gradskoj upravi, kao i onih manje sofisticiranih – menjanju brava na ulazima u pozorište. Dok je Inicijativa odbora za obnavljanje nezavisnog teatra Mostarskog teatra mladih, na čelu sa Seadom Đulićem, bivšim direktorom MTM–a, primorana da radi na ulici i u jatacima, novoformirani MTM gostuje u beogradskom Bitef teatru sa inscenacijom komada Lorenca Hipea 2050 – jedan novembarski dan.

Ovakvo smeštanje u kontekst za kritiku predstavlja višestruki problem. Već njegovim pominjanjem kao da dolazi do prepozicioniranja i čini se da je u startu odabrana strana. To su, u svakom slučaju, neželjene implikacije. Ne može se tvrditi da novi MTM nije mogao napraviti dobru predstavu, jer kontekst u koji je stavljena produkcija predstave 2050 – jedan novembarski dan ne predstavlja umetničku kategoriju. Dakle, MTM je hipotetički mogao napraviti dobru predstavu. Ali, on je nije napravio.

Lorenc Hipe, nemački autor nepoznat u regionu, bavi se kako pisanjem o pozorištu, tako i pozorišno-pedagoškom praksom kojoj izgleda i plaća danak ovim didaktičnim komadom. 2050 – jedan novembarski dan jedan je od njegovih komada o mladim ljudima koji se mladim ljudima direktno i obraća. Krijući se iza atmosfere auto-indukovane ekološke apokalipse u godini koja je naznačena u naslovu, Hipe pruža konvencionalan moralistički prikaz sveta koji je posledica onoga što se odvija danas. Lia je trinaestogodišnjakinja (glumi je dvadesetak godina starija Martina Kujundžić) koja kroz dan prolazi kao i bilo koja devojčica njenih godina. Jedino što je u njene odnose sa ocem (Ivo Krešić), najboljom drugaricom Semrom (Angela Bulum) i Milanom, dečkom u kojeg je zaljubljena (Stanko Utrobičić) – upisana i nadolazeća oluja. Nestabilna klima kao posledica katastrofe i licimerna autoritarna vlast kao jedino rešenje društva za vanredno stanje su glavna Hipeova preokupacija.

Režiser iz Srbije, Ninoslav Šćepanović, ovu problematiku preuzima bez ikakvog odnosa naspram univerzalnosti teme, niti želje da je bar na neki način kontekstualizuje. Ogoljena scena se razigrava sa, za amatersko pozorište pregršt zanimljivih postupaka. Glavna glumica retko kad ustaje iz svoje stolice na točkiće (jer je na njoj podjednako mobilna) iako to ne utiče ni na ritam, niti predstavlja scenski znak, a sva fizička radnja je rešavana paramimetičkim postupcima koji se svode na pantomimu i oneobičenu rekvizitu. U takvoj atmosferi teško je bilo indukovati bilo kakvo podizanje svesti. Plejada opštih mesta ekološkog aktivizma koje nameće tekst u kojem je glavni argument štetnost motornih vozila po klimu (a koja Vlada iz budućnosti i dalje koristi, dok su ostalima zabranjena) svakako nije bila od pomoći.

Koliko god banalne bile tematske okosnice teksta, njegova forma dobro korespondira sa njegovim sadržajem. Ljudi više ne komuniciraju posredstvom žicâ već putem morfogenetskog polja koje telepatski dozvoljava prenos misli. S obzirom da morfogenetika Lii ide od ruke, na nju će pasti teret da se obrati eko-zločincima koji su zlo načinili četrdeset godina ranije (matematika jasna!). S obzirom da je već u sâm tekst upisano obraćanje sadašnjosti – upiranje prstom u publiku na kojem Šćepanović na nekoliko mesta insistira, postaje redundantno.

Glavni problem predstave (koji se ne može pripisati tekstu koji nema otklon naspram svoje naivnosti) je što nije jasno definisala kome se obraća. U Bitef teatru u osam sati uveče, postavljen naspram ne-dečije publike ona se od strane ansambla shvatala isuviše ozbiljno. Međutim, ona se čak i u jedanaest ujutro ne bi obraćala ni trinaestogodišnjacima, ili bi to činila krajnje tendenciozno. Ono što jeste dirljivo, je to što se likovima-tinejdžerima daje za pravo da prepoznaju ono što ne valja u sistemu čiji su deo. Oni mogu sa pravom da budu osumnjičeni za buntovnički terorizam ili svesno mogu biti agitatori vladajućeg diskursa – međutim to ih ne čini odraslima. Martina Kujundžić, glumački dosledno nastupa iz svog prirodnog habitusa dvadeset godina starije glumice od lika kojeg igra. Međutim, situacija da odrasla osoba izgovara tekst trinaestogodišnjakinje nije kontekstualizovana, te je u tom smislu raskorak na relaciji glumica-lik prevelik i nedovoljno promišljen. Stanko Utrobičić izvedbom pripada školskoj priredbi i ni na koji način ne uspeva da odbrani lik Milana u kojem postoji najveći dramski potencijal s obzirom da se naspram Lie, koja sanjari i preti da naruši tezu komada, uspostavlja kao racionalna kontra. Angela Burum kao Semra jedina ostvaruje ispravan balans između nje kao glumice koja je starija od devojčice koju igra i samog lika devojčice. Ona nije u zabludi da može da glumi dete poput Utrobičića, niti nastupa iz sebe kao Kujundžićeva – već u stepenovanju ekspresije nalazi način da se izbori sa nezahvalnim zadatkom.

Doskora je kulturna politika MTM–a bila usmerena ka direktnom socijalnom i političkom angažmanu. Čak i onda kada su birane univerzalne teme, one su dovođene u vezu sa lokalnim kontekstom. Beogradska publika je na prošlogodišnjim Danima Sarajeva mogla da vidi primer u predstavi Selme Spahić Kako sam naučila da vozim upravo u produkciji MTM–a. Nema potrebe posebno tražiti od pozorišta ovakvu vrstu delanja, jer je ono, kao društveni čin, angažovano samo po sebi. Ekološka svest kao deo nove kulturne politike ove institucije leže kao kec na desetku na Žižekovu opasku o ekologiji upravo kao depolitizaciji mišljenja. Pa iako je kontekst nastanka ove predstave mehanički odvojen od konteksta u kojem ova predstava deluje – oni su (ipak) povezani upravo kulturnom politikom.

Dosledno sprovođen diskurs Lorenca Hipea, sa ozbiljnom misinterpretacijom koja ovakvu produkciju plasira na večernjoj sceni, za rezultat ima predstavu o kojoj nema mnogo da se kaže, sem da svojim kvalitetom teško da može da pripada profesionalnom pozorištu.

*Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.