Razočaranje civilizacijom

Međunarodna izložba “Iste kiše, isti vetar”, svečano otvorena u Art centru Fakulteta likovnih umetnosti u Čang Maiju, predstavlja radove oko 60 umetnika iz celog sveta, uključujući veliku grupu sa Balkana, a prema navodima kustosa tog projekta Eugena Borkovskog, većina radova izražava određeno razočaranje civilizacijom izgovoreno vizuelnim jezikom.

Izložba je otvorena 1. februara (2555. po tajlandskom računanju vremena) grandioznom ceremonijom, uz muzičko-plesni program i bogatu ponudu lokalnih specijaliteta, a predstavlja radove 24 međunarodna i 32 domaća umetnika, koji su se okupili na poziv inicijatora projekta “Iste kiše, isti vetar” Burhana Hadžialjevića, umetnika iz Hrvatske i Udoma Chimpukdeea, profesora FLU iz Čang Maija.

Cilj projekta “Iste kiše, isti vetar”, bio je da pokrene širi, planetrani kontekst svrhe i uticaja likovnog i multimedijalnog stvaralaštva.

Ekologija je postavljena kao tematski okvir koji i domaći umetnici iz Tajlanda i Singapura, i umetnici sa ostalih kontinenata, razumeju i osećaju. Koncept projekta zasnovan je tako na opštoj svesti o tome da prirodne resurse danas agresivno koristimo, kao i da smo električnom energijom, bežičnim telefonima, internetom i sličnim civilizacijskim rešenjima snažno posegnuli u energetska područja atmosfere.

Autori su iz Srbije, Hrvatske, BiH, Slovenije, kao i iz SAD, Novog Zelanda, Velike Britanije, Belgije, Japana, Indije, Malezije, te iz Tajlanda i Singapura. Južnoazijske umetnike odabrao je kustos Milenko Prvački, umetnik iz Vojvodine koji već 20 godina živi i radi u Singapuru (intervju s Prvačkim OVDE).

Radovi na izložbi mahom su nastali proteklih par nedelja u dobro opremljenim ateljeima FLU Kraljevskog univerziteta u Čang Maiju, čiji se Art centar prostire na čak 2.000 kvadratnih metara na dva nivoa. Manji broj umetnika zastupljenih na izložbi nije i lično prisutan, s obzirom da je organizacija podrazumevala samostalan dolazak i produkciju radova, dok im je u Art centru FLU ustupljen prostor za rad i izlaganje, uz katalog.

Iz Srbije su u Čang Mai stigli Marija Kauzlarić, Goran Denić i Marko Tirnanić, u organizaciji Zemunskog malog umetničkog centra - ZMUC, i uz pomoć Ministarstva kulture Srbije i Banke Intesa Beograd, a zastupljeni su na izložbi i kolektiv MP_art (Maja Budžarov i Predrag Siđanin) i Saša Pančić.

Osim Borkovskog i Hadžialjevića, iz Hrvatske učestvuju ili su zastupljeni radovima i Hassan Abdelghani, Ivo Čorković, Robert Pauletta, Katja Restović, Bojan Šumonja i Ivan Valušek, iz Slovenije Damjan Komel, Boštjan Potokar, Rene Rusjan i Andraž Šalamun, a iz Bosne i Hercegovine Nela Hasanbegović i Josip Mijić.

Otvaranju izložbe prisustvovao je i likovni kritičar i kustos Mladen Lučić iz Hrvatske, muzejski savetnik u Muzeju savremene umetnosti Istre u Puli, koji je stigao u Čang Mai umesto umesto istarskog župana, a ocenio je da projekat “Iste kiše, isti vetar” potvrđuje da je na delu internacionalizacija savremene umetnosti. “Koliko god da je na izložbi predstavljeno i zastupljeno različitih poetika, neke ideje i razmišljanja su identična na svim kontinentima. Bilo da se radi o socijalnom pristupu, antropološkom, pa čak i religijskim pristupima, vidi se da umetnici misle dok rade i da su u poetikama u kojima se izražavaju zaista vrlo vešti, znaju tačno šta žele... Savremena umetnost se širi veoma brzo i ljudi na svim krajevima sveta vrlo slično razmišljaju, vrlo slično se izražavaju”, naveo je Lučić u intervjuu za SEEcult.org.

Prema njegovom mišljenju, rad Gorana Denića “Miris začina dolazi sa mirisom iz auspuha” možda je najbolji na izložbi, jer je “odličan primer kako se umetnik sjajno prilagodio podneblju u koje je došao”, koristeći tipične materijale za rad kojim tačno ukazuje na lokalnu političku i socijalnu problematiku koja je ujedno i globalna.

Prema navodima Borkovskog, Denić je, referišući se na tehniku slikanja peskom budističkih i drugih mandala, značenjski obuhvatio i karakteristične boje dve političke opcije u Tajlandu - crvenu i žutu. Kružnim natpisom, koji širi mirise galerijom, povezao je unutrašnje sagorevanje motora s radom ljudske probave, primetio je Borkovsky, ukazujući i na privremenost kao važnu konotaciju Denićevog rada.

“Posmatrača podseća na kratkotrajnost i promenljivost, što pripada budističkoj tradiciji, uz ideju toka i stalne promene svega oko nas. Podsećamo se da je začin služio, ali još uvek služi za konzerviranje, sterilizaciju prehrambenih elemenata. On je prirodan, za razliku od nebrojenih E-ova koji se u zapadnim demokratijama mešaju u hranu bez znanja potrošača ili uz sasvim nečitke službene podatke na ambalaži”, naveo je Borkovsky, dodajući i da je povezivanje unutrašnjeg sagorevanja motora i rada probave u ljudskom organizmu dosetljiva umetnikova ideja.

“Istorijski, evropski kontakti sa Azijom započeli su zbog trgovine začinima koji su u tada bili vredniji od zlata. Mi, smo od Tajlanda (Azije) dobili začine, a oni od nas motore sa unutrašnjim sagorevanjem”, naveo je Denić u obrazloženju svog rada.

Beogradska umetnica Marija Kauzlarić predstavila se instalacijom od 147 starih japanskih kanti za mešanje maltera, koje je obradila voskom, obojila bitumenom, napunila vodom i nanizala u galerijskom prostoru, dajući im novu dimenziju postojanja, odnosno, kako je naveo Borkovsky, dimenziju “druge strane ogledala”, koje nosi pogled ili odraz realnosti.

Marko Tirnanić predstavio se konceptualnom prostornom instalacijom “Mrzim da sam ušuškan” kojom je pregradio prostor galerije visokom metalnom mrežom i zainteresovanom posmatraču ostavio prolaz, ali uslovljen pogledom na ogledalo, slikom samog sebe.

“Ideja autora je da se pogledamo u trenutku pristajanja na kompromis: nakon želje i potrage za bilo kakvim drugim koridorom, naše pristajanje na jedini prolaz biva nagrađeno upozorenjem, pogledom na samog sebe”, naveo je Borkovsky o Tirnanićevom radu, dodajući i da bi se mogao čitati kroz spoznaju činjenice uslovljenosti: granice, nacije, zabrane pušenja, opijanja, erotskog opredeljenja, konformističke izolacije svega drugačijeg, blokiranja mogućnosti minimalnim finansijama, zabrane vršenja nužde psima u parkovima, genetski modifikovane biljne i životinjske hrane, zabrane prolaska kroz privatni prostor...

Među umetnicima zastupljenim na izložbi su i Saša Pančić i MP_art, koji su se predstavili video radovima - Pančićev se odnosi na fenomen promenljivosti kao stalnog stanja stvari, a interaktivni rad MP_arta “Smoking” provokativni je poziv publici da zapali cigaretu. Kako je naveo Borkovski, taj rad nosi ideju otpora besmislenim zabranama i poziva na promišljanje o savremenom istorijskom trenutku i posledicama pohlepe podivljalog kapitala. “U današnje vreme oduzimanja najrazličitijih prava građanima Planete, bizarno izgleda skriveno pušenje cigarete na javnom mestu. Ova umetnička akcija dozvoljava pušačima legalno konzumiranje cigarete na javnom prostoru. Jer, na zidu piše, na engleskom i tai jeziku: ‘Pušenje dopušteno na ovom području ili การสูบบุหรี่จะได้รับอนุญาตในพื้นที่นี้’”.

Među umetnicima sa Balkana najbrojniji su iz Hrvatske, među kojima je možda najneobičniji rad Hassana Abdelghanija iz Pule, koji je predstavio kolekciju fotografija lica koja je pronašao na lokalnom groblju - portrete mrtvih osoba.

Tim pomalo morbidnim zahvatom, Abdelghani, kako je primetio Borkovsky, problematizuje želju za večnim postojanjem koja je prisutna u svim civilizacijama. Opet, iz drugog aspekta, posmatrajući fotografije nakon autorovog pojašnjenja da su to portreti osoba koje više u životu, karakteri osoba sa fotografija iščitavaju se poput pretraživanja neke internet društvene mreže.

Ivo Čorković predstavio je rad koji pristupom tehnologiji, ali i u rezultatu, odudara od standarda - okvir namenjen slikarskom platnu istakao je nitima tekstila.

“Moj rad spada u konkretnu umetnost.... Imam jednog koautora s kojim sam bio u komunikaciji sve vreme. Ali, svi moji radovi su takvi da ih može bilo ko drugi izvesti. To znači da nije bitna virtuoznost, zanatsko znanje nekakvo... Ko god ga vidi može ga ponoviti. I tako je sa svim mojim radovima. To je jedna od mojih intencija, da je sam koncept jednostavan, shvatljiv, čitljiv, intertekstualan. Koautorstvo je vežba produženog senzibiliteta. Isto se dešava i u razgovoru. Kada ljudi razgovaraju na bilo koju temu, oduševljeni su jedno drugim, nadograđuju stavove... Tu se radi o mogućnosti da prihvatiš nečiji estetski stav, kao da je tvoj, čak i ako se ne slažeš”, izjavio je Čorković za SEEcult.org.

Prema njegovim rečima, nema tu kompromisa, jer ima i odbijanja ideje - ne radi se o apsolutnom slaganju.

“Ali, donošenje same odluke je glavni umetnički akt, i to nam je još Dišan rekao. Da bi doneo bilo kakvu odluku potrebna ti je kreativnost, jer smo kreativna bića. Dakle, svaka odluka je umetnički akt, pa i najbanalnija”, naveo je Čorković.

Prema njegovim rečima, bilo bi mistifikovanje govoriti o dijalogu sa mestom. “Ima toga da sam sad, posle mnogo godina od kada sam iz Nemačke došao u Hrvatsku, dobio veliki prostor za rad. Nakon dugo vremena od kada živim na Hvaru, nemam nekakve uslove za rad. Ovde sam došao u situaciju gde je super atmosfera za rad, imam komoditet”, rekao je Čorković.

Burhan Hadžialjević, inicijator projekta i istinski zaljubljenik i solidni poznavalac Tajlanda i Indokine, predstavio se radovima približenim lokalnoj tradiciji.

Jednim radom (Crveni i Žuti) simbolično dodiruje politička događanja zemlje-domaćina. Drugim - instalacijom sa dva raskošna, zlatom obojena ogledala, figurom Bude i obrokom od pirinča, šalje budističku poruku o “upitnosti prevage materijalizma u njegovom najbesramnijem obliku - u nedostupnosti svim stanovnicima planete osnovnih elemenata za preživljavanje pojedinca, Čoveka”.

Robert Pauletta realizovao je slikarske radove uljem na platnu na rubu ekspresije i nadrealizma, dopunjene ready-made instalacijom sastavljenom od kolekcije jeftinih predmeta sa štandova Čang Maija. “Istovremeno taj je prostor globalan, a ti trivijalni proizvodi simboli su obilja i moći”, naveo je Pauletta o radovima koje je nazvao “Satori u Sijamu, ili o Metastazi Svijeta 2555”, problematizujući ideju budističkog učenja o smislu i načinu bivstvovanja i mogućeg nesklada sa načinom života. Jer, kako je naveo Borkovsky, postoji mogućnost da šareni predmeti i igračke sa štandova Čang Maija ne izazivaju čuđenje domicilnog posmatrača, već tek u očima zapadnjaka.

“Možemo se osloniti na autorov zapis koji istorijski naziv države Sijam povezuje sa pojmom blizanaca. Time autor na površinu iznosi problem simulakruma u savremenosti, multipliciranje, zamene originala uverljivom kopijom. Od toga, očito, ni ovaj niti zapadni civilizacijski krug nije uspeo pobeći”, konstatovao je Borkovsky.

Pauletta smatra da je današnja civilizacija - civilizacija blizanaca, jer “ne znamo ko je prvi, ko je pravo i ko je u pravu, ko je istinit”.

“Samo je jedan istinit, a kopija je bolja, kopija je jeftinija i kopija je primamljivija. Negde u svemu tom mi živimo”, rekao je Pauletta o svom radu u razgovoru za SEEcult.org.

Ivan Valušek je na radionici u Čang Maiju gradio objekat od metala, razvijajući ideju na kojoj je već radio u domovini. I u Tajlandu je pokušao da proizvede utisak organskog rasta rabeći neorganski materijal. Njegovi fraktalni zapisi u prostoru teraju posmatrača na kretanje prostorom oko rada kako bi mogao doživeti ceo oblik. Pritom autor ne smatra objekat završenim niti kada je izložen.

Među hrvatskim autorima na izložbi zastupljena je i Katja Restović, predstavljena video radom “Syntax of Rhytam” na temu plesnog performansa “Ka belom” Žaka Valente, izvedenog na samostalnoj izložbi Borkovskog “White Exhibition, fraktali” u galeriji Kortil u Rijeci 2011.

Bojan Šumonja predstavio se slikarskim radovima, od kojih je jedan posvećen agavi i nameće ideju određenosti, kratkotrajnosti i prolaznosti zbog spoznaje da ta grandiozna biljka na vrhuncu života, nakon veličanstvenog cvetanja umire i nestaje. Drugi parafrazira globalističku ideju - na lokaciji u Čang Maiju, u okolini budističkog hrama, zapazio je figuru Paje Patka. Pomalo karikaturalna scena Paje Patka koji jede pirinač upozorava na snažan uticaj medija i realnost globalizacije. Šumonja pritom, kako je primetio Borkovski, ne iskazuje stav o toj situaciji, već ostavlja posmatraču odluku o tome da li pozdravljamo uniformiranost u čijem smeru svet očigledno ide.

I sam Borkovsky učestvuje instalacijom sastavljenom od okomito postavljenih finih metalnih mreža, odnosno devet segmenata na kojima su sa jedne strane ocrtane siluete grana. Osvetljeni iz jedne pozicije po dijagonali svih segmenata, elementi daju utisak prostora, komore.

Josip Mijić iz Bosne i Hercegovine predstavio se radom koji je nastavak ciklusa “Život u kutiji”, a čini ga pozadina izvedena listićima zlata i trodimenzionalni tamni likovni elementi oblika kocke kojima gradi prednji plan. Ispred površina slike postavlja, ovešenu o strop, izdvojenu kocku, kutijicu crne boje. Problematizujući socijalnu situaciju, odnosno načine i pristupe životu: kutija - škola, kutija - televizor, kutija - stan da bismo završili takođe u kutiji - kovčegu, Mijić ispituje i fenomen drugačijeg, problematiku socijalnih prava u kapitalizmu, kao i zagađena prirode, ali i međusobne komunikacije.

Iz BiH je zastupljena i Nela Hasanbegović - video radom "Post Scriptum” kojim obrađuje poreklo svoje porodice i pripadnost lokaciji.

U Čang Mai su doputovali i slovenački umetnici Boštjan Potokar i Rene Rusjan, a predstavljeni su i Damjan Komel i Andraž Šalamun.

Potokar je predstavio nastavak visegodišnjeg projekta “Secište pogleda” kojim raspoređuje imena gradova, mesta, sela... prema realnim geografskim pozicijama, pri čemu je u središtu napis sa imenom grada u kojem trenutno boravi. Tako je Čang Mai trenutno centar sveta.

Prema rečima Potokara, tim radom ilustruje nacionalizam koji ima negativnu konotaciju, određuje ljude prema geografskom području i izražava se u imenima koja potiču iz geografija, poput južnjaka. “Zbog tog sam napravio da je uvek tamo gde stojiš - centar sveta i onda si suočen sa tim šta je južno, šta severno, šta istočno i zapadno od tebe. Ako ti kažeš da je nešto južnije, onda i sam priznaješ da si južnjak za nekoga”, naveo je Potokar u razgovoru za SEEcult.org.

Potokar je sa Rene Rusjan realizovao i nastavak njihovog zajedničkog rada “Pogled”, započetog 2001. u Italiji i razvijanog na drugim lokacijama Evrope.

Osnovni sinopsis rada počiva na veoma povećanoj fotografiji, plakatu na kojem su oči nekog čoveka koga autori poznaju. Te fotografije postavljaju u eksterijere odabrane lokacije, u ovom slučaju Čang Maija. Nakon toga pokušavaju da pronađu druge oči za koje im se čini da bi mogle odgovarati očima na velikoj fotografiji. Iako materijalizovan fotografijama, taj rad, kako je naveo Borkovski, problematizuje situacije u kojima znamo detalj o nekoj osobi, a postoji jako mala šansa da je ikada lično upoznamo.

Rene Rusjan predstavlja i iluzionistički video projekat “Daleko, a tako blizu!”, posvećen fenomenu zbližavanja preko društvenih mreža i istovremenog odsustva stvarnog druženja. Tu situaciju umetnica problematizuje eksperimentom u kojem uzima video kameru i intervjuiše različite osobe, tražeći od njih da se kratko predstave i upute pitanja nepoznatoj osobi. Snimak potom na drugoj lokaciji, u ovom slučaju na drugom kontinentu, pokazuje nasumice izabranoj osobi koja odgovara na pitanja koja postavlja njoj potpuno strana osoba. Projekat će dobiti novu fazu po povratku u Evropu, kada pitanja Tajlanđana bude postavila svojim sunarodnicima.

Damjan Komel učestvuje skulpturom malih dimenzija, ali prepunu značenja - kip sastavljen iz više delova različitih karaktera (geometrijski i organski oblici sa promišljenim oznakaam za procenat i izlaz - esp) kojima, kako je naveo Borkovski, ukazuje na dve alternative današnjice - uključiti se u krvavu borbu za materijalno preživljavanje unutar kapitalističkog sistema ili, pritisnuti tipku ESC i restartovati sistem.

Andraž Šalamun predstavljen je slikarskim radovima velikih formata, kroz koje proviruje, kako je naveo Borkovsky, izvestan cinizam prema slikarstvu.

Prema rečima Borkovskog, propitivanje savremenih globalnih fenomena postavilo se kao najčešći idejni pokretač ka kreativnom činu. Umetnici uviđaju da često oblik nije samo oblik, već prostor ispunjen ličnom ili često kolektivnom prazninom. Autori naizmenice prelaze granice istraživanja individualne percepcije i opšte fenomenologije životnog prostora. Lični doživljaj detektovan je detaljima likovne igre, gde autori dosetljivo i ponekad cinično uvode u rad vizuelnu oznaku problema. Radovi izložbe “Iste kiše, isti vetar” iniciraju nekoliko mogućih interpretacija, a najzanimljiviji diskursi su pozicija autora, vreme u kojem su radovi nastali i odnos sa posmatračem. Taj poslednji segment izražen je naglašeno. Takođe, uočena je potreba za realnom komunikacijom.

Projekat “Iste kiše, isti vetar” prvobitno je zamišljen kao balkansko-azijski umetnički dijalog, a proširio se i izvan jugoistočne Evrope i azijske Indokine (Tajland i Singapur) - na SAD, Novi Zeland, Japan i Indiju, budući da su se i ambicije povećale, i to sa idejom da se projekat svake naredne godine seli na neki drugi kontinent.

Tako su se projektu u Čang Maiju, iako je u povoju, pridružili i umetnici iz SAD (Ira Schneider i Edward Simmons), Kevin Lanwer-Johan iz Novog Zelanda, fotograf koji deset godina živi u Tajlandu, Japanac Ikuo Eiso, predavač na odseku za vajarstvo u Čang Maiju, kao i video umetnik iz Indije Ranjit Makkuni. Zatim Belgijanac Jan Theo Vleeschauwer i Britanac Gail Moriss…

Planirano je da se postavka iz Čang Maija seli po Evropi, a moguće je da će naredne godine stići i do Istre na Balkanu.

*Fotografije iz Čang Maija nalaze se u Foto galeriji Portala SEEcult.org, odnosno OVDE

V.T/V.M. (SEEcult.org)