Iako je danas svet takav da je samo loša vest - dobra vest, o činjenici da je kovid-19 u jednom trenutku u Novom Pazaru dobio zastrašujuće razmere, preostali deo Srbije gotovo ništa nije znao. Ćutalo se o tome koliko ljudi umire, što je Novopazarce posebno bolelo, kaže u razgovoru za SEEcult.org Rifat Rifatović, glumac Regionalnog pozorišta Novi Pazar, dobitnik Sterijine nagrade za ulogu u predstavi “Ako dugo gledaš u ponor”, u režiji Zlatka Pakovića, inspirisanog istoimenim delom Enesa Halilovića.
Iz dramatične korona situacije Novi Pazar je, kaže Rifatović, izašao pre svega zahvaljujući lekarima iz Kragujevca i Sarajeva koji su došli da pomognu, te donacijama dijaspore, koja je za siromašne građane, koji nisu mogli da priušte skupu terapiju, uplaćivala čak svote za to u privatnim apotekama. Istovremeno, umetnici su tražili svoj put. Na inicijativu Rifatovića, pokrenuto je Izvanredno pozorište, onlajn teatar koji je okupio glumce iz nekoliko gradova, a pandemija je zaslužna što su imali priliku da pokažu da nešto zanimljivo i vredno pažnje postoji i van velikih centara. Skoro dve godine od početka pandemije, Rifatović kaže da o njoj ne možemo govoriti iz pozicije pobednika i poraženog, već da je na nama da budemo odgovorni. To od nas zahteva sećanje na one koji su izgubili živote. Njihove umrlice morale bi biti dovoljan znak ljudima da sa ovim u čemu živimo - nema igranja. Jer u suprotnom, kako navodi Rifatović, nećemo biti u situaciji da se igramo.
Rifat Rifatović i Anđela Marić, Ako dugo gledaš u ponor
– Kakav Vam je utisak – da li je korona pobedila čoveka samim tim što je odnela toliko života, ili smo ipak u situaciji da kažemo da ima šanse da je pobedimo?
Rifat Rifatović: Nisam siguran da povodom nje možemo govoriti o pobedi, iz pozicije pobednika i poraženog. Od samog trenutka zaključavanja, shvatio sam da ćemo morati da se navikavamo na život pod ovim uslovima. Kao i za sve, i za to je trebalo vremena da se naviknemo. Ipak, nekako sam siguran da će i ovome brzo doći kraj, kako god to sad možda zvučalo preoptimistički sa ovim novim sojevima koji nam stižu. Verujem u medicinu, mnogo više nego u ljude, i čekam da medicina kaže svoju reč. Tu vidim ključ za, uslovno rečeno pobedu, jer prave pobede nema čim je i jedan život izgubljen. Na drugoj strani, ili na istoj strani, naša lična odgovornost u pandemiji je nešto za šta smo sami zaduženi.
– Kako je sve ovo uticalo lično na Vas i Vaš posao?
Rifat Rifatović: U samom startu nisam dozvolio da korona utiče negativno na ono čime se bavim. Nas petnaestak glumaca, iz osam gradova: Pazara, Užica, Banjaluke, Čajetine Šapca, Lazarevca, Vranja, Beograda, Kraljeva, organizovali smo se oko ideje onlajn pozorišta. Ispostavilo se da je to maltene prvo takvo pozorište u svetu. Zbog izvanredne situacije postali smo - Izvanredno pozorište. Imali smo probe kao u pozorištu, s tim što su često trajale i duže nego u teatru. Za dva meseca imali smo nekoliko premijera. Koncept nam je bio da igramo predstave u realnom vremenu, odnosno da publika dođe u 20 sati na Jutjub kanal i predstava počne pet minuta kasnije, a kada se u 21.10 završi, mi se poklonimo i ugasi se kanal.
– Šta ste igrali?
Rifat Rifatović: Igrali smo “Brod ljubavi” Nebojše Romčevića, Brehtovu “Operu za tri groša” skraćenu verziju “Sna letnje noći”. Igrali smo ih: Vahidin Prelić, Andrijana Simović, Janko Radišić, Tamara Radovanović, Janko Cekić, Anđela Kiković, Davor Perunović, Jelena Filipović, Sanela Milošević, Kristina Pajkić, Jelena Jandrić, Sofija Uzunović, Darko Bjeković, Vladan Slavković, Branislav Pekar, a pomagali su nam tehničari i dizajneri Marko Mutavdžić i Vlade Profilović.
– Lepo je čuti kada se ljudi kreativnim optimizmom poput toga bore protiv neke nemoguće situacije. Šta vam se čini, ostavlja li korona neke dugoročne posledice na nas, na pozorište?
Rifat Rifatović: Ostavlja. Dovoljno je da vidimo broj umrlica, među kojima su bila i imena mnogih velikih glumaca koji su nas grejali svojim talentom. Te umrlice morale bi biti dovoljan znak ljudima da sa ovim u čemu živimo nema igranja. Jer u suprotnom, nećemo biti u situaciji da se igramo.
– Šta zbog korone više nije moguće u pozorištu? Ima li išta pozitivno proizašlo iz nje?
Rifat Rifatović: Ne znam šta baš potpuno nije moguće, ali, recimo, pozitivno je to što je dala mogućnost da se javnosti kroz – u jednom trenutku samo onlajn prostor – predstave glumci i umetnici koji nisu locirani u centrima poput Beograda i Novog Sada. Javnost je mogla da vidi da su oni jednako dobri i jednako interesantni. Vredni pažnje. Kada sve ovo jednom prođe, moraćemo da se prisetimo ovog trenutka, jer ovo može i mora da bude stvar o kojoj će se tek pričati.
– Postoje li trenuci kada zaboravite na koronu, a da to nije vreme kada spavate?
Rifat Rifatović: Konstantno zaboravljam. Naravno, trudim se da tehnički uradim sve što je preventivno potrebno, ali mimo toga, trudim se da imam normalan život. Želim da naglasim da sam pobornik vakcinisanja i svih mera zaštite. To je klasični put ka izlečenju od svega ovoga. A ako se vratimo unazad, prisetićemo se da je i kod vakcine protiv gripa, kao povodom ovih protiv korone, bilo podozrivosti. Nadam se da će se ljudi urazumiti i postati odgovorni prema sebi. Podstičem ih da se vakcinišu.
– Epidemiološka sitaucija u Novom Pazaru izgledala je u jednom trenutku dramatična. U manjim mestima manje je lekara, bolnica, opreme, sve je mnogo, mnogo teže. Kako je sada, jesu li ljudi uplašeni, ili su digli ruke ood straha? To je vaša publika, kako razmišljate o njoj?
Rifat Rifatović: Bilo je zaista izuzetno, izuzetno teško, dramatično stanje, u jednom trenutku. Za manje od tri-četiri meseca umrlo je nekoliko stotina ljudi, a o tome se nije pričalo. Ta informacija nije dolazila do ljudi van Pazara. Među Novopazarcima 80 odsto stanovništva su Bošnjaci, i, kada neko umre, sa džamije, pored verskih pevanja, idu obaveštenja o preminulima. U ta četiri meseca imali smo utisak da se ta obaveštenja o preminulima ne prekidaju, da ne prestaju. Bilo je zastrašujuće koliko je ljudi umiralo.
Ljudima je posebno žao bilo to što se niko time nije bavio, nije ni čuo, ni znao. S druge strane, neki drugi ljudi pokazali su ljudsku brigu i odgovornost za drugog. Došli su lekari iz Kragujevca i Sarajeva da pomognu našim lekarima, organizovali su sistem i onda se situcija popravila. Popravili su je i naši ljudi iz dijaspore, kojih je priličan broj, koji su doneli pomoć od nekoliko stotina hiljada evra, u novcu, opremi... Postojali su fondovi za ljude koji nisu mogli da priušte sebi terapiju protiv kovida 19. Za njih je unapred, u privatnim apotekama, uplaćivana određena svota novca koju su koristili da kupovinu terapije. Dijaspora je pokazala svoju divnu stranu. Oni su nam prilično pomogli da se dozovemo pameti. Sada je već drugačije, mnogo je ljudi preležalo koronu, određeni broje je vaksicinisan, Što se tiče publike, nije se mnogo promenilo. Nama je sala, koliko je moguće po pravilima epidemije, i dalje puna. Mislim da će se stvari vratiti u dobro, i želim da se to desi što pre.
– Dobili ste Sterijinu nagradu za ulogu u pobedničkoj predstavi Sterijinog pozorja “Ako dugo gledaš u ponor”. Pisac Enes Halilović i reditelj Zlatko Paković tačno i potresno ispovedaju bol malog čoveka zarobljenog u raljama velike politike i nemogućnost da se ispetlja iz nje. Uspevate li Vi da se otmete politici?
Rifat Rifatović: Nisam siguran da se nešto posebno otimam. Politika je sastavni deo života. Mislim da svako misleće biće mora da ima politički stav. Ako nema, i ako nećemo da se bavimo politikom, ona će se svakako baviti nama i uticati na naše živote, na sve ono čime smo okruženi. Tako da nisam se otrgao politici, bar ne onoj za koju mislim da ima smisla da se bavi svaki čovek. Nije jedini način bavljenja politikom da se uzme članska karta, ili, što bi rekao ovaj što mi je doneo Sterijinu nagradu, “da se njome maše, a da ne smeš ni da pisneš”. Postoje drugi načini bavljenja politikom koji mogu da budu veoma individualni i blagorodni. Videli smo to tokom poslednjih protesta kada je mnogo mojih kolega iznelo svoje mišljenje, vrlo jasno, glasno i otvoreno, i kada je to što su rekli značilo nešto, okrenulo javni diskurs u pozitivnom smeru.
– Šta se u umetničkom smislu dešava u Novom Pazaru? Vrlo malo se zna o tome. Mediji se bave uglavnom prestoničkim događajima, malo Novim Sadom, ostali gradovi u kulturnom smislu skoro da ne postoje na mapi zanimanja medija, osim kada je neki festival, ili zbog nekih loših događaja.
Rifat Rifatović: Žao mi je što se o Pazaru stvari ta slika, da je Pazar nešto što je na ivici. Onog momenta kada dođete u Novi Pazar vidite da to uopšte nije tačno. Pazar je divna i za umetnost potentna sredina. Najnoviji dokaz toga je da u njemu žive ljudi koji su na Sterijinom pozorju i još nekim potonjim festivalima dobili sve moguće nagrade. Regionalno pozorište Novi Pazar sa ansamblom, tehnikom, upravom, sa piscem Enesom Halilovićem, tim genijem sa kojim imamo čast da živimo u istom gradu, da sedimo na kafi i pričamo, napravilo je predstavu koja je pomerila neke standarde, kaže to i publika i kritika. Naš Novopazarac, novosadski student, pijanista Adem Mehmedović, Berklijevac, sada je na doktorskim studijama u Ankari. Imamo odličnog studenta na beogradskoj Muzičkoj akademiji, pijanistu, Davud Vesnić, fantastičan momak za koga će se tek čuti. Tu je i niz novopazarskih glumaca koji nisu u ansamblu Regionalnog pozorišta, ali igraju po beogradskim pozorištima, u serijama i filmovima: Nedim Nezirović, Vahid Džaković, Ema Muratović... za koje će se tek čuti. Dobili smo i studenta kamere na beogradskom FDU Džejlana Ibrahimovića i verujem da će, kada se za nekoliko godina sastavi ta ekipa ljudi u Novom Pazaru, napraviti nešto veliki i važno poput predstave “Ako dugo gledaš u ponor”. Tu je i predstava “Beton mahala”, koju sam režirao zajedno sa Branislavom Trifunovićem. To su sami neki važni i dobri trenuci Novog Pazara, ali danas je, nažalost, samo loša vest - dobra vest.
– Politika ove zemlje stalno zaoštrava etničke i religijske sukobe među ljudima, kroz medije normalizuje ono što nije normalno. Kako razmišljate o budućnosti u takvoj atmosferi?
Rifat Rifatović: Žao mi je što je sistem postavljen tako da, što bi rekao Rambo Amadeus, operiše najjeftinijim stvarima poput nacionalizma, što se verske i religijske razlike zloupotrebljavaju kako bi se mazale oči običnim ljudima. Sistemu je potrebna suštinska promena. Da krenemo od sitnih stvari, da se vratimo onim vrednostima koje su važile kada sam ja bio u školi. Sećam se iz tog vremena da su, na primer, najveće face na TV-u bili veliki glumci, pevači, veliki umetnici, koji su zaista bili ličnosti, a sada su na TV-u likovi koji su čak ispod nivoa mediokriteta. Sistem je taj koji je naštimovao pad svih vrednosti. Pri tome, sve se lepo pakuje u nešto što se predstavlja ubermodernim i uberkul. Sve se svelo na estradu, nema estetike, a etika nam je postala plastična. Rešenje je u menjanju sistema, a možda da počnemo da se menjamo pojedinačno, da svako sredi svoj kosmos. Trudim se da rešim svoj. U njega ulaze neki ljudi, neki i odlaze, što je normalno za život. Trudim se da dobri ostanu tu zauvek.
– Nedavno ste u Novom Pazaru, vi jedini u Srbiji, u bioskopu gledali “Quo vadis, Aida”? Rediteljka Jasmila Žbanić rekla je da bi Srbija prodisala ako bi RTS emitovao njen film. Verujete li da bi rešenje rebusa Srbija bilo tako jednostanvo, da bi se ljudi promenili kada bi sa jedne takve državne adrese, kakva je RTS, došao takav signal?
Rifat Rifatović: Borba sa demonima iz prošlosti je nešto što mora da se reši. Nismo mi jedini prostor gde to treba da se rešava. Imamo primere u ne tako davnoj istoriji kada je Nemačka morala da plati svoje greške iz doba fašističke Nemačke. Mogli bismo da prepišemo određene stvair, u tom smislu dobro bi bilo videti i “Quo vadis, Aida”, a ja sam video i “Daru iz Jasenovca”. Kada su izašla ta dva filma napravljeno je toliko medijske pompe oko njih. Oba filma su važna, i to ne iz pozicije upiranja prstom u nekoga što je nešto uradio, ili pozicije okretanja glave za nešto što smo mi uradili. Ne. Potrebna je odgovornost za bilo kakav zločin: mrtav čovek je mrtav čovek bilo koje vere, kaste, staleža, religije, nacije da je. S tim što odgovornost onih koji su ubijali mora da bude individualizovana. Nisu svi Srbi bili u Srebrenici, a ovi koji su bili - imaju imena.
Nisu svi Ratko Mladić - ima i Srđana Aleksića. Samo je pitanje šta želimo da promovišemo. I to je dug javnog servisa i politike, da se na taj način bavi rešenjem. Film je odlično sredstvo u borbi protiv zabluda. Mogao je Jasmilin film da bude krvav, a ona i ekipa, prevođena sjajnom Jasnom Đuričić, odabrala je film u kome nema krvi, iako je tamo ubijeno preko 8.000 ljudi. Zato me “Quo vadis, Aida” podseća na remek delo Roberta Benjinija “Život je lep”;
– Šta ste u Vašem pozorištu radili posle “Ponora”? Gde Vas još možemo videti?
Rifat Rifatović: Nakon “Ponora” radili smo “Pepeljugu”, predstavu za decu sa rediteljkom iz Bugarske Biserkom Kolevskom. Sada spremamo predstavu “Tiha noć” u režiji Nataše Radulović, po tekstu Romana Kozirčikova, predstavnika odlične uralske škole pisanja, inače đaka Nikolaja Koljade. U ekipi predstave je i autentična kraljica univerzuma, kompozitorka Irena Popović Dragović. Premijera će biti 1. februara.
Ja ću igrati i u Raškoj, u Nušićevom “Sumnjivom licu”. Uoči korone imali smo premijeru predstave “Lavina” koju je režirao Stevan Bodroža po tekstu turskog pisca Tundžera Džudženolua, u koprodukciji sa Puls teatrom iz Lazarevca. Žao mi što “Ako dugo gledaš u ponor”, posle Sterijinih nagrada i Joakima, više nije igrana ni u Beogradu, ni u Novom Sadu. Prosto je neverovatno da te nagrade nisu dovoljna recenzija za preporuku za pozive na gostovanja.
*Foto: privatna arhiva
(Snežana Miletić/SEEcult.org)