Slike (i) rat(a)
Dokumentarni filmovi koji se u Francuskoj pojavili nakon Drugog svetskog rata na programu su bioskopa CZKD-a tokom juna, uz diskusiju “Tuga i sažaljenje - Slike (i) rat(a)” koja će 5. juna biti održana povodom istoimenog filma Marsela Ofilsa (Marcel Ophuls).
“Objektivnost ne postoji! ‘Tuga i sažaljenje’ je pristrasan film, ali u dobrom smeru; pristrasan na isti način kao i vestern o dobrim i lošim momcima. Ono što ja pokušavam da pokažem je da odabrati dobrog momka nije tako jednostavno kao što to biva u antinacističkim propagadnim filmovovima iz 1943”, rekao je o svom filmu Marsel Ofils.
U izboru Doplgengera (Isidora Ilić i Boško Prostran), 3. juna biće prikazan film “Velika iluzija” (J. Renoir, 1938), a 6. juna “Afrika 50” (Rene Vauiter, 1950) i “Noć i magla” (A. Resnais,1955).
Za naredne nedelje najavljeni su i filmovi “Hirošimo, ljubavi moja” (A. Resnais,1959), “Mali vojnik” (Le Pettit Soldat, J.L. Godard, 1963), “The Unvanquished” (L'insoumis, A. Cavalier,1964), “Bitka za Alžir” (The Battle of Algerians, Gillo Pontecorvo, 1966), “Tuga i sažaljenje” / prvi deo (The Sorrow and the Pity, M. Ophuls, 1972), “Tuga i sažaljenje” / drugi deo (The Sorrow and the Pity, M. Ophuls, 1972), “Dani šakala” (The Day of the Jackal, F. Zinneman, 1973) i “Hronike vatrenih godina” (Chronique des Annes de Braise, Mohammed Lakhdar Hamina, 1975).
Pokret dokumentarnog filma, koji se u Francuskoj pojavio nakon Drugog svetskog rata, bio je poligon za stilsko usavršavanje pojedinačnih kinematografskih poetika. Nakon dominacije komercijalne scenarističke tradicije sa akcentom na zapletu i dijalogu, na kraju 50-ih godina 20. veka javlja se koncept “autorske politike”. Sama forma dela jeste politika budući da mizanscen, montaža ili pokret kamere predstavljaju određeni stav ili pečat autorove ličnosti i za njega ključnih tema. Sadržaj filma je audiovizuelne, a ne verbalne prirode i postoji na nivou diskursa. Film je medij ličnog esteskog izraza.
Pravac novog talasa mogao bi da se definiše njegovim odnosom prema fikciji i prema stvarnosti. Neki od prvih autorskih filmova propituju vezu vremena i sećanja u kontekstu teških zverstava prošlosti i Drugog svetskog rata. Suočavanje sa neumitnošću aktualnog zbivanja - alžirskim ratom (1954-1962) - politički će opredeliti neke od stvaraoca. Formira se sasvim drugačije poimanje filma - ono koje propituje funkciju i prirodu ideologije i implicira vrstu kinematografskog aktivizma.
Sami alžirski umetnici na tim osnovama dalje razvijaju svojstvenu vrstu estetike i filmskog delovanja - specifična fuzija zabave i politike bavi se traumatičnim iskustvom dekolonizacijske borbe i počiva na kombinovanju formi fikcije i filmskog žurnala.
(SEEcult.org)
