Slučaj Olimp iz ugla zagrebačkih teatrologa
Maratonska predstava “Olimp” Jana Fabra, čije je 24-časovno izvođenje na 51. Bitefu izazvalo kontroverzne reakcije, bila je tema jednog od panela međunarodne naučne konferencije “Pozorište između politike i političnosti” Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a na taj slučaj osvrnulo se četvoro teatrologa sa Akademije dramskih umetnosti iz Zagreba - Goran Pavlić, Una Bauer, Jasna Žmak i Agata Juniku, koji su čitali i komentarisali svoju prepisku o različitim aspektima “Olimpa”.
U okviru konferencije, koja je počela 23. marta na FDU, a tokom vikenda se održava u Jugoslovenskoj kinoteci, gosti su održali predavanje-performans na temu predstave “Olimp” i njenog učešća na Bitefu.
Goran Pavlić se osvrnuo na opoziciju populizam-elitizam i na početku citirao beogradskog dramaturga Milana Markovića da je za njega “Aca Lukas verovatno muzički relevantnija pojava od Fabrovog prevaziđenog pozorišta”, te tu konstataciju nazvao idiosinkratičnom.
“Ne moramo se zgražavati nad ovim poređenjem, ali ipak su to dva nespojiva registra – turbofolk kao fenomen masovne kulture i postdramsko pozorište kao element visoke kulture. U raspravama koje su užarile medijsko polje nakon izvedbe ‘Olimpa’ i medijskog prenosa na RTS-u, i desni i levi ideološki tabor često se gubio u interpretacijskim nedoslednostima, posežući po potrebi za elitističkim ili za populističkim momentima”, smatra Pavlić.
“Ni naša rasprava ne može da iscrpi sve značenjske implikacije koje je Fabr proizveo u srpskoj javnosti”, dodao je Pavlić, koji je izneo i osvrt na istorijski razvoj estetike kao posebnog polja mišljenja u umetnosti, navodeći, između ostalog, stav Šilera da je popularnost u opoziciji sa kvalitetom.
Una Bauer je primetila da se avangarda često izjednačava sa elitizmom, mada je u različitim socio-kulturnim kontekstima avangarda bila radikalna upravo zato što je bila populistička.
Pominjući scenu sa početka “Olimpa”, koju je opisala kao “bukvalno držanje glave u nečijoj guzici”, rekla je da se to teško može pozicionirati u okvire avangarde, shvaćene kao elitne kulture, kao kontrast pomenutom Lukasu.
“Mislim da se u polju elitnog kazališta i dalje tradicionalno drži do određenog tipa proprajetija i u seksualnom i u estetskom smislu i da je ono što se i dalje percipira kao elitno u punom smislu reči - ono što razume kulturu kao potrebu za apsolutnim savršenstvom time što se upoznajemo sa onim najboljim što je ikada izrečeno ili pomišljeno u društvu, dakle sa određenim tipom iščašenog bestelesnog idealizma koji bi popravljao kvarnu radničku klasu i kulturu smatrao onim što je suprotstavljeno primitivizmu neposrednog zadovoljavanja nagona”, izjavila je Una Bauer.
Una Bauer je dodala da je jasno da će menadžeri festivala tvrditi da je reč o elitnoj kulturi, kako bi dobili sredstva iz državnih fondova.
Agata Juniku je pojam elitnosti razmotrila prema kritrijumima finansijske dostupnosti predstave publici, kao i po setu znanja potrebnog za razumevanje Fabrove ili bilo koje predstave, a Jasna Žmak je tu uključila i pitanje cene proizvodnje tako ogromnog projekta kao što je “Olimp”.
U prepisci četvoro teatrologa navodi se da su već najave “Olimpa” na Bitefu bile grandiozne, zasnivajući se na simboličkom kapitalu imena Fabra, a da je nakon predstave mnogo refleksija bilo usmereno na doživljajnu dimenziju i da su gledaoci čestitali sebi što su izdržali celo trajanje, kao i da je tokom 24 sata stvorena specifična socijalna zajednica.
Bilo je reči i o političnosti predstave, o “autokolonizaciji” publike, na osnovu stavova: mi nikada ne bismo mogli da napravimo tako nešto, o iscrpljivanju izvođača, zatim o estetici i stilu Fabra, kojem je zamereno da reciklira svoje rane radove, kao i o večnoj dilemi ko i kako utvrđuje da li je neko delo umetničko ili ne.
Igor Koruga, koji je bio u žiriju Bitefa, požalio se da nije bio za to da se Gran pri dodeli “Olimpu”, ali je preglasan. Učesnike panela pitao je da li bi oni lično preporučili “Olimp” publici.
Jasna Žmak je odgovorila da ona bi, radi šireg konteksta, ali da je za nju sama predstava banalna, a Una Bauer da bi “preporučila da se gleda ubrzano”.
Pavlić je rekao da nije gledao uživo, nego snimak, u 30 epizoda. “Ne bih je preporučio u estetskom smislu, ali sve ove rasprave koje je podstakla mislim da su bitne za razumevanje kazališta”.
Agata Juniku jedina se izjasnila za predstavu “Olimp”, dodajući da je nešto starija od ostalo troje kolega te da je u njenom ukusu i poznavanju pozorišta Fabr bio jedan od ključnih formativnih autora.
“Imam ambivalentan odnos prema njemu. On je autor zbog kog me je kazalište počelo zanimati, ali me već dugo vremena njegove predstave nerviraju kao samodopadni kič. Očekivala sam da će me i “Olimp” iritirati, a bio mi je ugodno iznenađenje jer sam dobila neki povratak u ranog Fabra”, rekla je Agata Juniku.
(SEEcult.org)
