Srpski Vir u viru svetskog art house filma

37. Montrealski festival svetskog filma (FFM), 22. avgust - 2. septembar 2013.

Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić

Koliko nam god milja bio udaljen, svetski renomirani montrealski festival A kategorije tradicionalno je negovao bliskost sa srpskom (i prethodno jugoslovenskom) kinematografijom. No ipak, poslednje tri godine naši filmovi izostajali su iz takmičarskog programa, da bi taj post najzad prekinuo Bojan Vuk Kosovčević, i to svojim ubedljivim prvencem "Virom". Realizovan za (pre)skromnih manje od 300.000 ovdašnjih dolara, a u trci za nagrade i sa milionskim ostvarenjima, Kosovčevićev uradak plenio je pažnju zrelošću u izrazu, te vladanjem režijskim zanatom prema najvišim standardima savremenog svetskog (obično i visokobudžetnog) filma. Sasvim prirodno, kvalitet "Vira" jeste prepoznat, svrstavajući ga među samo nekoliko ostvarenja o kojima se mnogo toga pozitivnog reklo tokom trajanja 37. FFM-a (svi programi objedinili su više od 200 dugometražnih igranih i dokumentarnih filmova iz celog sveta, i približno toliko kratkometražnih, od kojih je više od polovine imalo svetske i međunarodne premijere).

       37. FFM

Složeni Kosovčevićev triptih inteligentno varira ono najteže - neke od osnovnih postulata antičkog dramskog nasleđa sa modernom fragmentarnom dramaturgijom, prelamajući priču kroz prizmu nevinog junaka Grofa, umetnika nasilno uvučenog u vir naše ratne stvarnosti 90-ih kroz obavezu služenja vojnog roka, koji u "miru" poratnih godina, kreće na put sopstvenog izbavljenja od psiholoških posledica pretrpljene traume sa ratišta. Za razliku od uobičajenih filmova iz regiona, što direktno tretiraju aktuelne nam teme 90-ih, "Vir" izdvaja autorov pristup utemeljen u samu prirodu filmskog pripovedanja, a nalazimo ga u balansiranju onog realnog sa dramskim, a ne samo jednog ili drugog. Njegov glavni junak deluje – on se bori protiv svojih demona prošlosti i ima cilj, dok negativci poseduju i svoje humane osobine - slabosti, traume ili osećaj krivice, iz detinjstva ili mladosti, da bi najzad, svako prema zaslugama, adekvatno bio i kažnjen, odnosno nagrađen. Dakle, nasuprot nizu naših filmova koji "osuđuju" društvo kroz depersonalizovane spodobe koje su tobože produkt našeg posrnulog društva (bez obzira što bi se, sudeći po dvodimenzionalnosti njihovih karaktera i odsustvu moralnih vrednosti, teško moglo i zamisliti da bi oni bili drugačiji i u najsrađenijem državnom sistemu), "Vir", sasvim zdravorazumski, prikazuje društvo preko odabranih i definisanih pojedinaca jedne generacije koja ga čini.

Tako je Grofov cilj, da završavanjem svog umetničkog dela koje oslikava na ulici (tačnije u parkiću između zgrada) zauvek odagna košmar rata što ga progoni, u Kosovčevićevoj urbanoj metafori ostvariv tek, i samo onda, kada se njegovi zastranili prijatelji iz detinjstva, direktni reprezentni ”mirnodobskih” posledica rata oličenih u skinhedsu i kriminalcu - popularnom kajlašu, uklone sa tih istih ulica. "Vir" je nadasve moralan i human film, ne samo kroz pomenuto autorovo razumevanje (što ni u kom slučaju ne znači i opravdavanje!) glavnih aktera, već posebno kroz sugerisanje da izlaz iz vira postoji - ako se okrenemo i sukobimo sami sa sobom (nasuprot nam omiljenog modela prebacivanja lopte na druge, naročito na društvo - kolektiv), baš onako kao što to Grof čini, i zbog čega i biva nagrađen u katarzičnom finalu, hepiendu još efektnijem nakon opravdane dominacije mračnih tonova. Sam film, iako na kraju nenagrađen, debi je na kojem bi mogli pozavideti i mnogi iskusni autori, a to svakako nije moglo ostaviti Montreal ravnodušnim, a nas mora najmanje, jer nam otkriva novog autora na kojeg naša kinemotografija treba ozbiljno da računa u budućnosti.

       Scena iz filma Vir

Region je predstavljen i hrvatskim filmom Roberta Orhela "H"“, koji se našao u glavnom takmičarskom programu (Vir je bio u selekciji debitantskih ostvarenja). Ova psihološka drama koja nalazi zamajac u trileru, pre svega nudi potentnu premisu - slučajno ispaljeni metak iz pištolja (koji je zaostavština iz ratnog perioda oca jedne od dve studentkinje), postaje fatalan po opet slučajnog prolaznika ispred zgrade. Kobni hitac okidač je za moralne dileme: studentkinje koja preko medija saznaje za smrt prolaznika, te shvata da je ona počinilac i to samo nakon što je otkrila svoju trudnoću (usled jednog neobaveznog seksa); njene drugarice - svedoka pucnja, te takođe trudne inspektorke policije (vrlo uverljiva rola Ecije Ojdanić) koja ubrzo shvata ko je počinilac, dok joj se emotivna veza raspada. Na talasu novog hrvatskog filma koji je evidentno podigao svoj kvalitet i proširio vidokrug idejnog i tematskog delovanja, Orhelov uradak nalazi svoje mesto tragajući za pitanjima etike karakterističnim za Kišlovskog i minimalizmu u izrazu Zorana Tadića.

Presuda žirija glavne takmičarske selekcije, predvođenog Jiržijem Menclom, da je najbolju režiju pružio belgijski autor Jan Verhejen (Verheyen) u svojoj "Presudi" (The Verdict) vraća veru u pravdu, što je i sama intencija ovog nadasve inteligentnog belgijskog ostvarenja. A Verhejenov uradak, ne samo da predstavlja vrhunski domet ovogodišnjeg programa FFM-a, nego i evropske produkcije poslednjih godina. Drama o uglednom inženjeru kojem, na benzinskoj pumpi, igrom slučaja strada supruga od strane sitnog provalnika, a potom i kćerkica, prerasta u ozbiljnu studija o manama pravosuđa, pokrećući niz suštinskih filozofskih pitanja na korelaciji istina – pravda - zakon. Naime, u belgijskoj stvarnosti, zbog banalnosti kakva je zaboravljeni potpis javnog tužioca prilikom hapšenja počinitelja zločina, zakonski je dozvoljeno da se isti oslobodi, pozivajući se na pravosudnu grešku(?!). Verhejen, inače i pisac ovog preciznog i beskompromisno radikalnog scenarija, vešto preispituje sve moralne dileme današnjice gradeći dramu od one najtananije, intimne, do društveno-političke najvišeg stepena, podcrtavajući sve prisutniji kancer našeg društva zvan politička korektnost (u ovom slučaju kroz opravdavanja kardinalnih grešaka bezprizornih iz najnižih socijalnih slojeva samo zbog teškog im odrastanja, nasuprot onima što čitavog života pružaju svoj maksimum i katkad ostvare i zavidne rezultate). "Presuda" svim svojim likovima i daje i ne daje za pravo, u izbalansiranoj paleti podžanrovskih obrazaca od filma osvete (junak uzima pravdu u svoje ruke), do sudske drame u ruhu uzbudljivog trilera. Minuciozna režija i furiozan ritam, sa snažnim vizuelnim identitetom i uprkos tome što je veliki deo radnje prirodno vezan za sud i obilje dijaloga, evocira najbolja ostvarenja ovoga tipa klasičnog Holivuda, i ako pravda ipak postoji kao što nam to sugeriše "Presuda", Verhejenov uradak vredi barem kvalifikovanja za nominaciju Američke akademije u kategoriji van engleskog govornog područja.

Iako ponajomiljenija kinematografija svetskih festivala još od sredine 90-ih prošlog veka, čini se da ovogodišnja FFM-ova ponuda iranskih ostvarenja tek ostavlja poseban pečat. Nakon sve više hrabrih filmova u odnosu na kontekst zemlje odakle dolaze (apsolutno najrestriktivnije u pogledu cenzure na celom svetu ikad!), rekao bih da se konačno pojavio istinski revolucionarni film iranskog podneblja "Od Teherana do Raja" (From Tehran to Heaven), režisera i koscenariste Abolfazla Safarija (Saffary). "Od Teherana do Raja" ultimativno je sinematično ostvarenje savremene svetske estetike, u kojem frenetična kamera u pokretu i dinamična montaža prate svoju trudnu junakinju na putu spoznaje istine, nakon što je iznenada napuštena od strane supruga (koji joj na početku ostavlja enigmatičnu poruku da je morao da ode u raj), a potom i od predstavnika svih državnih instanci. Uz sveden i funkcionalan dijalog, ovaj fantazmagorični road movie sa naglašenim izražajnim sredstvima trilera kroz film potere, te rešavanja misterije (odlučno nastojanje protagonistkinje da otkrije ko je u stvari bio njen suprug), moćno oslikava opravdanu eskalaciju paranoje svoje junakinje već nakon joj prvih pretrpljenih batina od nepoznatih napadača, prikazujući nam (a ne, recimo, govoreći za večerama aktera što je česta pojava u iranskom filmu) represivnost tamošnjeg sistema pogotovo u odnosu na prava žene, verovatno ubedljivije nego li i jedno ostvarenje pre.

U prilog tome pogotovo odlaze komentari pojedinih iranski autora na ovogodišnjem FFM-u, koji i sami u borbi za oslobađanje stega sopstvenog režima, ovaj uradak ipak doživljavaju previše mračnim.

        Od Teherana do Raja

Da je Safari upravo zahvaljujući veštom variranju žanrova, kroz svoju sugestivnu režiju na tragu De Palminih ranih radova (poput onog u Obsesiji, 1976), i kulminaciju u vestern završnici u pustinji (evocirajući kadrove Fordovih Tragača, čak i Leonevih vesterna), u stvari isporučio suštinsku kritiku društva, sugerišu i reči najslavnijeg iranskog autora ikad - Abasa Kioristamija. Naime, u filmu takođe prikazanom na MFF-u, odličnom američkom dokumentarcu iranskog autora Bahmana Magsodlua (Maghsoudlou) "Abas Kioristami – Izveštaj"  (Abbas Kiarostami – A Report), koji nam kroz fokus na Kioristamijev prvi dugometražni film nastao neposredno pre islamske revolucije 1979, u stvari izoštrava razlike dva oprečna sistema, Kioristami poentira istinskom mudrošću, a ona je da žanrovski gledano socijalna drama kao takva više nema smisla, jer je savremeno društvo dostiglo stepen gde su svi pojedinci već po automatizmu dobrano unapred pripremljeni za sopstvene buduće akcije, tačno onako kako to nalažu postojeći zakoni. U prevodu, više nema prostora za izbor, samim tim i ličnu dilemu, čime i dramu.

       Nekada su i iranske filmske ekipe izgledale ovako – Abas Kioristami sa saradnicima na filmu Izveštaj (1977)

Najzad, od neizmernog značaja je, kako za prave sladokusce svetskog filmske trpeze, tako i za sve zainteresovane za ono iza kinematografskog a u domenu sociološko-ideološko-kulturološkog, impresivni američki dokumentarni film iranskog autora Jamšida Akramija (Jamsheed) "Kinematografija nezadovoljstva" (A Cinema of Discontent), koji kroz reči mnogobrojnih autora od Džafara Panahija, pa na dalje, obogaćen zavidnom količinom inserata i iz filmova što nismo imali prilike da viđamo, prikazuje problem cenzure i autorskih veština u izbegavanjima istih. Uz predstavljanje obilja poetskih rešenja koja su u brojnim slučajevima bile samo stilske figure autora u, manje ili više, veštim pokušajima izbegavanja zabrana "eksplicitnog sadržaja" (pod čime se podrazumeva i npr. dodir dva pola prilikom rukovanja - kontakt je dozvoljen isključivo ako se isti fizički obračunavaju, tj. tuku; ili pak zagrljaj oca i punoletne mu kćerke na rastanku), film prikazuje i one što nisu imali dovoljnu moć imaginacije, pa se tako može pronaći i kadar žene koja, sama u svom stanu, suši fenom kosu ispod hidžaba. Ukupno uzev, Akramijev dokumentarac je pre svega upozoravajući, pokrečući suštinsko pitanje o perspektivi celokupne iranske kinematografije, pogotovo na svetskoj sceni - koliko se još dugo mogu iznalaziti nova i kvalitetna rešenja u službi izbegavanja lokalnih zabrana, a da pri tom već dobrano nisu rabljena?

       Kinematografija nezadovoljstva

Kao što je za režiju više nego zasluženo nagrađen Jan Verhejen, tako je i za glavnu žensku ulogu Jordis Trebl (Triebel), za izrazito vešto iznijansiranu, delikatnu rolu u prilično kvalitetnom nemačkom filmu "Zapad" (Westen) Kristijana Švovšova (Christian Schwochow), dobitnika nagrade FIPRESCI za najbolji film glavnog takmičarskog programa. Priča "Zapada" smeštena je u drugu polovinu 70-ih godina prošlog veka, i tretira junakinju u pokušaju započinjanja novog života sa svojim sinčićem u Zapadnom Berlinu, tek nakon što su emigrirali iz onog Istočnog. Ono što "Zapad" čini nešto drugačijim od niza nemačkih uradaka na ovu temu je to što on umesto da eksplicitno ukazuje na ideološke mane jednog ili drugog sistema kroz uobičajeni model bekstva od lošeg života u potecijalno dobar (ali i surov prema emigrantima iz najbližeg susedstva), inteligentno je okretanje ka svojoj protagonistkinji koja je zapravo u bekstvu od sopstvene prošlosti, tj. neprežaljene ljubavi. Ali, njen Rus (i otac dečaka) izgleda ne samo da nije mrtav kako je njoj javljeno, već je i dvostruki obevaštajac za kojim i dalje tragaju obe strane, pretvarajući tako emigrantsku dramu u triler, a glavnu junakinju u stanje opšte paranoje. Na žalost, da bi uistinu bio odličan, "Zapadu" izgleda jedino nedostaje razrešenje...

        Scena iz filma Zapad

U pratećem programu Velikani svetskog filma premijeru je imao i nama dobro znani doajen češke kinematografije Jirži Mencl sa filmom "Don Žuani" (The Don Juans), koji je, čini se, možda i njegovo najličnije ostvarenje. Ova zapravo priča o samoći na relaciji muško-ženskih odnosa protkana karakterističnim Menclovim specijalitetima kuće kao što su suptilni humor i toplina, govori (i podosta peva) o postavljanju slavne Mocartove opere "Don Đovani", poslednje u lokalnoj češkoj operi pre nego li je otkupi tipični novopečeni tajkun (tokom čitavog filma vidimo samo njegova leđa) zarad pravljenja sopstvenog kazina. U centru pažnje su režiser same opere don žuanovskog karaktera, te glavni pevač iste profilacije, i naravno, nekolicina ostavljenih žena oko i zbog njih.

       Jirži Mencl

Kao poseban događaj 37. FFM-a svakako je bilo dodeljivanje nagrade za životno delo jednoj od retkih preostalih diva holivudskog filma Ketlin Tarner (Kathleen Turner), koja je plenila neposrednošću i smislom za humor.

A u filmskom smislu, to je bila vanredna projekcija poslednjeg dana programa švedskog dokumentarca Džejn Magnuson (Jane Magnusson) i Hajnek Palas (Hynek Pallas) "Prisvajanje Bergmana" (Trespassing Bergman), filma koji nam je zajedno sa velikim brojem prestižnih sineasta današnjice kakvi su Fon Trir, Injaritu, Haneke, Zang Jimou, Džon Lendis, itd, otkrio skrivenu kuću Ingmara Bergmana na udaljenom ostrvu Baltičkog mora - Faro, a gde se slavni autor izolovao još sredinom 60-ih godina prošloga veka, i ostao do kraja života (2007). Osim pomenutih aktera što su na licu mesta zavirivali i u bogatu privatnu videoteku Bergmana (koji je opet praktikovao da gleda i po tri filma dnevno, a kolekciji mu nisu bili strani ni horori kultnog britanskog studija Hamer, "Emanuela antidevica", ili poneki Džejms Bond), u filmu opsežno govore i Vudi Alen, Martin Skorseze, Frensis Ford Kopola, Ang Li, Robert de Niro, Takeši Kitano... kao i jedan Ridli Skot, ili Ves Krejven (Strava u Ulici brestova, serijal Vrisak), a zajedno sa već pomenutim Lendisom (Braća Bluz, Kolo sreće, Američki vukodlak u Londonu...), njihov nastup bi trebao da bude apel prevashodno mladim, budućim autorima - ako želite da postanete uspešni filmski stvaraoci, za koji god da se žanr ili stil opredeljujete, morate se uputiti u stvaralaštvo značajnih autora istorije filma, odnosno da gledate filmove... Sve.

       Bergmanova soba

Najzad, film koji je odneo glavnu nagradu Festivala - Grand Prix Amerike, doneo je i meni pobedu na opkladi, tipujući na isti već prvog dana, odmah nakon što sam u katalogu samo iščitao sižee svih filmova takmičarskog programa. Reč je o poljskom filmu "Život je dobar osećaj" (Life Feels Good) autora Maceja Peprzika (Maciej Pieprzyca), rađenom prema istinitoj priči mladića rođenog sa ekstremnim oblikom cerebralne paralize. Kao i glavnonagrađeni belgijski filmovi FFM-a od pre tri godine - "Oksigen", i pre dve godine - "Hasta la Vista", ovaj film nastavlja tradiciju unosnog art house žanra – eksploatacija teško obolelih i hendikapiranih, a na ovom Festivalu posebno popularnog mu podžanra - istih takvih ali pripadnika mlađe generacije, te tretiranih u nešto pozitivnijem tonusu koji dozvoljava i iskru humora (Život je dobar osećaj proglašen je i najomiljenijim filmom publike). Ipak, uz izvesnu dozu razlike u odnosu na neke druge ovog tipa, ovogodišnji šampion grca u problemu osnovnog poimanja prirode filmskog medija i dramskog sukoba. U pokušaju da bude realističan i autentičan, "Život je dobar osećaj" se dominantno oslanja na afilmsko sredstvo predstavljanja u off-u toka svesti svog hendikepiranog junaka (do čega, iz nekog razloga, ni medicina još nikako da dopre), pa smo tako svi mi svedoci protagoniste koji nam tokom filma govori sopstvena opažanja sveta, dok se nemoćno uvija po podu ne bi li stigao iz tačke A u tačku B svoje sobe. Istina, autor nam ovim postupkom i ostavlja dovoljno prostora da se pitamo šta nam je on to želio da poruči. U najmanju ruku, degutantno i krajnje neetički.