Oktobarski salon u Beogradu, čije će 60. izdanje biti održano od 20. oktobra do 1. decembra 2024. godine, imaće tri internacionalna kustoska tima, u kojima su i domaći kustosi, a organizaciono je osmišljen na tragu rezultata javnih rasprava vođenih tokom prethodnog OS, pa tako više nema ni u zagradi odrednicu “Beogradsko bijenale”, ali će ostati bijenalna izložba.
Kulturni centar Beograda (KCB), organizator OS, koji je 2022. godine imao i kustoski zadatak, koordiniraće rad kustoskih timova koji predvode po pozivu direktor Muzeja moderne umetnosti u Bolonji (MAMbo) Lorenco Balbi (Lorenzo), u saradnji sa istoričarkom umetnosti i kustoskinjom Dobrilom Denegri, zatim kustos u Muzeju savremene umetnosti u Lionu Matju Lelievr (Matthieu Lelievre), u saradnji sa direktorkom MSU u Beogradu Majom Kolarić, te profesorka na Umetničkom koledžu Čelsi (Chelsea College of Art) Univerziteta u Londonu Lina Džuverović, u saradnji sa kustoskinjama u Muzeju afričke umetnosti (MAU) u Beogradu Emilijom Epštajn i Anom Knežević, saopšteno je 15. decembra na konferenciji za novinare u galeriji Artget.
Tri različite kustoske koncepcije, koje imaju i dodirnih tačaka, trebalo bi da odgovore kroz izložbu i program kako i do koje mere savremena umetnost nastoji da reflektuje i odgovori na različite izazove i probleme doba u kojem živimo, ali i šta zauzvrat njene unutrašnje krize govore o nama i našem položaju u savremenosti? Šta će doneti dijalog kustoskih timova i kako različite koncepcije mogu da koegzistiraju – takođe je jedno od pitanja na koja 60. OS treba da odgovori.
Pomoćnica direktora za program KCB-a, umetnička direktorka 59. Oktobarskog salona i članica aktuelnog Odbora OS Zorana Đaković Miniti izjavila je da je na tragu prošlogodišnjeg izdanja OS, koji je bio posvećen preispitivanju sopstvenog smisla i sadržaja i koji je uključio veliki broja aktera sa lokalne umetničke i kustoske scene, Odbor OS smatrao je da je važno da se i u narednom izdanju nastavi aktivno promišljanje budućnosti te manifestacije.
Na tragu javnih rasprava na 59. OS, nakon kojih je KCB dostavio Odboru Salona i Skupštini grada kao osnivaču zaključke o neophodnim promenama, ideja je bila da se ono što je preispitano i uradi u skladu sa zaključcima.
“Zato danas ne najavljujemo ‘Beogradsko bijenale’, već 60. OS. Prethodne godine stavili smo ‘Bijenale’ u zagradu, ostavivši prostor da preispitamo taj koncept, jer svaka promena zahteva malo više promišljanja pre nego što se desi”, rekla je Zorana Đaković Miniti, ističući i da se nastavlja nekadašnja tradicija otvaranja Oktobarskog salona 20. oktobra, na Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, koja je posle više godina obnovljena 2022. Taj datum, kako je istakla, nosi simboličku vrednost koja ima reference i u aktuelnom vremenu, i predstavlja prednost, a nikako prepreku, kako je zaključeno, inače, i u javnoj raspravi na 59. OS koju su organizovali KCB, srpska sekcija Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i portal SEEcult.org.
Na osnovu rasprava na 59. OS, posvećenih budućnosti te manifestacije, i naredna izložba biće prostor za raspravu i razgovor sa širokim spektrom predstavnika udruženja relevantnih za samu manifestaciju, najavila je Zorana Đaković Miniti, dodajući da postoji baza tema o kojima treba razmišljati i koja je pomogla i Odboru OS da osmisli dalji nastavak razvoja vizije OS, ali i samog projektnog zadatka za kustoske timove.
Prema rečima predsednika Odbora OS Vuka Vidora, smernice za osmisšljavanje 60. OS bio je sam jubilej, ali i nedostatak izlagačkog prostora, jer OS nema određeni definisan prostor za izložbu. Zamisao je stoga bila da se, kako je rekao, napravi svojevrsna transverzala na potezu od Umetničkog paviljona “Cvijeta Zuzorić” do KCB-a i iskoriste ili adaptiraju određeni pogodni prostori. Treća ideja je da se kroz kustoske koncepte stvori svojevrsna platforma za dijalog domaćih i stranih umetnika. Vidor je dodao da predlozi odabranih kustosa i njihova iskustva mogu doprineti aktivnijem promišljanju umetnosti i stvaranju međunarodne i lokalne mreže umetnika i institucija. Posebno je istakao značaj saradnje sa odabranim kustosima i zbog moguće saradnje sa institucijama u zemljama iz kojih dolaze, što bi otvorilo mogućnost da izložba OS bude predstavljena i u drugim gradovima, pored Beograda.
KCB će koordinirati čitav proces i saradnju među kustoskim timovima, a proces izbora lokacija za izložbe je trenutno u toku.
Sva tri izabrana kustoska tima, kako je rečeno, prepoznala su teme i probleme sa kojima se umetnici i radnici u kulturi susreću, kao i izazove pred kojima su formati velikih izložbi, a to su potreba za solidarnijim delovanjem, važnost saradnje i povezivanja, nedostatak prostora za umetnost i referentnost i snaga samog umetničkog rada.
Lorenco Balbi, inače član žirija 59. OS, predložio je koncept nazvan “Trag”, a u saradnji sa Dobrilom Denegri, istoričarkom umetnosti i kustoskinjom iz Beograda koja živi i radi u Rimu, sarađivao je već i u Italiji i u Poljskoj.
S obzirom da je imao priliku da upozna i lokalnu umetničku zajednicu, i krenuo je od tog iskustva, postavljajući pitanje prostora za umetnost i umetnike i uzimajući u obzir promene i procese koji se događaju u samom gradu.
Šta može ostati posle Oktobarskog salona i šta uopšte jedna izložba može da učini kako bi podstakla razmišljanje o radu umetnika, njihovoj budućnosti i načinu da se ojača lokalna umetnička zajednica – neka su od pitanja na kojima je zasnovan koncept Balbija, u želji da se kreira mogući novi model za naredno izdanje Oktobarskog salona, gde će "trag" ostati da živi i funkcioniše i nakon dvomesečnog trajanja izložbe. Potrebno je stoga, kako je rekao, razmisliti šta umetnički prostor kao što je OS može da uradi da podrži aktuelne diskusije i prakse umetničke zajednice. U tom procesu dragocena pomoć će biti Dobrila Denegri i njeno poznavanje lokalnog konteksta, ali i velikih izložbi tipa bijenala.
Prema rečima Dobrile Denegri, koncept Balbija zasnovan je na susretu sa beogradskom umetničkom scenom i praksom koju je razvio u Muzeju u Bolonji u cilju pretvaranja te institucije u prostor za umetnike. Ta ideja povezana je i sa inicijativama koje je razvijala sa Biljanom Tomić u Beogradu (Real Presence), čiji je cilj bio, između ostalog, i transformisanje prostora za umetnost.
Predstojeći OS stoga ne bi trebalo da bude još jedna izložba u nizu, već pokušaj da se utvrdi šta može da donese jedna tako velika manifestacija bijenalskog tipa - da doda lokalnoj sceni, a ne da oduzme.
“Opredelili smo se za neku vrstu stejtmenta ili kampanje koja će se artikulisati tokom vremena i koja će gledati da pomogne koliko god je to moguće strukturama koje već postoje u Beogradu, a koje su na neki način pod udarom i koje se bore za svoj opstanak i za koje smatramo da je neophodno da se podupru i da se sve instance scene udruže u tom potezu da se afirmiše prostor za umetnike i umetnost”, rekla je Dobrila Denegri.
Koncept kustoskog tima na čelu sa Matjuom Lelievrom “Estetika susreta” istraživaće širok dijapazon tema i aktivnosti, uz angažovanje nekoliko parova umetnika koji se možda i ne poznaju, ali će zahvaljujući OS biti pozvani da svoje umetničke prakse stave u dijalog kako bi se stvorili novi prostori i nove vizije za umetnost. Pored izlaganja radova, predviđen je i forum za susrete i diskusiju, koja će uključiti što veći broj aktera u fizičkom prostoru, gde će publika i profesionalci istraživati izložbene prostore u Beogradu, ali i na internetu, kako bi se doprlo do što šire publike.
Lelievr je dva puta bio u Beogradu, a smatra da su razgovori i susreti fundamentalni u cilju otkrivanja toga šta bi moglo da bude korisno za scenu od manifestacije kakav je Oktobarski salon.
“Počeli smo rad sa pitanjem šta može da bude korist od organizovanja ovakve manifestacije… Kako komunicirati sa umetnicima i izgrađivati prostor umetnosti. Ono što je izniklo iz razgovora koje sam imao ovde je ideja susreta”, rekao je Lelievr, pominjući i knjigu “Estetika susreta” dvoje francuskih filozofa koja, između ostalog, govori i o tome kako nas susret menja, jer susret po definiciji nosi dinamiku promene.
“Želimo da preispitamo proces produkcije, izlaganja i susreta umetničkog dela sa publikom”, rekao je Lelievr, priznajući da to možda zvuči bazično, jer se kustosi time i inače bave, ali je ideja da se ustanovi šta proizilazi iz živog susreta sa umetnikom i umetničkim delom.
Maja Kolarić je dodala da poznaje Lelievra već godinama, mada nisu konkretno sarađivali, ali su planirali saradnju dva muzeja i imaju dosta zajedničkih prijateljstava među umetnicima.
Trenutno su u procesu pokušaja da nađu prostor za realizaciju svog koncepta, s obzirom na veliki problem nedostatka izlagačkog prostora u Beogradu, a osnovna koncepcija zasnovana je na susretu ne samo umetničkog dela i publike, već i lokalnih i međunarodnih umetnika, koje stvara novo iskustvo.
Treći koncept, nazvan “Nada je disciplina”, zasnovan je na praksi aktivizma i samoniklih građansihe inicijativa iz različitih perioda i sa različitih podneblja, stavljajući u prvi plan umetnost kao vezivno tkivo u stvaranju solidarnih i međusobno podržavajućih mreža.
Prema konceptu Line Džuverović, umetnici i mreže okupljeni u okviru izložbe i diskurzivnih programa pozvani su da demonstriraju mogućnost paralelnog postojanja brojnih (umetničkih) svetova i da potcrtaju mogućnost da i suptilne mikropolitičke umetničke inicijative postanu konkretne alternative danas aktuelnim eksploatacijskim korporativnim preuzimanjima, represivnim i štetnim političkim tendencijama i ekološkim izazovima.
Napominjući da joj izuzetno znači da radi prvi put u Beogradu, iz kojeg je potekla, Lina Džuverović je rekla da joj je poziv organizatora OS bio i iznenađenje i izazov, a koleginice iz MAU Anu Knežević i Emiliju Epštajn pozvala je na osnovu saradnje na arhivi Pokreta nesvrstanih.
Koncept nade kao discipline, koji potiče od aktivističke i feminističke prakse, a najčešće ga koristi američka aktivistkinja i umetnica Marija Kaba, podrazumena badu kao angažman, kao aktivnost, nešto na čemu mora da se radi, a ne nešto što treba čekati da se desi.
Kustoski koncept Line Džuverović kritički se osvrće i na fenomen hiperproduktivnosti u oblasti kulture i umetnosti, smatrajući da treba usporiti te procese, razmisliti šta se i zašto se radi, šta je suštinski važno… U tom smislu su im posebno zanimljivi umetnici koji rade “ispod radara”, odnosno nisu u centru pažnje, i koji traže načine da prežive i povežu se sa internacionalnom scenom.
Ana Knežević podsetila je da je MAU, koji postoji više od 45 godina, veoma živo mesto koje godinama potvrđuje transnacionalne kontakte i stvara nove vokabulare, ali da cilj nije stavljanje te institucije na mapu, već prevazilaženje institucionalnosti i shvatanje neodrživosti pojmova kao što su nacionalno, kontinentalno itd, i da se upravo radom na “aktivnim nadama” može doći i do razrešenja različitih problema u savremenom svetu.
Emilija Epštajn istakla je pojam “usporavanje” koji će pokušati da primene i u samom radu sa umetnicima u kreiranju postavke, što može da bude dragoceno ne samo za Oktobarski salon kao manifestaciju i za svet umetnosti, već uopšte za ljude koji ovde žive danas.
Prema oceni Zorane Đaković Miniti, najintrigantnije i najzanimljivije biće kako će tri kustoske koncepcije dalje da se razvijaju i korespondiraju. Sve se zapravo vrti oko ideje prostora, a do sada je u tom pogledu započeta saradnja sa MAU, Fakultetom likovnih umetnosti, Udruženjem likovnih umetnika Srbije, kao i sa prostorima poput Jugošpeda. Uspostavljena je i saradnja sa Francuskim institutom, sa MSU i Akademijom u Lionu, Italijanskim institutom…
Daljim razvojem kustoskih koncepata 60. OS koordiniraće KCB kao organizator, i već su u tom pogledu dogovoreni redovni sastanci, a kustosi će se ponovo okupiti u Beogradu krajem februara 2024.
Što se tiče “Beogradskog bijenala”, kako je pojasnila Zorana Đaković Mioniti, “taj dodatni naziv ne figurira više”. “Ostaje samo naziv Oktobarski salon, a za sada ostaje kao izložba koja se dešava svake druge godine”, rekla je ona i najavila nastavak serije javnih razgiovora i razvoj dijaloškog pristupa, koji je započet 2022. godine.
Preispitivanje Oktobarskog salona bilo je koncepcijski u fokusu 59. izdanja te najznačajnije međunarodne izložbe savremene umetnosti u Srbiji, koja je posle dužeg niza godina otvorena 2022. godine na Dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra, a posebna je bila po još nekoliko ključnih stvari – iako bijenalna od 2014. godine, održana je godinu dana nakon 58. OS, koji je realizovan 2021. godine - prvi put tokom leta - zbog epidemiološke situacije povodom pandemije korona virusa, usled koje je 2020. godine odložen.
Iako je Oktobarski salon zvanično nosio i naziv Beogradsko bijenale od prethodnog izdanja, Odbor OS odlučio je krajem 2021. godine da ta izložba bude održana i 2022. godine kako bi se vratila u ustaljeni ciklus, poremećen okolnostima izazvanih pandemijom. Naziv “Beogradsko bijenale”, koji je prvi put zvanično upotrebljen za 58. OS, a izazvao je različite reakcije stručne javnosti, stavljen je ovoga puta u zagradu.
Specifičnost 59. Oktobarskog salona u odnosu na prethodna izdanja bila je i to što je, umesto umetničkog direktora po pozivu, kustoskinja bila Zorana Đaković Miniti sa timom KCB-a, koji je i organizator OS. Takođe, za razliku od prethodnih nekoliko izdanja, bio je prisutan veći broj domaćih umetnika, koji su birani po pozivu, a ne posredstvom konkursa…
Posebnu specifičnost 59. OS činilo je i to što je format te manifestacije dat na svojevrsnu javnu raspravu, a predstavnici osnivača – Grada Beograda – izjavili su bili da su otvoreni za sve opcije.
(SEEcult.org)