U tišini noći - spoj žive igre i filma
Beogradski festival igre (BFI) predstavlja 23. marta komad “U tišini noći” Baleta Dortmund sa Lusijom Lakarom i Metjuom Goldingom, koji su na prethodnom festivalskom izdanju izazvali izuzetne reakcije publike predstavom “Fordlandija”, pa su karte ovoga puta već danima rasprodate.
Putovanje kroz noć sa Lusijom Lakarom i Metjuom Goldingom, koji su spojili živu igru i film, otkriva priču u kojoj su emotivna skrovišta dvoje ljudi osvetljena iz različitih perspektiva.
Najčistija igra i kinematografske refleksije vode publiku kroz prelepe scenske ideje praćene muzičkim hitovima i kostimima inspirisanim estetikom 60-ih godina 20. veka. Komad “U tišini noći” podseća na omiljene filmske klasike, a prema rečima Lusije Lakare, imali su ideju za tu predstavu još dok su pripremali “Fordlandiju”.
“U suštini, radi se o jednom paru koji u toku jedne noći oživljava ceo svoj život. Kroz komad se prožimaju prošlost i sadašnjost, ali i mašta i stvarnost. Ono što smo, nadam se uspeli, jeste da do kraja publika ne zna kako ce se predstava završiti. Kao u filmu”, navela je Lusija Lakara u intervjuu za BFI.
Prema rečima Goldinga, muzika 60-ih i 70-ih ih inspirisala i odredila estetiku u kojoj su snimali video materijal, ali i način kako da video povežu sa pokretom na sceni.
“Šezdesete, ali i sedamdesete godine, su veoma poseban muzički period. Ja sam odrastao na tim popularnim pesmama, jer sam sa porodicom živeo u Severnoj Americi. Međutim, nastavio sam da slušam te pesme, do danas. Za komad ‘U tišini noći’, dodao sam malo muzike Filipa Glasa i Maksa Rihtera, koju sam neprimetno kombinovao sa zvucima šezdesetih. Materijal zvuči povezano, a stari hitovi su dobili jedno savremenije čitanje”, dodao je.
Kao i “Fordlandija”, i novi komad praćen je video projekcijama, a prema rečima Lusije Lakara, biti ispred kamere nije nužno deo njihovog svakodnevnog posla, ali ona zapravo uživa u tome.
“To je kao jedno od onih novih iskustava kada se igrate i postanete neko drugi, stavite se u ulogu glumca ili glumice, i sve postane drugačije. Navikli smo na život na sceni, a na sceni ništa ne možete da ponovite ili popravite. To je veliki teret koji nose igrači. Zamislite nekoliko meseci proba, a onda izađete i dogodi se da korak koji ste milion puta ponovili, ne krene onako kako treba. Uostalom, ja sam pune tri decenije igrala klasičan repertoar. U slučaju našeg filma, ponašali smo se disciplinovano i trudili da ne koristimo suviše tu divnu mogucnost ponavljanja. Snimili smo materijal u veoma kratkom vremenskom periodu, praktično za nekoliko dana. Uglavnom smo imali po 12 sati snimanja. Dakle, bilo je intenzivno, ali predivno. A onda rad u sali, kao mogucnost da pravite sopstvenu kreaciju, da ponesete sopstvenu odgovornost, da predstavite sebe...”, dodala je.
Kao reditelj filma i kreator koncepta spajanja filma i žive igre na sceni, Golding je naveo da smatra važnim to što imaju mogućnost da komuniciraju s publikom na mnogo različitih načina.
“Smatram da korišćenje kamere pruža novu dimenziju. Rezultati koje delimo sa publikom su sjajni, jer paralelno otkrivamo dva sveta na sceni. To je nešto što se ne koristi mnogo u svetu igre, ali je beskrajno zabavno i odgovara našem vremenu”, dodao je Golding.
Lusija Lakara se osvrnula na oduševljenje koji su izazvali na 19. BFI komadom “Fordlandija”, navodeći da nose “divna sećanja iz Beograda”.
“Za mene je to zapravo bio prvi put da nastupam u Srbiji i na Beogradskom festivalu igre, a uvek je veoma posebno kada predstavite delo koje je vama važno. To je naročito emotivan osećaj, jer nije kao da izvodite bilo koji drugi balet koji je odavno napravljen, a vi ste kao i mnoge balerine pre vas, naučili korake u kompaniji. ‘Fordlandija’ je bio prvi komad koji smo Metju i ja sami stvorili. Od početka do kraja. Dakle, predstavljati ovo delo u novom gradu, drugoj državi, drugom pozorištu je uvek posebno. A onda doživeti toplu i srdačnu reakciju publike, to je trenutak koji ostaje sa nama kao umetnicima, jer na neki način, svaki put dajete najbolje od sebe. U Beogradu je zaista bilo posebno, ljudi su osetili emociju koju smo želeli da im predstavimo, mnogi su plakali nakon predstave, a ovacije su zaista bile nezaboravne...”, istakla je Lusija Lakara, koja je rođena u baskijskoj Zumaji, a debitovala je kao članica Baleta Viktora Uljatea, nakon čega odlazi u Balet Marseja kod Rolana Petija, a 1997. godine dobija angažman u San Francisko baletu, gde je izvodila raznovrstan klasičan i savremeni repertoar. Prvakinja Državnog baleta u Minhenu postala je 2002. godine, kada je i dobila Nagradu "Nižinski", a već naredne godine postala je laureatkinja nagrade Benoa za umetničku igru. Na Gala koncertu svetskih baletskih zvezda u Sankt Peterburgu 2011. godine imenovana je za "igračicu decenije".
Metju Golding je rođen u kanadskoj provinciji Saskačeven, a diplomirao je u Kraljevskoj baletskoj školi u Londonu. Laureat je Gran prija na takmičenju Youth America u Njujorku 2002. Podmlatku kompanije Američkog baletskog teatra priključio se 2003. godine, a glavnoj trupi godinu dana kasnije. Potom se priključio londonskom Kraljevskom baletu 2014. godine, gde je odmah dobio zvanje prvaka. Tu kompaniju napustio je 2017. godine, a od tada je stalni gost Hong Kong baleta.
U Beogradu je igrao, osim na BFI, i u klasičnom baletu “Don Kihot” u Sava centru.
Festivalski sajt je belgradedancefestival.com, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org. kao i u prilogu (pdf).
*Foto: Leszek Januszewski/BFI
(SEEcult.org)
