Ukus fantastičnog

19. Međunarodni filmski festival FanTasia, Montreal, 14. jul-5. august 2015.

Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić

Još jedna Fantazija je za istinskim filmofilima, ostavljajući svima koji su bili te sreće da je prate u celosti, onaj očekivani ukus fantastičnog. Kao po pravilu, azijska selekcija ponovo je prednjačila po kvalitetu, čemu najbolje svedoči i potpuno zasluženi odlazak glavne festivalske nagrade Cheval Noir (leteći crni konj - kvebeško mitološko biće) u ruke kultnog japanskog filmskog autora, pisca i pesnika Siona Sona za prilično impresivan uradak "Tag" (Etiketa). Žiri je toliko oduševilo Sonovo poslednje ostvarenje, da mu je dodatno dodelio i specijalno priznanje, u želji da pre svega naglasi “monumentalnu otvarajuću sekvencu ubistva” srednjoškolki u autobusu, koja jeste jedna od onih koje moraju ući direktno u anale istorije filma. Dodao bih i to, što i nije bio toliko čest slučaj ranijih godina, da se sa ovogodišnjom raspodelom priznanja gotovo u celosti slažem, ako izuzmem nagradu za najbolju režiju koja je otišla u ruke albanskom autoru Maliku Baderu za krimi dramu "Samo keš" (Cash Only), koprodukciju SAD i Albanije, i to ne zato što smo predstavljeni onako očekivano surovo, već zato što film nudi prilično konvencionalnu ovovremensku režiju odabranog žanra i teme.

Koliko god postojala izvesna doza nezadovoljstva izvrsnog selektora Fantazijinog azijskog programa Nikolasa Arčambola (Archambault) što nije bilo moguće da se ove godine prikaže barem jedan film slavnog Takešija Mikea (prethodnih se dešavalo da gledamo i po dva uratka najproduktivnijeg japanskog sineaste), kompenzacija, ako se tako uopšte može reći s obzirom na reputaciju Sona, bila je više nego uspešna, brojeći čak tri njegova filma! Sonov poetični "Ljubav i mir" (Love & Peace) takođe je zasluženo osvojio najviše glasova svakako jedinstvene Fantazijine publike (kao najbolji azijski film), a pomenuo bi i to da je ovaj autor izrazito autentičnog stila već bio nagrađivan i na prethodnim izdanjima Festivala za svoja dva ostvarenja (istina ne i Gran prijem).

     Etiketa

Sonova "Etiketa" je slobodna adaptacija priče krajnje inventivnog japanskog bestseling pisca Jusuke Jamade (skorašnje ekranizacije dva Jamadina romana istakao sam u pregledu Fantazije 2014), a priča varira dva gotovo opsesivna tematska okvira savremenog japanskog filma – srednjoškolce (sa posebnim akcentom na nevine srednjoškolke!), te aktuelne tehnološke proizvode kao što su video igre (drugi najomiljeniji motiv ovog područja svakako je komunikacija porukama, bilo elektronski, ili telefonski, zastupljeno u nekolicini drugih filmova azijske ponude).

Junakinju filma tumače tri glumice, a ona je protagonistkinja praktično tri segmenta: svojih srednjoškolskih dana, sopstvenog venčanja, i takmičenja u maratonu... Tek u trećem činu, kada na snagu stupi Sonova očekivana angažovanost – ovoga puta je u pitanju ekstremno feminističko uporište, počinjemo povezivati delove priče; shvatamo zašto je heroina često zbunjena apropo svog identiteta, njenu nemogućnost da promeni svoju sudbinu (što je i lajtmotiv filma), kao i silna ubistva devojaka koje su, kako i sam plakat filma ističe – pomalo previše odvratne. Uzrok svemu tome je muški rod, otelotvoren kroz tvorca video igre, u kojoj je naša junakinja jedan od avatara. Na žalost, za razliku od pre svega evropskih autora koji teže angažovanosti, Sono je od onih retkih koji konceptualno značajno prednjači pre svega zahvaljujući tome što je svestan činjenice da je žanr jezik metafore, a metafora jezik univerzalne komunikacije, čineći tako svoj društveno-politički angažman rezonantnijim od većine onih koji bi voleli da nešto dublje poruče svojim delima.

      Ljubav i mir

Potpuno drugačijeg stila, ali ponovo visokog nivoa autorove društvene samosvesti, romantični "Ljubav i mir" povezuje dva sveta, našu svakodnevicu, u kojoj su recimo Japanci anketirani u TV emisiji zaboravili ko im je isporučio atomsku bombu, i podzemnog sveta – kanalizacije, gde se okupljaju svi ljubimci koje smo odrastanjem napustili, bilo da su u pitanju životinje poput pasa, ili roboti na baterije, plišane igračke, lutke. Upravo tu slučajem okonča i Pikadon (što je kovanica - asocijacija na bačenu atomsku bombu), mala akvarijumska kornjača našeg krajnje trapavog junaka. Vremenom, junaku počinje da se ostvaruje želja da postane slavni R’n’R pevač, nakon što javno izvede svoju tužnu pesmu posvećenu neprežaljenoj mu kornjači. Jedino što pesma refrena Pikadon, koja najpre izazove pažnju budućih menadžera upravo zbog svoje angažovane konotacije, da bi postigla uspeh mora da se preinači u prihvatljivije - Ljubav i Mir. A kako ambicije junaka rastu, počinje i kornjača da raste... do gigantskih razmera. Veoma originalno, sofisticirano, i, pre svega, neizmerno toplo.

     Učionica za atentatore

"Učionica za atentatore" (Assassination Classroom) Eićira Hasemija (Eiichiro Hasumi) je ekranizacija istoimene mange megapopularne u Japanu Juse Macuija (Yusei Matsui), prema kojoj je napravljen i trenutno aktuelan, veoma uspešan TV anima serijal. Naravno, sjajan koncept izvora samo je argument više zašto su mange osvojile svetsko strip tržište, a u priličnoj meri i japansku filmsku industriju, koja nas je navikla da svake godine vidimo barem nekoliko izuzetnih, krajnje osvežavajućih ekranizacija. "Učionica", koja na beskrajno duhovit, krajnje metaforičan način tretira problematiku edukacije na koledžima u Japanu. Razred za atentatore, u koji studenti dolaze po kazni, dobija za profesora vanzemaljca Koru, žutu hobotnicu sa glavom smajlija neverovatnih moći, nakon što je Kora napravio pakleni dogovor sa vladom - da Zemlji neće počiniti zlo ono koje već jeste Marsu – uništio ga, samo ako ga neki od studenata koje će on lično obučavati, do kraja nastave ubije! Naravno, iza svega ovog krije se topla priča o sazrevanju, prijateljstvu, ljubomori, pravim i lažnim autoritetima, vrednostima... kako zapravo postati svoj oslobađajući iskrena lična osećanja, i misleći sopstvenom glavom.

I najzad, za sve one koji su se uželeli J-horora ala onih iz vremena im svetskog buma kasnih 1990-ih, evo "Fatalnog okvira" (Fatal Frame) autorke Mari Asato, rađenog prema romanu koji je izrodio i popularnu video igru.

      Fatalni okvir

Radnja ovog atmosferskog, vizuelno veoma elegantnog horora smeštena je u ženski katolički manastir izvan japanskih urbanih zona, i (pre)ispituje da li su devojke koje u njemu pohađaju školu zaista uklete, kao što je izgleda slučaj sa do skora najpopularnijom od svih učenica, a sada izolovanom u svojoj sobi. Da li je samo pogled na njenu fotografiju fatalan, jedno je od ključnih pitanju ovog precizno režiranog uratka koji, uz naravno obilje vode, samim svojim miljeom (a i referencama na Šekspira) evocira i evropsko (horor) filmsko područje.

Konačno, zablistao je i kanadski film, preciznije ostvarenja autora koji su naseljeni u gradu domaćinu – Montrealu.

     Ona koja mora goreti

Film "Ona koja mora goreti" (She Who Must Burn), koji je imao svetsku premijeru na Fantazijii, briljantno je delo Larija Kenta (Larry Kent), koji je, iako malo poznat čak i ovdašnjoj javnosti, najradikalniji kanadski autor još iz 60-ih prošlog veka! Filmovi su mu bili zabranjivani u matičnoj zemlji, a od presudnog značaja je za formiranje nezavisne kanadske scene 1970-ih, te autora kakav je recimo jedan Dejvid Kronenberg. "Ona koja mora goreti" beskompromisna je socijalna studija o religioznom fanatizmu, a tretira uticajnu hrišćansku sektu jednog malog mesta koja se svim silama, nemilosrdno bori protiv prava na abortus. Ono što posebno pleni pažnju minuciozno je precizna režija autora koji se inače približava svojoj 80. godini, dok mu na energiji koju ovim delom oslobađa može samo pozavideti i poveći broj najmlađih autora. Narastajuća zlokobna atmosfera filma doseže biblijske razmere u razarujećem finalu - nemilosrdnu oluju, koja kao gnev prirode na najbolji način potcrtava nemoć čelnika organa reda i mira – lokalnog šerifa. Novi film kanadskog pionira ikonoklastičnog ozbiljan je šamar savremenom društvu, nedvojbeno ukazujući na procep lažnih vrednosti – negde između pogubenih (neretko i dehumanističkih) posledica aktuelne tzv. političke korektnosti sa jedne strane, i sa druge kolektivnih strahova koje nosimo kao istorijsko nasleđe odvajkada. I sve to još u okvirima izuzetno skromnog budžeta, čini više nego značajnim dobitnika upravo inauguriranog priznanja za najbolji kanadski dugometražni film - nagrade Beri Konveks (da, upravo onog opsenara iz legendarnog Videodroma). Veoma snažno!

       Turbo dečko

"Turbo dečko" (Turbo Kid), debitantsko ostvarenje trojca Anuk Visel (Anouk Whissell), Fransoa Simarda (François Simard) i Žoan-Karl Visela (Yoann-Karl Whissell), bila je premijera domaćeg filma kakvoj još nisam prisustvovao. Prosto rečeno – pravi događaj! Opštu euforiju publike izazvalo je ovo krajnje pozitivno ostvarenje (energetski i emocionalno), a rezultat je više nego zaslužena zlatna nagrada publike za najbolji kanadski ili kvebečki film.

Dodatni značaj "Turbo dečka" ogleda se u tome što je ovo i prvi realizovani projekat mladog Fantazijinog marketa usmerenog ka koprodukcijama (Turbov manjinski koproducent je Novi Zeland). Radnja ovog postapokaliptičnog, retro-futurističkog filma koji vešto eksploatiše kič estetiku 1980-ih (uz brojne nam drage reference), odvija se, kako sam film sugeriše, u budućnosti - 1997. godine(!) Junak priče je Dečko - tinejdžer siroče koji po uzoru na svog omiljenog superheroja iz stripa – Turbo Raider-a, želi da postane upravo takav u realnom životu. Ubrzo mu se pridružuje i prelepa Jabuka (Apple), krajnje neobična devojka (ako to ona uopšte i jeste - od krvi i mesa) i avantura započinje na prevoznim sredstvima budućnosti – biciklovima, naravno BMX... Turbo Dečku sleduje da oslobodi opustošenu Pustaru (Wasteland) zlih sila, predvođenih mračnim Zevsom (kao i uvek sjajni Majkl Ajronsajd), te vodu za piće, čiji izvor ovaj monopoliše, učini dostupnom svim ožednelima.

     Gnezdo goropadnice

Što se starog kontinenta tiče, čini se kako je ovogodišnja evropska ponuda predstavila čak i širu lepezu različitih filmova nego li ranije, a španski žanrovki film predstavljen je odvojenom programskom celinu. Iako
prošlogodišnja produkcija, posebno bih istakao "Gnezdo goropadnice" (Shrew’s Nest), dvojca Huanfer Andres & i Esteban Roel, čiji je producent bio niko drugi do Aleks de la Iglesia! "Gnezdo" je precizno vođena, psihološki nabijena porodična drama koja eskalira u pravi horor, prizivajući na najbolji način kako "Misery" (1990), tako i (naročito atmosferski) Apartman trilogiju Romana Polanskog. Radnja smeštena u mračne Frankove 1950-te pripoveda priču o dve sestre, starijoj (izvrsna Makarena Gomeš!), koju je tokom odrastanja redovno silovao sada upokojeni otac (ali koji je progoni kao zli duh – uvek sjajni Luis Tosar), i mlađoj, prekomernom objektu zaštite od strane starije. Dodatni problem predstavlja i to što starija ima agorafobiju - strah od otvorenog prostora, zbog čega ona nikada ne napušta kuću... Njenu razumljivu mržnju spram muškaraca iskušava iznenadni dolazak povređenog komšije kojeg ona počinje da “leči”... U tajnosti.

Beskrajno duhoviti "Zaposednut" (Possessed/Pos eso), dugometražni prvenac Sema (Samuel Orti Martija), koji je osvojio drugu nagrada publike za najbolji animirani film, još jedan je dragulj španskog programa; da budem precizniji, reč je zapravo o baskijskom remek delu stop motion animacije sa glinenim figurama.

       Zaposednut

Vešto varirajući španske miteme poput junakinje koja je najveća svetska zvezda flamenka, i njenog supruga, isto tako najvećeg aktuelnog matadora, sa mnogobrojnim referencama na najpopularnije horore, počevši od njihovog sina Demijana kojeg naravno zaposeda đavo (pored klasika žanra kakvi su "Isterivača đavola" i "Predskazanje", tu su i "Poltergaist", Pinhead iz "Hellraiser", mitska knjiga smrti – Nekronomikon iz Zle smrti...). U ovom izuzetno nadahnutom, pre svega bravurozno napisanom filmu, furioznim tempom se menjaju i motivi poput: medijske manipulacije, ljubomore, bremena slave, praznoverja, komunizma i fašizma, akupunkture... I naravno religije, putem nezaboravnog isterivača đavola - oca Lenjina, koji postaje rezočaran u crkvu nakon smrti svoje majke, nekadašnje kumunistkinje revolucionarke. Napravljen za samo 1,5 milon evra, rezultat Semovog četvorogodišnjeg rada je, najblaže rečeno, čaroban!

Po svom karakteru, prilično tipičan Fantazijin dragulj odličan je dugometražni debi Pitera Marfija (Peter Murphy) i Rejčel Morijarti (Rachael Moriarty), mračni irski triler "Trgovci" (Traders).

      Trgovci

Reč je o oštroj društvenoj satiri koja duboko ponire u značenje termina ekonocid (samoubistva prouzrokovana ličnim finansijskim krahom – gubitkom celokupne ušteđevine, posla, i sl.). Naslovni trgovci su obični ljudi u finansijskim problemima (ili dugovima), a sajt pokrenut od strane jednog od dva glavna junaka filma nudi priliku ugroženom pojedincu da dođe na ugovorenu udaljenu lokaciju sa (zelenom) torbom u koju je sakupio svoj poslednji novac (sve počinje sa 5.000 £), tu se susretne sa isto tako očajnim rivalom sa istovetnim novčanim iznosom u torbi, i nakon što zajedničkim naporima iskopaju raku, započnu borbu do smrti. Pobednik, naravno, odnosi kući dve torbe. Kako ulog raste, prirodno se i drama širi, likovi transformišu,... sve do efektne završnice. Ovaj veoma inteligentan i anagažovan film, glumački besprekoran i ubedljive atmosfere, a realizovan u veoma skromnim budžetskim okvirima, mogao bi biti idealan primer našim autorima koji bi želeli da pruže oštar komentar na društvene nam prilike.

U okvirima sada već ozbiljno probuđene norveške kinematografije, možda posveta pokojnom kralju kaskadera Halu Nidamu i nije neko iznenađenje. Verovatno je još manje ako se uzme u obzir da je potpisnik "Vatrenih" (Burning) Holvad Braen (Hallvad Braein), izuzetni norveški snimatelj koji je bio iza kamere čudesnog "Lovca na trolove", vrhunca popularnog “pronađeni snimak” (found footage) podžanra (Fantazija 2011), i recimo poetičnog dokumentarca "Liv i Ingmar" (FFM 2012). No opet, "Vatreni" su ipak njegova debitantska režija, a s obzirom koliko je film estetski superiorno izveden, teško da se može i naslutiti šta nam sve u perspektivi Braen može ponuditi.

       Vatreni

Pogađate već iz posvete, reč je o norveškoj "Trci kenonbol", ili aktuelnije, vrsti odgovora na "Paklene ulice" (The Fast and the Furious), ali sa dušom, što će reći emocijom, dozom humora, i sve to za drastično manje para! Trku sa jednog kraja Norveške do drugog grupe ljubitelja klasičnih američkih sportskih automobila, udruženih protiv negativca za volanom savremene trkačke tojote i oko uloga od 100 $, obeležiće zbližavanje glavnog junaka sa kćerkom tinejdžerkom, solidarnost i moralne vrednosti prijateljstva, a dirljiv kraj kruniše nezaboravni poslednji kadar, na očigled policajca u poteri za prebrzima. Izuzetno umešno, odvažno, zabavno... Toplo!

Svakako je od najprijatnijih iznenađenja "Terapija za vampira" (Therapy for Vampire) s obzirom da dolazi iz Austrije, kinematografije koju prilično karakteriše zamorno odsustvo mašte i humora, a sudeći po planetarnom uspehu Mihaela Hanekea, i nesinematično pripovedanje (Terapija je inače realizovana u koprodukciji sa Švajcarskom). Istini za volju, "Terapiji" je pripalo najlaskavije priznanje – po oceni publike najbolji film iz Evrope, Severne i Južne Amerike.

   Terapija za vampira

Scenario i režiju ove vickaste vampirske komedije, koju krasi nekoliko dobrano nadahnutih idejnih rešenja, potpisuje David Rum (Ruhm), i to nakon 17-godišnje pauze! Veoma stilizovano ostvarenje zavidno visokog estetskog nivoa (budžet je bio za naše standarde popriličnih 6.000.000 evra) vraća nas u epicentar psihoanalize – Beč 30-ih godina prošlog veka. Grof Geza je vampir sklon refleksivnosti, te u depresiji - brak mu je pred raspadom, a od njegove večne ljubavi koja je nekada davno obećala povratak, ni od korova. I šta drugo može da pomogne nego psihoanaliza, tj. ugledni profesor iste? A kada se terapije udruže sa neočekivanom pojavom otelotvorenja Grofove ljubavi, koja je opet već ljubav mladog, talentovanog slikara, a čiji umetnički dar može najzad prikazati Grofici (inače opčinjenoj sopstvenom lepotom koju prokletstvom sudbine nikada nije imala prilike da vidi u ogledalu) kako to ona izgleda, istina na slikarskom platnu,... dobijamo više nego dovoljno materijala za dinamičnu priču, u kojoj je recimo način na koji Grof jede (tačnije sisa) stejk, samo jedan od ugodnih bonusa.

Potpuno jedinstvenu, i rekao bih ohrabrujuću situaciju (poput kakve japanske), prouzrokovao je bestseler plodne holandske spisateljice Mirjam Mous "Dečko 7" (objavljen 2009.), uzrokujući čak dve istoimene ekranizacije u ovoj godini, matičnu holandsku i nemačku! Ova druga, vizuelno stilizovanija, a koja se već smatra rimejkom holandske, prikazana je na Fantaziji.

      Dečko 7

"Dečko 7" (Boy 7) je priča o naslovnom tinejdžeru koji je više nego umešan sa kompjuterima, tako da bez problema ulazi u veliki broj zaštićenih sistema, počevši recimo od onog najnižeg kao što je registar školskih ocena. On biva uhvaćen od strane državnih organa i sproveden u eksperimentalnu tajnu institucija koja obučava poveći broj talentovanih ali i problematičnih tinejdžera – onih koje se jednostavno ne uklapaju u sistem, tj. ne pridržavaju svih vladajućih zakona. Koncept je da se obukom, njihovi talenti stave u službu moralnog – opšteg dobra kao što je ispomoć države, ali, koliko uopšte pojmovi država i moralno zaista idu jedno sa drugim? Režiser Ozgur Jildirim (Yildirim), pored svog vizuelno atraktivnog stila, koji ne zaostaje značajno za nekim modernim američkim produkcijama (tople boje, kose kompozicije, dinamična montaža...), dodatno pojačava napetost uključujući motiv amnezije, te je zapravo sve navedeno tek ono što protagonista mora da otkrije tokom filma koji započinje njegovim buđenjem u metro stanici, bez ideje ko je, šta je, i zašto je pod zemljom.

Da li je možda neko imao prilike da u Nemačkoj 1980-ih slučajno naleti na kakav neobični omaleni video klub, u koji onda naravno i uđe, i ima šta da vidi: more VHS kaseta sa nekim bizarnim omotima za filmove koje nikada niko ni čuo ni video (ne aludiram na porno filmove)? Svake godine Fantazija ponudi po nekoliko veoma edukativnih i specifičnih dokumentaraca, naročito na temu filma.

Takav ovogodišnji dragulj, i to u najširem kontekstu, svakako je debitantski dugometražni film Đem Kaje (Cem Kaya) "Rimejk, remiks, krađa: O kulturi kopiranja i turskoj popularnoj kinematografiji" (Remake, Remix, Rip-Off: About Copy Culture & Turkish Pop Cinema), nemačko-turske koprodukcije. Film tretira razdoblje kada je turska industrija znana kao Jesilcam (u okviru koje je karijeru započeo i najčuveniji turski autor Jilmaz Ginej) bila od najproduktivnijih u svetskoj istoriji (daleko ispred američke!). Od 1960-ih do 1980-ih proizvedeno je više od 7.000 naslova, od kojih je veliki broj zauvek izgubljen (što je i u priličnoj meri potopilo moju višedecenijsku nadu da ću videti turskog Zagora i Komandanta Marka).

      Rimejk, remiks, krađa: O kulturi kopiranja i turskoj popularnoj kinematografiji

Ono što najpre fascinira prilikom gledanja Kajinog uratka je količina ljubavi i napora investirana od strane ondašnjih autora i glumaca u realizaciju svakog filma ponaosob, pravljenih u praktično nemogućim (mikrobudžetskim) uslovima: limitirana količina trake tako da nema mogućnosti za dublove (obično su trake, kako se već dobave, bile i različite što je rezultiralo velikim promenama u slici), 7-10 dana snimanja i za akcione, kostimirane spektakle, glumci primorani da rade najopasnije scene bez dublera, neretko opasne i po život, sa rezultatom kao što je recimo prelom rebara (naravno, sve to bez ikakvog osiguranja i za više nego simboličnu platu!)...

Potom nastupa i ono najneverovatnije što i sam naslov sugeriše - rimejksploatacija. Kako nije bilo nikakvog zakona o zaštiti autorskih prava (autori kažu kako ovaj zakon ni danas nije rešen), filmadžije su uzimale šta god su htele iz pre svega holivudskih hitova. Ukupno su trojica scenarista bili zaduženi za prepis (i kombinovanje) stotine i stotine uspešnih američkih filmova, praveći ih tako dostupnim najpre brojnoj neobrazovanoj publici van turskih centara, kojima je bioskop predstavljao i jedini prozor u svet. Tako postoje turski rimejci većine čuvenih američkih dela i junaka: od Tarzana, Stanlija i Olija, Čarobnjaka iz Oza, Neki to vole vruće, Lesija, Boni i Klajd, anadolijskih vesterna, do Supermena, Spajdermena, Betmena, Prljavog Harija, Isterivača đavola, Ajkule, Pobesnelog Maksa, E.T-ja, Ratova zvezda, Zvezdanih staza, Rokija, Ramba... Kada bi zafalio neki od vizuelnih efekata, ili pak samo eksplozija (van svakog dometa mogućnosti autora), kopiralo bi se iz rolne postojećeg filma – tako recimo kadar Čubake imamo i u turskoj verziji "Ratova zvezda" naslova "Čovek koji spašava svet" (1982). Originalne muzičke teme popularnih filmova gotovo da su stalno korištene – samo Rotina tema za "Kuma" podloga je nebrojano mnogo krimića i trilera. Najzad, treba istaći da je sve vreme turska cenzura bila neumoljiva. Recimo Četin Inanč je deset dana dobijao batine u zatvoru, jer je u svojim "Đemi i Đemili" (Boni i Klajd) prikazao pljačku banke, što se naravno nikada nije moglo desiti u Turskoj realnosti(?!). Zaista poseban dokument o jednom vremenu i njenoj kinemotagrafiji.

Što se tiče SAD ponude, dalo bi se zaključiti kako ovogodišnja berba baš i nije od onih boljih.

      Eksperimentator

No, svakako bi istakao "Eksperimentatora" (Experimenter) Majkla Almereide (Michael Almereyeda), i to više zbog toga što je konačno snimljen film o geniju socijalne psihologije Stenliju Milgramu (tumači ga Peter Sarsgaard), negoli zarad posebnosti samog filma. Kada to kažem, pre svega mislim da Almereida, i inače poznatog po naglašenim stilizacijama, koji svojim pristupom naprosto dovodi u pitanje da li je naslovni eksperimentator zaista Milgram, ili možda sam autor filma(?!) Film prati genezu izuzetno naprednih Milgramovih eksperimenata od 1960-ih (koji su i rezultirali njegovom kapitalnom knjigom "Poslušnost autoritetu", 1974.), pa do prerane mu smrti 1984. Inspirisan zlodelima nacista za vreme Drugog svetskog rata i njihovim kasnijim odbranama da su samo sledili uputstva, Milgram je napravio seriju eksperimenata sa prosečnim Amerikancima: jedan od subjekata postavlja pitanja koja je zadao Milgramov asistent, dok u drugoj zasebnoj pristoriji, odgovore daje zapravo čovek iz Milgramovog instituta. Za svaki netačan odgovor, putem mašine (na slici) subjekt eksperimenta misli da daje elektrošok drugom (koji iz druge prostorije pušta snimljenu traku sa jaucima i vapajima da želi da bude pušten, jer je bol neizdrživ). Što je više netačnih odgovora, snaga elektrošoka se povećava (do 450 V!!!). Poenta je da se preko 60% časnih građana povinovalo instrukcijama naučnika, i nastavljalo kažnjavanje do najviše voltaže! Ono što je posebno šokantno, ali i prirodno rekao bih, sličan eksperiment primenjen je u francuskom TV šou 2010. godine; rezultat - oko 80% građana išlo je do kraja. Bilo kakav dodatni komentar svakako je suvišan.

A sada tri ozbiljno pikantne ezoterije Festivala.

Najpre etiopijsko enigmatično SF/futurističko ostvarenje (?!) "Mrvice" (Crumbs), režisera i scenariste Miguela Lensa (Llanso) koji je, istina, već festivalski primećen dugometražni debi. Niskobudžetnu, zaumnu parabolu "Mrvice" zaista nije lako pobliže predstaviti, zbog primene fragmentarnosti koja varira niz teško spojivih elemenata, u rasponu od čiste poezije i filozofije (egzistencijalizma), do inventivne parodije, od art house pristupa ala Tarkovski (da ne pominjem i Kubrikovu Odiseju), do trash B produkcije postapokaliptičkih i eksploatatorskih filmova...

       Mrvice

Film "Mrvice" se emocionalno kreće od duboke sete, do otkačene satire, a ritmički - sve se odvija u jedno sporoj, naprosto hipnotičkoj smeni slika. Mitsko putovanje po pejzažima nuklearnim ratom opustošene nam Zemlje vanzemaljskog kepeca (u majici Supermena!) u potrazi za svojom planetom, a sa krajnjim ciljem da se, obogaćen spoznajom istine, vrati svojoj vernoj Penelopi, preseca nezaboravan antikvar, vrli istoričar predapokaliptične ere, koji otkupljuje popularne, drevne “artefakte” po najnižim cenama (kako već vlasnici istih moraju nekako da prežive), bilo da je to plastični mač u stilu He-Man-a, ili ploča Majkla Džeksona Dangerous; on nas ujedno i edukuje objašnjavajući poreklo svakog predmeta ponaosob, uz Lensino krajnje inventivno, repetitivno rešenje da predmet o kojem je reč lebdi kosmosom polako se približavajući Zemlji. Treba dodati da snagu sete glavnog junaka na svom putovanju samospoznaje, dodatno pojačava i razočaranje Deda Mraza, jer su ljudi postali toliko nezahvalni, čak i spram njega samog. Neobično maštovito, sveže!

Teško da se može i zamisliti veća ezoterija od "Ko je ubio Kapetana Aleksa?" (Who Killed Captain Alex?), prvog ugandanskog akcionog filma (?!), čiji scenario i režiju potpisuje Nabwana I.G.G, realizujući ga bez budžeta, i to tehnikom koja nas poprilično vraća u pionirske dane elektronike i naših prvih lokalnih televizija (naročito u domenu specijalnih efekata).

      Ko je ubio Kapetana Aleksa?

Naime, reč je o filmu nastalom u jednom ugandanskom zaseoku, u krugu prijatelja istinskih ljubitelja akcionih filmova, a sa namenom prikazivanja proizvoda u obližnjim zaseocima, gde je ovo ostvarenje, sasvim prirodno, preko noći postalo hit. Ono što čini ovaj uradak posebnim iskustvom nije sama ljubav stvaraoca filma prema žanru, izvesna doza samoironije, ili, što i jedan od aktera filma ističe, pokušaj pariranja nolivudskom filmu (nigerijskoj produkciji, najproduktivnijoj na svetu posle indijske), kao ni izrazito naivna trash estetika, već pre svega sama praksa prikazivanja filma po selima uz komentare VJ-a uživo(!); u ovom slučaju slušamo nasnimljenog prvog ugandanskog VJ-a na engleskom. Njegova ponavljanja očiglednog, uzbuđenja prilikom tumačenja prizora koji više nalikuju na igru zanesene dece nego li kakav film, čini celokupni ugođaj zaista neponovljivim.

Iako nešto starijeg datuma proizvodnje, najzad i potpuni ekskluzivitet - pakistanska "Država anima" (Anima State, 2013) scenariste i režisera Hamada Kana (Hammad Khan), ostvarenje koje je, sasvim razumljivo, zabranjeno za prikazivanje u Pakistanu.

       Država anima

"Država anima" je film krajnje rezignacije samog autora, koji nimalo slučajno nalazi snažno uporište u Jungovom arhetipu anima, aludirajući ovde na skrivenu, mračnu stranu društva. Kanova delikatna alegorija prati (nevidljivog) čoveka lica obmotanog zavojem, koji svoj krvavi pir započinje ubijanjem nekoliko imućnijih mladića i devojaka u parku, da bi zatim ubio i policajca koji ignoriše njegovo priznanje zločina, indolentnog čak i na činjenicu da ovaj ima pištolj. Protagonista "Anime" nastavlja ubijanje nevinih (uključujući i nepoznatog mu čoveka koji ga prijateljski ugosti u kući), a priča kulminira u osudi medija. Njegova ponuda da u emisiji uživo prizna sva ubistva, vlasniku TV stanice se ne čini dovoljno atraktivnim za publiku. No, on menja mišljenje onog trenutka kada protagonista obeća da će izvršiti samoubistvo uživo. I onda, u samoj emisiji, sledi pravi vrhunac cinizma društva koje Kan oslikava – iz odgovara na pitanja voditelja, tj. vlasnika TV stanice, mi saznajemo kako je naš junak univerzitetski obrazovan i religiozan, nikako uobičajeno za ovakve koncepte luzer/satanista/psihopata... Tek time postaju poražavajuća, više nego rezonantna predstojeća hladnokrvna ubistva, a ona uključuju blogerku, tranvestita, dečaka... Treći čin nas vraća u (bukvalno) crno-belu realnost (do tada gledamo boju), gde je sada naš junak vidljiva lica, autor sa kamerom, koji se susreće sa socijalnim nemirima, protestima, svojim obožavateljima zbog radikalnog mu filmskog izraza... “Vodi me što dalje odavde, tako da mi se ovo mesto ne pojavi ni u snovima”, kaže protagonista čamdžiji koji treba da ga preveze preko reke (ili možda pre Haronu preko Aheronta), zaključujući time Kanovo surovo poetično ostvarenja, inteligentnu igru arhetipova koja sam film lansira direktno u sferu univerzalnog (kolektivnog nesvesnog). Delo od izuzetnog značaja!

I da konačno okončam ovo još jedno krajnje uzbudljivo Fantazijino putovanje jednom zaista čarobnom animiranom avanturom, čiji je koautor Elen Žiro (Helene Giraud, sa Tomašom Sabom/Thomas Szabo), inače kćerka nikog drugog do ne tako davno preminule legende - Žan Žiroa alijas Mebijusa (film je čak i posvećen njemu!).

      Majušni: Dolina izgubljenih mrava

Dugo iščekivani francuski "Majušni: Dolina izgubljenih mrava" (Minuscule: Valley of the Lost Ants, 2013) ponovo je debitantsko dugometražno ostvarenje, realizovano za gotovo 20 miliona dolara, i to bez jedne jedine reči u filmu. No, zato priča "Majušnih" na sav glas govori sve jezike sveta! A kako i ne bi kada su se crni mravi domogli kutije sa kockama šećera (koju su ljudi doneli na piknik), i odlučili da je ukradu. U tome im pomaže i glavni junak priče (u bukvalnom smislu te reči) - bubamara čije je krilo povređeno, a sve to, naravno, nikako ne može odgovarati zlim crvenim mravima... I tako borba za kocku šećera preraste u nemilosrdni rat u nekada mirnoj dolini izgubljenih mrava. Fantastično!