• Search form

31.12.2016 | 19:59

Umetnost kao mogućnost promene

Umetnost kao mogućnost promene

Vladan Jeremić i Rena Redle, savremeni vizuelni umetnici iz Beograda, prepoznatljivi su po kritičkoj umetničkoj praksi kojom komentarišu društvene situacije i fenomene na lokalnom ili globalnom planu, ukazujući i na potencijalna rešenja problema. U intervjuu za SEEcult.org, Vladan Jeremić i Rena Redle govore o dugogodišnjem zajedničkom radu i ključnim projektima, iskustvu izlaganja na međunarodnoj sceni, učešću na 56. Oktobarskom salonu u Beogradu i konkursu za izbor projekta za Paviljon Srbije u Veneciji, a osvrću se i na tešku situaciju u kojoj se nalaze umetnici i kulturni radnici, smatrajući da bi bilo neophodno njihovo sindikalno organizovanje.

Već gotovo 15 godina radite zajedno na projektima koji se bave istraživanjem preklapajućih prostora umetnosti i politike. Koliko su se ti odnosi promenili od početka 2000-ih i da li u tom pogledu vidite razliku između lokalnog i globalnog nivoa?

Redle & Jeremić: Lokalno i globalno se još više kompresovalo i postalo jednodimenzionalno, slično kao što se desilo sa kompresijom vremena i prostora u neoliberalizmu, na način kako je to opisao Dejvid Harvi. Gde god da odete postoje slični problemi i kontradikcije. Nikada nije bilo lakše putovati ili raditi sa udaljenosti na raznim projektima, pitanje je samo gde se nalaze ograničenja tog rada - dokle vaš rad stvarno dobacuje i u kojem se okviru zapravo krećemo. Politika, mediji i umetnost se prepliću i jasnih granica više nema. Utisak je da su mediji preuzeli primat u polju reprezentacije, a to znači na kraju dominaciju tehnologije. Uprkos tome, politika i umetnost misle još uvek da mogu biti prvi.

Bavili ste se marginalnim, ugnjetenim i socijalno ugroženim strukturama društva, kao što su Romi, ekonomski migranti i imigranti, prekarni radnici, kao i različitim posledicama tranzicije, privatizacije, internacionalnih geopolitičkih interesa… Koje biste projekte tokom dosadašnjeg zajedničkog rada izdvojili kao ključne?

Redle & Jeremić: Ključni naši projekti su “Under the Bridge Belgrade” (2004-05), “Housing Question” (2009-13) i nedavni “Cold Wall” (2015-16). Tokom rada na ovim projektima od 2004-2016, iskusili smo kompleksnost konkretnih društvenih problema koje proizvodi kapitalizam. Nikada nismo želeli da ove probleme pokažemo voajerski kao što to radi većina umetnika, nego da se angažujemo unutar problema i predstavimo njegovo rešenje umetničko-političkim metodama. Naši radovi ne prikazuju estetsko-antropološku egzotiku siromaštva izbeglica, Roma, migranata, nego se bave pronalaženjem rešenja za ukidanje eksploatacije, ugnjetavanja i porobljavanja čoveka u kapitalizmu, obraćajući se celom društvu.


  “The Housing Question”, sa izložbe u ngbk-u, Berlin, 2013.

Koristite umetnost kao mogućnost za kritiku protivurečnosti savremenog društva, pokušavajući najčešće da pružite i moguće rešenje, poput stvaranja nove solidarnosti i humanističkih kolektiviteta, na koje ste pozvali radom “Lomljiva prisutnost” na 56. Oktobarskom salonu. Koliko je teško dati konstruktivnu kritiku danas ili bar ukazati na potencijal za prevazilaženje određenog problema, kada se čini da na vidiku nema alternative neoliberalnom kapitalizmu kao ključnom uzroku sunovrata savremenog društva?

Redle & Jeremić: Jedini cilj umetnika danas ne bi trebalo da bude tako prisutna hladna i ubrzana samoreprodukcija u medijima radi povećanja razmenske vrednosti. Ako nismo u stanju da razvijemo jasno vidljivu upotrebnu vrednost umetnosti, kao konceptualnu stvarnost ili barem kao mogućnost promene, onda ta umetnost samo održava status kvo neoliberalizma i njegove dalje akceleracije. Došli smo do zahteva za upotrebnu vrednost i pokušavamo da ga se pridržavamo i pored svih okolnosti da ne delujemo apstraktno nego konkretno. Naš rad “Lomljiva prisutnost”, konkretizuje novi kolektiv koji može slomiti tehno-birokratske barijere u datom trenutku kada se sve to stvarno i dešava. Znači moguće je. U tome je upotrebna vrednost ovoga rada.


 “Lomljivo prisutvo”, 56. Oktobarski salon, Beograd

Izlagali ste samostalno i na grupnim izložbama u inostranstvu. Možete li da uporedite to iskustvo sa ovdašnjim prilikama?

Redle & Jeremić: Za nas nije pitanje razlike izlaganja u Srbiji ili u inostranstvu, nego je pitanje uvek ko radi izložbu ili projekat i ko stoji iza njega zvanično. Privatne i javne institucije ili fondacije ne treba sagledavati na istom nivou. Privatnici lakše mogu narušiti društvena pravila i ono što nekome izgleda kao prostor slobode - zapravo je patronizatorski odnos pod okriljem privatnika. Takav odnos izbegavamo.

Kako biste opisali položaj savremenog umetnika u Srbiji danas? Da li u tom smislu vidite neke tendencije na sceni i kuda se ona kreće uopšte?

Redle & Jeremić: Većina savremenih umetnika u Srbiji su u izuzetno teškom materijalnom položaju. Sredstva se smanjuju i budžeti se režu. To je posledica višedecenijskih antisocijalnih mera svih dosadašnjih vlasti od 1990. godine. Nadu umetnici traže kroz ideologiju slobodnog tržista. Ipak celu tu postavku oko samoodrživosti i tržišta gura i Kreativna Evropa. Dominantni model je kupoprodajni. Druge tendencije su community projekti i izvesni eskapizmi. Mi pokušavamo da ne zapadnemo u eskapizam i da dovedemo u pitanje dominanti model.

     Na otvaranju izložbe “The Urgent Need to Struggle” sa Chto Delat?, ICA, London, 2010. Nazdravljaju: Rena Redle, Nina Gasteva, Nikolaj Olejnikov, Vladan Jeremić, Caplja Olga Egorova, Rahel Ric-Voloh i Dejvid Eliot. Foto: Dimitri Vilenski.

Jedan ste od retkih umetničkih parova na domaćoj sceni. Da li je teže izgraditi prepoznatljiv identitet samostalno ili zajedno?

Redle & Jeremić: Nije lako raditi u kolektivu ali je na kraju to nešto od čega rad postaje kompleksniji. Umetnost bez dijalektike jeste mrtvi fetiški objekat. Sistem traži lako prepoznatljivo, jedno ime, a ne trans-evropski par. Kustosi i finansijski menadžeri često ne kompenzuju naš rad oboma. Rad je jedan, dnevnica je jedna, a dve su osobe.

Vladane, koliko ti je učešće u Zampa di Leone produkciji crteža, koja je svojevremeno ustalasala umetničke i kustoske krugove, iskomplikovalo odnose na sceni?

Vladan Jeremić: Zampa di Leone je kolektivni rad i u isto vreme kolektivni autor. U pitanju je meta konceptualizacija. Naša sredina nije uspela da proguta ni umetničke pseudonime Gorana Đorđevića kao koncept, a kamoli drugostepene mogućnosti. Nikako ljudi da shvate da Zampa di Leone (2000-2011) nije moj lični rad, već da je upravo konceptualizovan kolektivno na taj način da bi kritikovao karikaturalno čaršijski diskurs. Zampa di Leone je negacija čaršijskog diskursa tako što ga dovodi do krajnjeg apsurda putem radikalnih umetničkih i popularnih metoda.


 Didaktički crtež o zaključcima seminara u Trondhejmu: “Contradictions and Transformative Trajectory of Art and Labor”.

Kako komentarišete reakcije na vaše učešće na proteklom Oktobarskom salonu?

Redle & Jeremić: Povodom našeg izlaganja na 56. OS napisano je nekoliko veoma zanimljivih komentara i kritika. Naime, prva je u Politici veoma fokusirano reagovala Aleksandra Lazar, da bi veoma zanimljivu kritiku dale dve mlade kritičarke u ArtMargins, Iva Glišić i Biljana Purić, koje zaključuju da “stvaranje kolektivnog političkog tela ostane jedina nada za promenu uslova nametnutih od neoliberalnih i nacionalističkih praksi”. Greg DeCuir Jr. u istom časopisu smatra da je naš rad donekle razbucao koncepciju Dejvida Eliota: “Sa radom 'Lomljiva prisutnost', kuratorska tema zanosa/ljubavi izgleda da je, bar na površini, izbegnuta u potpunosti. Redle i Jeremić održavaju angažovanu i preciznu političku poziciju u svom radu, koji je bio sigurno među više urgentnim, relevantnim ali i zaigranim ekpresijama Salona”.

Nasuprot njima pojavljuje se usamljeni glas da je leva politika našeg rada kooptirana u liberalni konsenzus Oktobarskog salona. Tako nešto piše Branislav Dimitrijević čiji tekst u izdanju srpskog Lemonda smatramo subjektivnim i politikantskim. Dimitrijević je 2012. godine ko-kuratirao Salon koji je zgradu Geozavoda kulturološki obradio za preuzimanje od strane firme Eagle Hills. Eliot je daleko iskusniji i ozbiljniji kustos od Dimitrijevića. Nas je pozvao da učestvujemo na Oktobarskom salonu lično Dejvid Eliot, koga poznajemo već više godina.

Učestvovali ste i na nedavno završenom konkursu za izbor projekta za srpski paviljon na 57. Bijenalu u Veneciji. Kako vam izgleda ceo taj proces izbora?

Redle & Jeremić: Mi smo konkurisali sa nastavkom na radu sa Oktobarskog salona, nažalost naš rad nije prošao. Bila bi to ambijentalna instalacija koja bi transformisala čitav prostor paviljona. Nacionalni paviljoni treba da imaju jasan stejtment, a ne da budu prodajni štand u Veneciji i reklama za slikare, kako nam to sada deluje prema nedavno objavljenim rezultatima. Helnvajnova izložba u MSUB 2015/16. je jasno pokazala ideologiju i ukus srpske scene bliske vlasti (o tome je pisano u tekstu Deca hiperrealizma). To je estetika pop arta i hiperrealizma, pravaca koji su odavno prestali da budu savremeni. Ne bi nas čudilo da sledeća postavka 2019. u našem paviljonu u Veneciji bude tezga sa etno-suvenirima koje možemo videti u Galeriji Progres.


  Detalj iz predloga Redle & Jeremića za srpski paviljon u Veneciji 2017.

Realizovali ste i niz kustoskih projekata. Koliko vam znači to iskustvo rada u oba polja?

Redle & Jeremić: Radili smo na više međunarodnih kustoskih projekata među kojima su najznačajniji “Ja više nikada neću govoriti o ratu” u švedskom kunsthalleu Fargfabriken i u Kibli, Mariboru tokom programa Evropska prestonica kulture 2012, kao i projekat u Norveškoj “A Real Work of Art” (Oslo, Ram galerija) koji je uključio veliki seminar u Trondhajmu o transnacionalnom udruživanju umetnika po pitanju odbrane radničkih prava i umetničkog rada. Umetnici bi trebalo da se late i kustoskog posla, a kustosi mogu da se prihvate i umetničkog. Striktne podele ne doprinose kvalitetu rada u oba polja. Naravno, dodatno obrazovanje je potrebno. Ne može se bez čitanja i istraživanja napisati dobar tekst. Iskustvo samo po sebi nikada nije dovoljno.

Jedno vreme si vodio i Galeriju Doma omladine Beograda. Šta misliš o institucionalnom sektoru i svojevrsnoj malodušnosti u odnosu na događaje koji utiču i na to polje, počev od smanjenja budžeta, preko partijskog kadrovanja, slučajeva cenzure?

Jeremić: Moj rad u Domu omladine 2007-2009. je bio zanimljiv. I dalje smatram da su nasleđene institucije kulture iz socijalizma pravo blago za produkciju kulture. Njihova propast je programirana sa urušavanjem drugih institucionalnih okvira od strane političkih partija na vlasti, ali i od strane međunarodnih kreditora koji zahtevaju rezove. Najgore je kada se ovi rezovi dese u školstvu i zdravstvu. Onda se zapadne u nešto gde više nema oporavka. Naše socijalističko institucionalno nasleđe pripada naprednijem društvenom sistemu od ovoga sada koji teži da fragmentiše i privatizuje sve što ima bilo kakav oblik društvenosti. Ideologija profitabilnosti, privatizacija i outsourcing su takođe boljke i Doma omladine. To se onda reflektuje u svim poljima proizvodnje programa, mada se teži zadržati društvena funkcija pod jarmom “partokratskih uhleba”.

  Seminar “Art production in Restriction. Possibilities of Transformative Art Production and Coalition-Building”, u Trondhejmu, Norveška 2015. Na panelu: Rena Redle, Marina Višmit, Gregor Šolet, Noa Fišer, Marius Lervag Asprong i Lise Soskolne from W.A.G.E.

Pre dve godine predstavili ste i “Nacrt jugoslovenske istorije umetnosti XX veka” u vidu zidnog crteža velikih razmera, polazeći od toga da se dominantna istorija umetnosti svodi na proizvodnju u polju ideologije, tj. istoriju estetike i medija, dok materijalistički pristup zahteva i obradu socioekonomske i političke istoriografije. Kako biste opisali vašu poziciju u istoriji umetnosti 21. veka?

Redle & Jeremić: Mi smo neko ko ne pristaje samo da boravi u svetu umetnosti i njegove istorije, nego traži polja politike ili društva uopšte. Istorija je sav prethodni rad materije i čoveka unutar datih ciklusa. Možda sada sve sagledavamo preširoko, i plašeći se esnafskih ladica, na kraju ne završimo ni u jednoj. Mislimo da te ladice nisu ni toliko važne, dokle god naš rad bude pokretač istorije, a ne objekat i reč zamrznuta u istoricističkom romanu trećeg izdanja.

Aktivni ste i u okviru platforme ArtLeaks, koja je posvećena slučajevima povrede radničkih prava umetnika i radnika u kulturi, njihovoj vidljivosti i globalnoj artikulaciji. Zašto prema vašem mišljenju nije moguće sindikalno organizovanje na domaćoj sceni, koja je po mnogo čemu nepovoljnija nego u većini drugih zemalja, pa umetnici ostaju i bez zdravstvenih knjižica zbog duga koji su napravile lokalne vlasti?

Redle & Jeremić: Prava je nesreća da radnici u kulturi u Srbiji nisu u stanju da izvrše sindikalnim putem pritisak na organe da im overe knjižice i osnovne stvari. Ovde se gazi svako ljudsko dostojanstvo. Mislim da stanje čak i nema toliko veze sa hroničnim nedostatkom novca, već sa ideologijom slobodnog tržista. Dok u svim centralnim zemljama EU umetnici prave i održavaju jake sindikate, dotle se na jadne i periferne zemlje istočne Evrope vršio pritisak kako su sindikati i radnička prava nešto loše i kako ih treba ukinuti. Sve ovo je deo iste pogrešne neoliberalne mantre koja u Srbiji još uvek živi. ArtLeaks kao internacionalna platforma smatra da treba da postoje i trans-nacionalna udruživanja umetnika jer mnogi izlažu međunarodno, a pravila su za neke bolja a za neke gora. To nije dobra praksa i sindikalizam mora zbog globalnog karaktera finansijskog i korporativnog kapitala pronaći takođe globalne udružene odgovore na isti, inače će teško opstati. Delovanje samo u okvirima nacionalnih država za umetnike, ali i druge radnike po ovim pitanjima nije dovoljno.


   Sa izložbe “A Real Work of Art” u Galeriji RAM, Oslo, 2015. Korina Apostol (ArtLeaks) predstavlja geneologiju art štrajkova i borbe umetnika za radnička prava. Govor na otvaranju je održala Hilde Terdal, predstavnica Norveškog sindikata vizuelnih umetnika.

Kako vidite ulogu vaninstitucionalnog sektora i potencijal nezavine kulturne scene da utiče na promene u pogledu poboljšanja uslova rada i socijalnog položaja umetnika i kulturnih radnika?

Redle & Jeremić: Upravo van(državno)-institucionalni akteri jesu ti koji mogu promisliti i usvojiti nove oblike udruživanja i sindikalizovanja koji uključuju i koncepte transnacionalnog, kao i medijske kampanje protiv korupcije u polju kulture, zloupotreba, cenzura ili neplaćanja honorara, i drugih loših praksi. Takve slučajeve treba objaviti na uvid najširoj javnosti u cilju prekida mobinga radnika u kulturi i umetničkih radnika, njihovog ponižavanja i rada za crkavicu. Platforme u koje se udružuju organizacije treba same da institucionalizuju ovakva sindikalna tela. U nevladinom sektoru je teško raditi, ima dosta slučajeva burn outa, prekarnog rada i naprosto fali jedan smislen sindikat.

*Intervju je realizovan u okviru projekta Archive as Practice koji SEEcult.org realizuje sa SCCA-Ljubljana, Kurzivom i Kulturtregerom iz Zagreba i Qendra Multimedia iz Prištine, u partnerstvu sa Kooperativom - regionalnom platformom za saradnju.

(SEEcult.org)

Video
15.10.2017 | 13:43

KND: Sve je dobro - 2/2

Ivan Petrović: Sve je dobro, galerija Artget, Kulturni centar Beograda, 3-24. avgust 2017.

2/2 Kritičarka na delu: Ana Bogdanović, istoričarka umetnosti