Umetnost u kriznim i ratnim vremenima

Pisci iz Rusije, Irana, Kine i Srbije, učesnici "Beogradskog kontrapunkta" – međunarodnog skupa koji treću godinu zaredom organizuje Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, istakli su 18. juna važnu ulogu umetnosti u doba kriza i ratova, posebno u pogledu sprečavanja jednostranog pogleda na stvarnost i doprinosa promeni postojećeg poretka stvari na globalnom nivou koji, kako je ocenjeno, preti da uništi čoveka i civilizaciju.

Uz ministra Vladana Vukosavljevića i filmskog reditelja Emira Kusturicu u ulozi moderatora, iranski pisac, scenarista i reditelj Habib Ahmadzade, kineski autor Džang Đićing, ruski pisac, prevodilac i društveni analitičar German Sadulajev, te pisci i publicisti Slobodan Despot iz Švajcarske i Muharem Bazdulj iz Srbije, razgovarali su na temu “Umetnost u vremenima krize i ratova: pogled iz današnjice”, a nakon okruglog stola u Jugoslovenskoj kinoteci usvojena je i Beogradska izjava koja naglašava značaj doprinosa kulture višedimenzionalnosti sveta i “osvešćenju pojedinca klonulog pod epohalnim pritiskom”.

Kakva je razlika između umetnika kao stvaraoca i kao građanina u situaciji ratova i kriza, i koliko ona određuje njegovo delovanje? Kakva je uopšte odgovornost umetnika kao umetnika u takvim okolnostima? Koliko i na koji način umetnost može pomoći boljem razumevanju i tumačenju ratnih i kriznih situacija i odnosa, kao i čoveka i ljudskog društva kroz njihovu prizmu? Može li se, zaista, “pevati posle Aušvica”, ili je “pevanje” tada upravo i najpotrebnije? To je bio okvir pitanja na koja su učesnici izneli odgovore na osnovu različitih iskustava – i kao učesnici ratova, poput Ahmadzadea, ali i kao “veterani dezerterstva”, kako je sebe opisao Sadulajev.

Kusturica i Vukosavljević, foto: MKI

Vukosavljević je istakao da je zadatak umetnika i intelektualaca da se hrabro suočavaju sa pitanjima bitnim za istorijski trenutak, a "Beogradski kontrapunkt" je u tom cilju i pokrenut, u gradu koji je, kako je naveo, mesto dodira nekoliko “tektonskih kulturnih ploča”, dve velike monoteističke religije i njihovih derivata, mesto “i istorijskih, i društvenih, i političkih sukoba, ali i mesto preko kojeg su kulture i tradicije pružale ruke i razumevale jedna drugu”.

"Beogradski kontrapunkt", kako je rekao, prilika je da se na društvenu i medijsku trpezu, koja je “prepuna industrijske GMO hrane kontaminirajućeg sadržaja, iznese zdrava hrana”. “Izloženi smo banalnim, nebitnim, zabavnim temama, ili industriji straha… Ovakva promišljanja idu na drobrobit svakom čoveku, koji treba i sam da podstakne sebe na razmišljanje”, rekao je Vukosavljević, koji je istakao i da različiti narodi uvek imaju veliki potencijal za razumevanje i prevazilaženje razlika. "Kultura je mesto gde se civilizacije, društva, narodi i pojedinci sreću i razumeju. Kada se takav susret dogodi, onda se stvaraju uslovi da se odgonetne velika misterija istorije - kako to da tokom hiljada godina nismo shvatili da smo svi jedno, da nas veže ista sudbina, da su sukobi koji potiču iz nerazumevanja, drugačijih običaja, shvatanja - iluzija. Stvarnost počiva na drugim temeljima, a do njih se može doći razumevanjem tradicije“, naveo je Vukosavljević.

Kusturica je ocenio da je uloga umetnika danas promenjena i da je ta ideja devalvirala, jer živimo u vremenu post-umetnosti, u kojem dominiraju video igre i tzv. naučna kultura.

“Odnos umetnika prema ratu je odnos prema nečemu što je krajnje složeno, pa su čak grupe umetnika pravile klubove koje su se bavile ubijanjem kao estetskim činom, a veliki književnici su pravili portrete ljudi u stanju u kojem je zapravo industrija rata proizvela industriju represije i nevolja koje su se širile poput kuge”, rekao je Kusturica novinarima uoči skupa, ocenjujući i da je danas, kada se “umetnost proizvodi paralelno sa ratom”, vrlo teško “birati između humanističke postavke i onoga što, recimo, radi (Kventin) Tarantino kada upravo na tragu tih engleskih klubova pravi film u slavu ubijanja”.

Iako je rekao da “samoukidanje bioskopa” i svođenje gledanja filma na telefonu ili televiziji praktično dovelo do ukidanja filmske umetnosti, te da iako postoji književnost, sve manje ljudi čita, Kusturica je ocenio da se svet nalazi u svojevrsnom vrzinom kolu, ali je ocenio i da je pred velikom promenom koja će verovatno doneti bolje i da stoga ne treba biti pesimista.

Kusturica, foto: SEEcult.org

Podsećajući na otvaranju skupa da je čovek još u neolitu iskazao trijumfalni estetski akt kada je u pećini nacrtao ono što ga je najviše zanimalo, Kusturica je rekao da ratova nije ni bilo sve dok čovek nije prešao sa srpa na strelu i postao lovac.

“Rat se razvijao sa čovekovim smislom života… Antrpološka i istorijska pretpostavka je da bez ratova ne bi bilo civilizacije, jer kada je čovek prešao sa srpa na plug, morao je da se zaštiti, a u tom uzajamnom šticenju i napadanju, počela je da se razvija civilizacija”, rekao je Kusturica, koji je ocenio i da je veza umetnosti i civilizacije prekinuta tehnološkim razvojem.

Prema njegovim rečima, današnje vreme karakteriše i to što umetnost mora da bude potresna da ne bi bila kvalifikovana kao neubedljiva.

Od trijumfalnog estetskog buma iz neolitske pećine, kako je naveo, došlo se do momenta kada savremeni antijunak (Tarantinovih filmova) ubija i tvrdi da je upravo na putu transedencije.

Kusturica je ukazao i promenu karaktera ratova u odnosu na one u 20. veku.

“Došli smo do vremena kada ratovi ne prestaju. Rat je postao sastavni deo društvene klime u kojoj živimo. Ima i gore od toga, a to je ideologija koja se propagira televizijskom slikom – onaj ko seje ratove, seje i fikciju da rat nije dobar, kao i Nevladine organizacije. Isti onaj koji izaziva ratove i koji prodaje najsofisticiranije oružje, ima i NVO koje tvrde da rat ne valja”, rekao je Kusturica.

Kineski dramski pisac Džang Đićijang (Zhang Jiqiang), napominjući da je Kina, kao i Srbija, “izašla iz pepela rata”, rekao je da polazište svakog umetnika danas treba da bude zajednička budućnost čitavog čovečanstva.

Ahmadzade, Đićing i Kusturica, foto: MKI

“Iako postoje sukobi, moramo da ih izrazimo umetničkim delima”, rekao je Đićijang, pominjući u tom kontekstu kinesku poslovicu - Ako ne prođemo kroz mračnu šumu, nikada nećemo ugledati svetlost dana.

Prema njegovim rečima, ne može se kazati da su umetnici odgovorni za rat, ali mogu da pomognu ljudima da ga shvate, da izraze žal naroda i dovedu do osude pravog uzroka krize.

“Umetnik mora stalno da promišlja i razmišlja o krizama”, rekao je Đićijang, rukovodilac Udruženja dramskih pisaca Šandonga i predsednik Akademije umetnosti, direktor Dramskog studija i mentor na Univerizitetu provincije Šandong. Dobitnik je više nacionalnih i međunarodnih nagrada za dramsko stvaralaštvo.

Kao pozitivan primer odnosa umetnosti i duha vremena, Đićijang je naveo bronzanu skulpturu “Nenasilje” švedskog umetnika Karla Fredrika Rojtersvarda na ulazu u sedište UN u Njujorku, koja predstavlja “magnum 357” sa upletenim cevi.

Iranski pisac, scenarista i reditelj Habib Ahmadzade, koji je i sam bio osam godina u iransko-iračkom ratu, rekao je da ko god kaže da je rat dobar – isto je kao kada bi rekao da je zemljotres dobar.

Prema njegovim rečima, ni lažna primirja nisu ništa bolja od rata.

“Izraelci i Palestinci decenijama već ratuju, pa sklope primirje, slikaju se. I (američki predsednik Donald) Tramp slika se sa Severnom Korejom… To je sve laž, jer uzroci rata još nisu rešeni. To je vatra ispod pepela”, rekao je Ahmadzade, oštro kritikujući američku spoljnu politiku.

“Imate državu koja ima 3.000 atomskih bombi i kaže nama, koji nemamo nijednu, da ne možemo da imamo. A zašto ih vi imate?”, dodao je on, podsećajući i na tragediju iz 1988. godine kada je 290 ljudi poginulo u iranskom putničkom avionu koji je pogođen sa američkog ratnog broda, čiji je kapetan tada i odlikovan.

“Šta bi rekli zapadni mediji ako bismo mi Iranci ili vi Srbi dali nagradu Bin Ladenu za 11. septembar?”, upitao je Ahmadzade, profesor Univerziteta umetnosti u Teheranu, čija su dela prevođena na engleski i ruski jezik. Na srpski je preveden njegov roman “Partija šaha sa Mašinom Sudnjeg dana”.

Sadulajev, foto: SEEcult.org

I ruski pisac German Sadulajev (Sadulaev) ima ratno iskustvo, ali za razliku od iranskog kolege - kao dezerter. “Učestvovao sam u tri rata, ali kao dezerter”, rekao je Sadulajev, rođen u hrišćansko-muslimanskoj porodici.

“Ako bih išao u rat, morao bih da izaberem stranu. Izabrao sam da budem dezerter. Ne ponosim se time. Osećam se kao izdajnik i jednih i drugih, ali ponovio bih dezertirao”, naglasio je Sadulajev, koji smatra i da je pojam nacije “maglovita definicija koje su smislile vlade da bismo mogli da ratujemo jedni protiv drugih”. U tom smislu je podsetio i na reči Lava Tolstoja da je vlada smislila patriotizam da bi stvorila sukobe među narodima. “Smisao postojanja vlade su ratovi. Tolstoj anarhistički predlaže da se ukinu vlade i neće biti ratova”, rekao je Sadulajev.

Sadulajev je rekao i da veliki potresi, ratovi i katastrofe oduvek iniciraju i velika dela u umetnosti, ali je pitanje da je li je to opravdano i da li umetnik ima izbora.

“Šta bismo uradili kada bismo mogli da biramo – svi koje volimo će umreti, ali će nastati remek delo, ili će biit mir, ali će postojati samo Holivud, MTV? Ne znam pravi odgovor... To pitanje srećom nikada neće zaista biti postavljeno, ali takva je priroda stvari”, rekao je Sadulajev, koji je podsetio i da su UN osnovane radi očuvanja svetskog mira, ali da ni to nije pomoglo.

“Preostaje umetnost da se preko nje uči iz svega što se dogodilo. Mi smo delić sveta i kada čovek pređe iz fizičke u umetničku realnost, tada moze nešto da nauči”, rekao je Sadulajev, dobitnik većeg broja nacionalnih i međunarodnih priznanja, prevođen na više jezika. Na srpski su mu prevedene knjige “Ja, Čečen” i “Bič Božji”, a Dramski program Radio Beograda izveo je dramatizaciju njegove pripovetke “Jedna lasta ne čini proleće”.

Slobodan Despot, napominjući da je Beogradski kontrapunkt “kao stvoren prema njegovoj estetici”, ocenio je da postavljena pitanja predstavljaju teme za višegodisnji razgovor.

Bazdulj, Ahmadzade, Despot, foto: MKI

Prema njegovom mišljenju, nosioci moći danas u svetu žele da nivelišu sve, a umetnost je tu da to iskomplikuje.

Napominjući da nije bilo rata i kriza na prostoru bivše Jugoslavije, ne bi ni  postao pisac, Despot je naveo da je prvi roman “Med” objavio 2014. godine, jer je želeo da sačuva u sećanju svoju postojbinu Krajinu, koja je “4. avgusta 1995. godine izbrisana”. Do tada je objavljivao eseje, ali je ocenio da bi priča o Krajini u toj formi bila “jalov posao” i da je jedini način da skrene pažnju na sudbinu pčelara koji je ostao u svom domu i posle akcije “Oluja” - književnost.

“Problem esejistike i publicistike je to što vas, osim zlonamernih, čitaju još samo istomišljenici”, dodao je Despot, napominjući i da je mislio da niko neće hteti da objavi njegov roman, ali se zainteresovala velika francuska kuća Galimar. Dobio je nagrade, ali ga je izdavač, kako je naveo, zamalo i upropastio, jer je hteo da ubaci istorijski predgovor, kao kontekst priče za one koji ne znaju gde se događa. Kada je, kako je naveo, napisao da je srpski narod nasilno pokatoličavan, nije im se svidelo, pa su odustali od te ideje. “Rekao sam - hajde da promenimo imena, neka bude (radnja) u Meksiku. Ja ne pišem o Krajini, pišem o čoveku. Ako neko iz toga sazna nešto o mom narodu, odlično”, rekao je Despot, dodajući da je u međuvremenu shvatio koliko je umetnost daleko iznad svega – i UN, i zavezanog pištolja, i “svih institucija koje naklapaju o miru, a izazivaju ratove”.

Umetnost danas, kako je naglasio, usložnjava ono što ideologija i filozofija tehnologije trude da uspostave. “Sve danas zavisi od statističkih podataka, na osnovu kojih se menadžerski određuje pravac razvoja društva. Jedino umetnost ne podleže statističkim podacima”, rekao je Despot i ocenio da “ukidanje čoveka danas poprima veoma jasne oštrice”.

Podsećajući na Fukujaminu tezu o kraju istorije, Despot je ocenio da je došlo do prelaska “ljudskih, emotivnih ratova u menadžerske” i da “oni koji danas veruju u neku svoju prošlost smetaju tom menadžmentu”. “To danas više nisu ratovi, to je čišćenje gamadi. Milosrdni anđeo (NATO bombardovanje SRJ) bio je zaprašivanje komaraca”, ocenio je Despot i dodao da “jedino što može da se uradi je da se ta zastrašujuća utopija slomi, jer sve se slome na kraju. Treba da radimo ono što je čovek od pećine radio – ono što nijedan menadžer neće moći da kontroliše, a to je umetnost”, rekao je Despot.

Ministar Vukosavljević preporučio je učesnicima i publici "Beogradskog kontrapunkta" da pogledaju video snimak dijaloga Despota i francuskog filozofa Bernara Anrija Levija, koga je opisao kao “entitet antropomorfni, koji je oboleo od raka karaktera”.

Bazdulj, foto: MKI

I Muharem Bazdulj ukazao je na promenu karaktera današnjih ratova u odnosu na ranije.

“Ako jedna strana izgubi hiljade ljudi, a druga nijednog čoveka, to više nije rat, nego iživljavanje”, rekao je Bazdulj, ocenjujući i da su “nekada ratovali najbolji, a sada najgori” i da se “ubijaji nemoćni bez ikakvog rizika za sebe”.

Bazdulj je pomenuo i odgovornost umetnika za romantizovanje nasilja, a podsetio je i na reči Petera Handkea sa prvog izdanja Beogradskog kontrapunkta - Ne čekajte novi rat da biste bili duhom prisutni.

Potpisnici Beogradske izjave, foto: MKI

I u Beogradskoj izjavi, usvojenoj u završnici skupa, naglašena je uloga kulture kao izraza zapitanosti i odgovornosti.

“Kultura je svest da svet ne počinje od juče, niti će trajati samo za našeg trajanja. Kultura od razlika pravi bogatstvo kontrapunkta, a ne metež sukoba. Svaki razumevajući razgovor čini korak u smetu takvog osvešćenja. Mi taj mali korak ovde činimo”, naveli su učesnici u zajedničkoj izjavi, u kojoj se ističe i da je Beograd - grad na staroj, simboličnoj granici svetova, mesto čestih sudara, ali i kulturnih ukrštanja, te da je u njemu živeo i veliki srpski pisac i nobelovac Ivo Andrić koji je ukazao da je u poslu kojem je posvetio život sadržana prava istorija čovečanstva.

“Kultura zna da istina o čoveku i o vremenu nema samo jednu stranu. Kultura ne osuđuje, naročito ne sračunato i naslepo, nego nastoji da razume. Danas vrtlog visokotehnologizovane epohe potiskuje na marginu nekada nesporne kulturne težnje. Zaoštravaju se odnosi među narodima i poravnava kulturno obilje sveta. Razaranja su i fizička i duhovna, a nosioci moći svoje interese poturaju kao neupitne vrednosti”, navedeno je u Beogradskoj izjavi, u kojoj je naglašeno i da stvaralaštvo ne trpi nametnute, oktroisane istine i ograničenja, ma odakle dolazili. “Globalni neurotični i površni stil života, koji se nameće kao jedini moguć i jedini prihvatljiv, pretvara antičku ili prosvetiteljsku viziju potpunog čoveka u jednodimenzionalno biće, a ljudsku zajednicu u biomasu, pogodnu za brzu mentalnu obradu i preradu. Svetska industrija zabave i antikulture uposlena je u opisanom smeru i nastoji da potpuno prevlada i zavlada. Mimo drugih podela i razlika koje su neizbežne, kultura mora da doprinese višedimenzionalnosti sveta. Treba da pomogne osvešćenju pojedinca klonulog pod epohalnim pritiskom”, poručili su učesnici skupa.

“Beogradski kontrapunkt”, koji je MKI organizovalo u saradnji sa Zavodom za proučavanje kulturnog razvitka, prvi put je održan 2017. godine, na temu “Šta književnost može da učini u današnjem vremenu?”, a učestvovali su Peter Handke, Frederik Begbede, Zahar Prilepin, Ju Hua i Milovan Danojlić. Na “Beogradskom kontrapunktu” 2018. godine na temu “Šta sa globalizacijom u kulturi?” govorili su Džang Kangkang, Jurij Poljakov, Gunar Kvaran, Fransisko Lopez Sača, Dejvid Homel i Vladimir Pištalo.
 
(SEEcult.org)