• Search form

20.10.2021 | 15:06

Urban: Nesigurnost svega što radimo

Urban: Nesigurnost svega što radimo

Reditelj Andraš Urban, prepoznatiljiv po provokativnim i angažovanim predstavama, smatra da je pandemija korona virusa dovela do promene osećanja za kvalitet i vrednosti u pozorištu. Ostao je onaj prvopandemijski duh da je super što se nešto uopšte i desilo, jer se još uvek računa da su se ljudi izborili da se nešto uopšte ostvari. U intervjuu za SEEcult.org, Urban se osvrće i na epidemiološke mere, položaj umetnika, teškoće u organizovanju programa, kao i na fenomen prihvatanja kontrole društva koji je pandemija dodatno pojačala. Ocenjuje i da će sve što se sada dešava, uključujući i razne ideologije koje su se pojavile u vezi sa preživljavanjem, proizvesti neki nov način života, te da nema povratka na staro.

Umetnike poput njega u Engleskoj smatraju nacionalnim blagom i odlikuje ih kraljica lično, u Francuskoj postaju vitezovi umetnosti ili dobitnici Ordena Legije časti, na raznim drugim stranama sveta postaju ljudi koji se pitaju za mnoge važne stvari kada je napredak države u pitanju. Ovde je dobro dok još mogu nesmetano da rade, a Andraš Urban radi dosta, ne staje – od Bitolja preko Sarajeva do Ljubljane, a uskoro opet i u Srbiji – u Somboru će režirati “Kralja Ibija”. Na severu zemlje, u Subotici, i dalje fercera njegovo Pozorište “Deže Kostolanji”. U novembru će tamo biti novo izdanje festivala ”Dezire”.

Intervju sa Urbanom dogovaran je u trenutku kada je bio u dalekom Rejkjaviku, pod salvom kiše, snega, leda i sunca istovremeno. Šta je tamo radio – nešto kasnije, a u međuvremenu o životu pod koronom – onom običnom životu građanina (ne)pokornog, ali i umetničkom istog takvog (ne)pokorenog građanina...

Desire 2020, foto: Molnár Edvárd

Sme li se pitati: kako si preživeo koronu, odnosno, sme li se to pitanje staviti u prošlo vreme?

Andraš Urban: Meni se čini da se ja lično i dalje suočavam sa posledicama svega. Mene je sve to strefilo na samom startu, tri meseca sam bio zaglavljen na Paliću, u svojoj kući. Bio sam sam, odsečen od svoje dece i partnerke. Bio sam i u izolaciji 28 dana.

Danas se često setim tog vremena kad god sam sam, a često sam sam, svestan da mi je ta neka nova vrsta života počela tada. Bivao sam i ranije sam, pre korone, ali bilo je drugačije u mnogo čemu. Iako mi sada govorimo da je sve isto kao pre – nije, izolacija nam je napravila nove navike, od nekih sitnih stvari i navika do poimanja nekih krupnih stvari u životu. Evo, na primer, ovih dana u okviru festivala “Dezire” pokušavamo da napravimo neke programe u večernjem terminu od 22 sata. Ispostavlja se da 22 sata danas nije isto što i 22 sata pre pandemije. Sada je 22 sata postalo kasna noć. Pandemija nam je, dakle, promenila doživljaj večernje slobode i dovela do nekog konformističkog odnosa prema životu.

Osim toga, svi su govorili da će ljudi, kad korona stane, pohrliti u pozorište, ali to se – da budemo iskreni, nije desilo. U Budimpešti, na primer, gde su pozorišta bila puna 100 odsto, a nekada i 110 odsto, sada igraju sa 50-60 odsto kapaciteta, i to ne zbog obaveznog razmaka među publikom, već je toliko interesovanje publike. Sve što se sada dešava – ne mislim samo na mere, već i na razne ideologije koje su se pojavile u vezi preživljavanja, proizvešće neki novi način života, I nećemo se vratiti na staro, iako smo mislili da hoćemo, iako neki misle da je već opet došlo ono staro. Nije.

– Kakve su mere sada pozorištu?

Andraš Urban: Mi ni ne znamo koje su na snazi. Radimo po merama koje su bile pre prošlog juna: merimo temperaturu publici na ulazu, obavezne su: dezinfekcija ruku, maske, razmak među publikom. Ali,  desilo se to leto tokom kojeg uopšte nije bilo jasno šta je od mera važilo, odnosno ništa nije važilo, nigde, a sad odjednom, kad smo počeli da radimo, vraćamo se na stare mere.

Dakle, ne možemo govoriti o koroni kao o nekoj prošlosti, iako govorimo, ali to o čemu govorimo nije istorija korone, nego mere koje su bile ili nisu bile. Evo, sada imamo više zaraženih nego u trenutku kada smo bili zatvoreni. OK, sada nam je jasno da je država pripremljenija, ali opet to nije priča o bolesti, o pandemiji, nego kako je ljudsko društvo, država, reagovalo na određene momente tog fenomena.

Ja sam u sebi često vidim neke nove običaje ophođenja koji su posledica tog vremena. Evo, juče sam povodom predstave koju sam gledao razmišljao o nekom sopstvenom buđenju kako moram da budem aktivan i onda, razmišljajući o tom aktiviranju, počnem da se pitam pa kad sam ja toliko zaspao?! Shvatiš da to ima veze sa pandemijom, shvatiš da još uvek nisi izašao iz tog nekog čudnog stanja.

Primećujem da nam se promenio osećaj za kvalitet, osećaj vrednosti u pozorištu postao je drugačiji. Ostao je onaj prvopandemijski duh da je super što se nešto uopšte i desilo, jer se još uvek računa da su se ljudi izborili da se nešto uopšte ostvari. S druge strane, to i jeste tako.

Imaš li ti, imamo li mi, realan strah od korone, ili ljudi misle - neće mene, to se dešava drugima, bolesnima i starima?

Andraš Urban: Mi sve što nam se ne sviđa tako gledamo, kao da će se desiti drugom. Bitno je da se ne dešava tebi, a to što se dešava drugom, to je već druga stvar. Ne živim u strahu da ću dobiti bolest, pretpostavljam da većina ljudi ne živi stalno u tom strahu, ali uveče, kad ostaneš sam i pomisliš da bi mogao dospeti u bolnicu, onda te je strah, i mislim da je to opravdan strah kad pomisliš šta se može desiti, kako ljudi ostaju sami u bolnici, izolovani, bez ikoga, bez mogućnosti da im bližnji priđu, i onda samo dođe vest da su umrli. Jezivo.

Mi u pozorištu stalno podsećamo glumce da vode računa i o svom privatnom životu. Ljudi prosto moraju da shvate da imaju odgovornost za drugog. Ne može neko da misli da je to opasna bolest, a neko drugi da misli da nije. Mora postojati konsenzus šta je to, kakva je to bolest i kako se moramo vladati zbog toga. Moramo nekim konsenzusom čuvati sebe i jedni druge.

Imaš li već sada ideju na koji način ćeš tematizovati epidemiju u svom budućem radu šta je ona tebi rekla o ljudima, mentalitetu, stanju društva, stanju svesti običnog građanina pokornog? Da li je on sada dodatno pokoren?

Andraš Urban: Da, da, sasvim izvesno da jeste. Ne govorim o merama, ili protiv njih. Državna kontrola, kontrola društva se pojačala, ne samo preko tog vanrednog stanja na početku, već preko raznih medija i to je jasno. Mi živimo u nekom superkontrolisanom stanju, što sigurno izaziva još veće ogorčenje kod ljudi.

To je stalno negde iznad tebe, lebdi, stalno razmišljaš hoće li sada uvesti nešto novo, neće, kada će, hoće li biti haos što se brojeva tiče, pritisak je konstantan i ne popušta. Vlast zna kako da to drži konstantnim, sećamo se da je to u početku na najvišem nivou vlasti bio smešan neki virus, pa se to jako brzo promenilo u policijski čas. Nažalost, svi imamo pamćenje zlatne ribice, pa nema veze, pa dobro, politika je takva, politika mora tako... Ali ne mora, već mi to tako prihvatamo. Tu dodatno ne pomažu tehnologije preko kojih smo izloženi svim tim kontrolama i pritiscima. Ne možemo se praviti da to ne postoji: kad se nešto novo donese, kad se to sprovodi ili se ne sprovodi, uvek se upliću razni motivi, i uvek mogu da prođu i neki drugi, štetni sadržaji.

Jesmo li zbog pandemije postali svesniji važnosti razgovora i bliskosti među ljudima, koji su se, doduše, otuđili davno pre pandemije zahvaljujući internetu i društvenim mrežama?

Andraš Urban: Možda smo ti i ja postali još svesniji važnosti te žive komunikacije, ali ne mislim da je u većini ljudi pandemija proizvela tu svest. Čak bih rekao da je proizvela apsolutno suprotno. Svi su shvatili da te aplikacije za konferencijske razgovore mogu da funkcionišu i dalje, i samim tim susret i živa komunikacija postali su nevažni. Sala za konferencije postala je nebitna, imamo link u virtuelnom prostoru.

Licemerno i glupo na samom početku, i stalno sam to pokušavao da kažem, da kritikujem, ali bilo je teško vreme i ne želiš da budeš negativan, želiš da doprineseš pozitivnom duhu, ali opet, bila je strašno glupa radost ljudi da je sve onlajn, da besplatno možeš u pozorišta, muzeje, svi su se radovali, pričali su o tome da su sad shvatili istinske vrednosti, da je najbitnija porodica... Imao si utisak da se svi osećaju kao pred Uskrs kada je pun firižider, pa sada tri dana slobode, ne moramo ništa da radimo. Ali šta ćemo kad se frižider isprazni? I da li nam je stvarno bila potrebna pandemija da dođemo do toga šta su istinske vrednosti, da vrednujemo svoju ženu i decu, porodicu? To je meni bilo strašno glupo – svi su se bavili jogama, učili korejski jezik, pevali... OK, dobra je čovekova borba za optimistički duh, ali išla je takva kampanja te pozitivnosti da je to bio teror. Niko nije govorio o tome šta biva posle 18 sati, kada se sve zatvori, šta posle 22 sata, kako ta samoća može da pukne jako loše. Ljudi su prosto bežali od te pomisli.

U ovom trenutku ne znam kako će se to odraziti na moj rad, nemam plan na tu temu. Nemam neku specifičnu želju, ali sigurno će se sve ovo reflektovati i nekako sublimirati. Ja sam se čak uplašio koliko će se, kad ovo malo prođe, pojaviti autorskih projekata na temu toga kako smo preživeli pandemijske mesece ili godine, ali dobro je da do toga još nije došlo.

– Da li si ti na neki način profitirao od korone? Da li si otkrio neki svoj dar?

Andraš Urban: Jako su srećni oni kojima se to desilo. Meni nije. Mene je ona naterala na dodatni pasivizam. Imam grižu savesti zbog toga, jer imam veliku kuću sa velikim dvorištem i u tom najgorem trenutku zatvaranja jedva sam sebe naterao da izađem u dvorište i dva puta popijem kafu. Sasvim je jasno da je to dragoceno vreme koje treba da iskoristiš tako da se ispostavi da si, kad sve prođe, profitirao. Ja to ipak nisam uspeo. Čitao sam koliko i pre pandemije, TV sam možda gledao malo više, telefonirao sam maltene isto jer ionako imam vezu na daljinu, a i sa decom koja idu u školu u Segedinu sam na mesindžerima i viberima. Kćerka, koja ide i na balet, godinu dana pohađala je balet onlajn, ali vrlo temeljno su radili, preko tableta!

– U jednom trenutku pomislilo se čak da će pandemija “izroditi” neku novu formu pozorišta...

Andraš Urban: Kad je pozorište, čija je suština živa komunikacija, zatvoreno, a nismo znali da kada će to trajati, očekivali smo, naivno, neki njegov preporod u virtuelnom svetu, koji zapravo nije moguć jer u njemu nema žive komunikacije sa publikom. Utopistično i pozitivno je bilo da shvatimo važnost te žive komunikcije u teatru.

Da li je to što publika nosi maske pred glumcima promenilo odnos/osećaj komunikacije glumaca i publike? Glumac u suštini više ne vidi pravu reakciju publike...

Andraš Urban: To je pre svega pitanje za glumce, ali možemo o tome razmišljati i ovako sretneš nekog i pričaš sa njim, imate maske maltene do očiju, teško da ćeš prepoznati blagi osmeh, grimasu... Čudna je to komunikacija, nekako je štrihovana. To je samo pretpostavka emocija, a u suštini postoji neki zid u komunikaciji. Glumci sada reakcije publike doživljavaju kroz ljude bez lica i sigurno da to proizvodi neki dodatni zid, a da ne pričamo da je to prilično jeziv prizor.

Šta bi rekao s ove distance, kako se država ponela prema umetnicima, naročito prema slobodnim umetnicima, i kako su se kolege zaposleni poneli prema njima? Je li bilo solidarnosti?

Andraš Urban: U početku je bilo jezivo, ali 'ajde da ne kritkujemo samo državu. Ceo taj odnos prema slobodnim umetnicima bio je strašan, jer trebalo je prvo da shvatimo da postoje ljudi koji nemaju ušteđevinu, koji žive obično, od dana do dana, a to je samo odjednom preko noći nestalo. A sve je bilo bitnije u tom trenutku od njih. Društvo funkcioniše zahvaljujući zaposlenima, a ne zbog nezaposlenog glumca. Ispostavilo se da ti ljudi koji imaju status slobodnog umetnika odjednom nemaju ništa, da nemaju sadašnjost. Mi prosto kao država nismo uredili taj deo društva koji takođe odvaja za porez od onog što zaradi. Solidarnosti nije bilo. U jednom trenutku ti ljudi su zaista pali na marginu. Ozbiljni umetnici postali su kuriri za pizzu i razne druge namirnice, preživljavali su radeći nešto drugo. I u Budimpešti se jako mnogo ljudi počelo baviti raznim poslovima da tako kažem, ispod svog ranga, da bi sastavili dan sa danom.

Kako “Deže Kostolanji” sada živi između te odgovornosti za zdravlje svog ansambla i publike, i potrebe da stvara umetnost iz moguće po život opasne žive komunikcije?

Andraš Urban: Pridržavajući se mera, čekamo da Kokan Mladenović u Sarajevu završi Nušića. Očekujemo ga u Subotici u novembru, radiće komad Maje Pelević “Poslednja devojka na zemlji”. Imamo sad i dramu u ansamblu, jer je naš prvak Gabor Mesaroš u novembru pozvan na tri nedelje vojne obuke, a od njega nam zavisi ceo repertoar, pa i ta premijera. On igra u svakoj predstavi, nosi repertoar, plus dvoje male dece, žena radi, totalna drama. Sve su nam žalbe odbijene, i to “sa vrlo visokog konja”. Jako čudna situacija, tako da je vrlo teško ne pomisliti na neku zaveru. Prosto je neshvatljiv ceo slučaj.

Spremate “Dezire”? Kako to izgleda?

Andraš Urban: Festival će biti od 19. do 29. novembra. Biće oko 15 programa, između ostalih, dolazi najnovija predstava Jožefa Nađa “OMMA”, poslednja predstava Igora Vuka Torbice “Strah”, moji “Mefisto i “History of Motherfuckers” iz Bitolja, predstave iz Bosne, Hrvatske, Francuske, Mađarske i Crne Gore.

Inače, nikad tako loše nismo stajali finansijski. Festival će duže trajati prosto tako je moralo zbog dogovorenih termina. Za svaki slučaj imamo i plan B, i to je opet ono što smo na početku govorili – novi, specifičan način postojanja. Imaš obećani budžet koji si dobio na konkursu, ali ako se desi da zbog mera, pandemije, nema festivala, na nivou grada moraš da vratiš pare. Džaba ti objašnjavaš da tebi troškovi ne počinju na dan početka festivala, već mnogo ranije, tu razumevanja logike stvari ne postoji. 

Prošle godine smo održali festival u uslovima kakve nikome ne bih poželeo. S jedne strane, bilo je divno da smo se izborili, svi smo se u tom ludilu osećali herojski: i učesnici, i organizatori, i publika, a s druge strane, to je značilo svakodnevno prilagođavanje zbog mera, otkazivanje nečeg prethodnog dana dogovorenog, rezervni program i uvek dilema: šta ako ne bude, šta ako bude drugačije. Bilo je baš stresno.

Spasio nas je tada ministar kulture, uspeo je da izvadi pozorište i bioskope iz paketa mera. To je bio bitan momenat, jer pozorišta ipak ne mogu da budu u istoj korpi kao ugostiteljske radnje. Naravno, nemam ništa protiv njih, naprotiv, nego ne mogu imati svi isti tretman. Nije isto ponašanje u određenom kafiću, gde i ja idem, u odnosu na ponašanje u pozorištu. U pozorištu je ipak drugačije i to je bilo svima jasno. Tu ipak dolazi najodgovorniji deo publike, možeš je konrolisati u tom prostoru...

Sve što sam rekao samo pojačava utisak da o pandemiji ne možemo govoriti u prošlosti, jer je njena bitna posledica ta nesigurnost: šta će biti ako će biti, sve što zakažemo da li će biti, uopšte ne mora da znači da se se desiti... Pretpostavljamo da neće biti ništa, ali biće izbori... I tako...

Pandemija je bila okidač za mnoge bizarne stvari. Jedan od pozorišnih događaja koji su nas letos šokirali je zabrana predstave Salaškog pozoršta. Pominjane su psovke kao razlog, ali nikome nije jasno o čemu se tu zapravo radilo! Šta je bio problem, jesi li ti razumeo?

Andraš Urban: O tome javno ne govorim zbog političke orkestracije svega. Glupa farsa, koju su obe strane iskoristile, ali to je druga priča. Ono što je u tome pozitivno, a možda i uzvišeno, je odnos običnog čoveka, čoveka bez političke motivacije, bez političke koristi koji je stao uz slobodno pozorište i svojim prisustvom to potvrdio pokazavši da ipak postoji crvena linija za politiku. Dakle ti mali, “nevidljivi ljudi” su, svojim dolaskom na predstavu, podržali nešto što misle da treba da podrže.

Kako si dospeo do Rejkjavika?

Andraš Urban: Sasvim privatno. To mi je bio poklon za prošli rođendan od moje devojke Vedrane Božinović (glumica NP Sarajevo i dramaturškinja, dobitnica Sterijine nagrade, prim. nov.). Kako prošle godine nismo mogli da odemo, ove godine smo uspeli, iako je sve do tri dana uoči polaska bilo takođe neizvesno, sa papirima, hoće li Island uvesti neke dodatne mere, vakcinacija, testiranje... Malo smo turistički proputovali po Islandu, koliko se moglo za četiri-pet dana i to je zaista neki drugi svet, ceo taj pejzaž. U istom trenutku pada kiša, sneg, led, a i sunce sija. I mokar si do kože, i plašiš se da se ne prehladiš, ali pomisliš da bi se tu moglo živeti. Bili smo i u pozorištu, njihovom nacionalnom teatru, bilo je vrlo uzbudljivo i otkačeno, mnogo ležernije nego u našem nacionalnom teatru.

Rejkjavik je primamljiv, na prvi utisak vrlo dobar, ali ljudi isto i tamo psuju po vladi, raznim merama, ekonomiji, bez obzira što im je prosečna plata 4.000 evra. Kada smo posle dolaska u apartman sišli do radnje po kafu, dok smo birali koju ćemo, čuli smo reči na jeziku koji znamo kao hrvatski da je ta kafa koju držimo u ruci - dobra kafa.

Šta režiraš prvo sledeće i gde?

Andraš Urban: Krajem oktobra idem u Sombor, na poziv Bojane Kovačević i Saše Torlakovića režiram “Kralja Ibija”, radiću sa manjom glumačkom ekipom.

(SEEcult.org)

*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund

Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.