Uspeh je raditi bez pritiska

Među učesnicima predstojećeg 56. Oktobarskog salona je i Milovan DeStil Marković, beogradski umetnik koji od sredine 80-ih živi i radi u Berlinu i redovno je prisutan na međunarodnoj sceni, a u Beogradu će prvi put predstaviti deo radova iz ciklusa “Barkod” koji je izlagao na nedavnim izložbama od Njujorka do Tokija.

Reč je o slikama velikog formata iz ciklusa tekstualnih barkod radova, sa prepoznatljivim nizom kodiranih linija koje su simbol potrošačkog društva. Jedan od prvih iz tog serijala – nazvan prema čuvenom delu Nikolaja Černisevskog “Šta da se radi?”, imala priliku da vidi publika u Gradskoj galeriji Požega 2012. Odgovor Markovića tada je bio: “Okupiraj!”, ispisan u toku performansa crvenom uljanom bojom.

Na 56. Oktobarskom salonu, na kojem učestvuje po pozivu kustosa Dejvida Eliota, Marković će predstaviti nove radove iz ciklusa “Barkod”, koji takođe imaju političku notu, usmerenu na savremene bankarske sisteme i njihov uticaj na život običnih građana.

Marković je 2003. poslednji put samostalno izlagao u Beogradu, u kojem je ranih 80-ih bio jedan od glavnih aktera umetničke scene i stvaranja nove slike, koje je u berlinskoj fazi nastavio transfigurativnim slikarstvom. Kao član umetničke grupe Žestoki, s Vlastimirom Volcanom Mikićem, zaslužan je i za obnavljanje rada legendarnog kluba Akademija 1982. godine koji su vodili narednih nekoliko godina.

Gostujući u emisiji “Zlatni presek” Radio Beograda 2, Marković se osvrnuo i na vreme novog talasa 80-ih, uslove rada mladih umetnika tih godina u Beogradu i Berlinu, kao i današnje prilike na evropskoj i široj sceni koje ocenjuje kao komplikovane.

“Mislim da je situacija komplikovana, možda ne toliko za mlade umetnike, jer im ne treba toliko komfora kao što je potrebno onima preko 40 recimo, a pogotovo nekome ko je već malo etabliran i mora da održi nivo rada”, rekao je Marković, ocenjujući da mladi na ovdašnjoj sceni nemaju dovoljno prostora za izlaganje, ali s druge strane, mogu da pokušaju u nekim drugim sredinama da prikažu svoj rad.

I sam se svojevremeno, kao član Žestokih, upustio u poduhvat otvaranja Akademije zbog nedostatka prostora za rad.

“Išli smo grlom u jagode.. Nije bilo tada dovoljno prostora gde može i da se svira, i realizuju vizuelne akcije, izložbe i performansi. U to vreme postojao je samo SKC, ali nije postojao neki multidisciplinarni prostor kao što je bila Akademija. To nas je povuklo da nekim diverzantskim načinom ponovo otvorimo taj klub koji je radio ranije, još 60-ih… Kada smo ga otvorili 1982. godine, tu su svirali bendovi koji nikada u životu nisu svirali, članovi nekih bendova čak nikada nijedan instrument nisu svirali. To je bilo dobro mesto da se krene, nešto kao što je danas start-up u kreativnim industrijama”, naveo je Marković.

“Najveće je bilo zadovoljstvo tada da vidite ljude koji su totalno presrećni posle prvog koncerta ili prvog performansa, veseli i sa nekim ogromnim pogledom u budućnost”, rekao je Marković, koji period novog talasa ne želi da poredi s današnjim vremenom, jer “bi to bio greh”.

Navodeći da je Beograd u to vreme bio na istom nivou s Njujorkom, Berlinom, Londonom - u smislu energije koja je postojala, pa i kvaliteta rada ne samo na muzičkoj sceni, već i u vizuelnoj umetnosti i polju performansa, Marković je rekao da je to verovatno bio period u kojem su svi radili sve što je moglo da se radi dok sve ne eksplodira, što se i desilo.

“To je kao neki veliki naboj pred veliku nesreću. Verovatno je to bila neka energija u smislu: ‘Uradimo sada sve što može, jer ko zna kasnije da li će moći’”, rekao je Marković, koji je već 1985/86. bio zasićen sredinom. Odlazak u Berlin nije video u gastarbajterskom smislu ili kao egzil, već kao pokušaj bilo kog drugog umetnika, recimo iz Minhena, Pariza ili Liona, da ode u London, Njujork, Berlin.. na godinu-dve i vidi kako funkcioniše rad u velikoj metropoli.

“Malo je ovde bilo tesno, ne samo meni, već i drugim umetnicima iz moje generacije… Otišao sam u Berlin, jer mi je to bilo najlakše, bilo je najjeftinije. Tada je Berlin bio jeftniji nego Beograd. Mogao sam da imam atelje - ceo sprat jedne fabrike za 80 maraka, što u Beogradu nikada u životu ne bih mogao da imam… Danas je za mladog umetnika sasvim druga stvar. Vrlo komplikovano je putovati, i vrlo komplikovano početi negde, jer je svuda danas skupo. Umetnici iz Londona sada dolaze u Berlin, jer ne mogu više da plaćaju ogromne troškove. Za mene je to bilo u ono vreme verovatno malo komplikovanije nego umetnicima 60-ih, u vreme hipi pokreta. Ali već 80-ih je taj nacionalizam malo krenuo, već je postalo komplikovanije, a danas je još više”, rekao je Marković u razgovoru sa Tamarom Vučenović.

Ujedno, Marković smatra i da za mladog umetnika ipak nikada ništa nije previše komplikovano.

“Drugačije je to kad si mlad. Sve što si stariji više ti komfora treba za uspeh, ali i za to da ga održavaš. Uvek ga treba apdejtovati”, dodao je.

Marković smatra i da je uspeh - pitanje bez odgovora, jer je relativan.

“Neko zadovoljstvo svojim radom je najvažnija stvar… Najbolje je raditi kad nemate neko opterećenje, vremensko, finansijsko, bilo kakvo… Jer, sve se vidi to u radovima - ako su nastali pod opterećenjem… Najviše sam posvećen svojoj slobodi i potrebi da sedim ispred belog papira i pokušavam da skiciram - što pisanjem, što povlačenjem linije. I sa tim sam strašno zadovoljan, kad bez neke presije realizujem neke ideje. Rekao bih da je to najveći uspeh. Ne znam da li je to za mlade uspeh. Kada sam ja bio mlađi, stalno sam bio u nekom pokretu, dinamici.. Nije bilo toliko vremena za fokus i koncentraciju”, rekao je Marković.

Marković provodi u Beogradu po dva-tri meseca, uglavnom preko leta, a smatra da ne treba ni postavljati pitanje odlaska i povratka, jer je stvar pre svega u putovanju.

“Meni je to najvažnija stvar. I putovanje je komplikovano, jer zahteva ipak neku koncentraciju. Pritom daje osećaj nepripadnosti, koji je mnogo komplikovaniji od osećaja pripadnosti i, recimo, navijanja za Srbiju na Olimpijadi”, dodao je Marković, koji za 2017. godinu priprema izložbe u Minhenu, Berlinu i Tokiju.

Od letnjih izložbi u Beogradu, izdvojio je “15 godina nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos”, jer predstavlja istorizaciju činjenice da je dosta mladih umetnika dobilo priliku da putuje i boravi u Njujorku određeno vreme, ali i sumira šta se sa njima u međuvremenu desilo.

Markovićevi radovi do sada su predstavljeni na brojnim međunarodnim bijenalima i izložbama širom sveta, među kojima su 42. i 46. Venecijansko bijenale, 4. Istanbulsko bijenale, 6. Trijenale u Nju Delhiju, 5. Cetinjsko bijenale, Bijenale u Sao Paolu... Izlagao je u Muzeju savremene umetnosti Kumamoto, P.S.1 Centru za savremenu umetnost u Njujorku, Nišido galeriji savremene umetnosti u Tokiju, zatim u Lođu, Stokholmu, Budimpešti, Pragu, Gracu, Šangaju, Diseldorfu, Beogradu, Berlinu...

Dobitnik je niza nagrada i značajnih priznanja, među kojima su nagrada 24. Oktobarskog salona u Beogradu (1983), nagrada za mladog umetnika Grada Beograda (1984), “Politikina” nagrada iz Fonda “Vladislav Ribnikar” u Beogradu (1986), nagrada 19. Memorijala Nadežde Petrović u Čačku (1996), nagrada Pollock-Krasner fondacije u Njujorku (2000), kao i brojne nagrade u Nemačkoj.

(SEEcult.org)